Пеко Лаличић: ЉУБИТИ ЧОВЕКА, ВОЛЕТИ СЕБЕ, БРАНИТИ СВОЈЕ!

Гордана Павловић:
Завештање мом српском роду,
ИК СВЕН Ниш, 2016.    
      Као вођена оном маурском: "Земља је мајка која никада не умире", Гордана Павловић се после седам објављених књига поезије и прозе окушава и као хроничарка времена и књигом ''Завештање мом српском роду'' у много чему надограђује ову времешну пословицу.
     И то с разлогом, јер када су у питању вредности које човека чине човеком, које га одређују и дају му смисао и усмерење, није довољна само спознаја, већ и отпор срозавању система вредности, кривотворењу историје, сејању мржње и раздора међу људима, народима и религијама.
     Имајући то у виду и свесна себе, својих корена, традиције и културе свога народа и као особа која је одмалена утемељивана у истину и васпитавана у духу космополитизма и човекољубља, све то не може да схвати и прихвати, те нужно са пуно горчине и веома емотивно, бунтовно, али и аргументовано и смело, стилски неусиљено и читљиво проговара о злу које се поодавно настанило и никако да напусти ове просторе.

Tweet

Дарко Марков: Цркво помагај, државо спасавај!

    Дете ми не зна српски језик! Ово вам је уз ону познату глупост о оној интеграцији, најомиљенија тема да уз њу паламуде људи који би да себи дају друштвени значај а који сопствену децу нису научили тај исти језик. Дискутује се и мудрује о томе на велико. Предлаже се, износе се мишљења, критикује се, усваја се, одбија се, пишу се пројекти а највише се к´о што рек´о паламуди.
Ситуација паламудима и не иде баш на руку. Црква као што видимо, има друге проблеме а државу, нећете ми замерити, немамо ево већ дуже време. Скромног сам мишљења да све што наши српчићи овде знају или не, криви су искључиво мама и тата.
   Озбиљну институцију немамо али зато имамо смисла за соломонска решења и приступе који нам се после о главу обијају.

Tweet

Петар Милатовић: ЂЕ СИ БИО КРЊО?

    Отишa´ сам прије пола вијека из Черне Горе у Њемачку да будем гастарбајтер, да радим код њих ја који никад ништа нијесам радио под овом капом небеском,  но авета´ по васцијели дан. И куд ћу, како ћу, ја право на бауштелу. И на свакој бауштели, вала, вјеровали или не,  био сам први у послу! Увијек сам се први уморио...
      Радили ми тако једном нешто на магистралу, у ствари фарбали смо оне бијеле испрекидане линијe и мене рекоше да ставим саобраћајни знак за радове на путу. Вртим се ја тамо и овамо, виђу некакве табле са лопатом и не разабирам да су то ти знакови јер таквија знакова код нас нема кад се ништа не ради на путу но се свашто чини поред пута.
    А једном сам се запослио да будем чувар гробља у Минкену. Е муке моје. Сви леже, а ја морах да стојим! Ајде, издржах и то некако. Чува´ сам их, дајем ти јемца без премца, нико ми није побјега´!

     Питаш ме ´ђе је Јоко Милашев који је пошa` са мном у Њемачку.
     Како, чоче, `ђе је? Оста´ је у Њемачку јер је у Франкфурту отворио дућан - ћускијом!
     Но да ви испричам ово из Дахауа.
     Приредили они неку прославу тамо поред онија крематоријума који су и сад спремни да их потпале...
     Улазим ти ја тако испод онога величкога шатора и сиједам за сто. Прилази конобар и вели ми да је то шведски сто, а ја му рекох да ћу устат´ кад дођу Швеђани! И таман то рекох кад долазе Кинези и виђевши ме да шједим помислише да сам неко божанство, клекнуше лијепо и изговараху неко метанисање, дође новинар и ´оће да ме интервјуише, ја му се представих: Леко Чугалић. Послије прочитах у кинеској штампи да се зовем Лен Чу Га! Нико ка´ Кинези не умије да погоди суштину...
      Ово је још један доказ да ми можемо бит` све, чак и Кинези кад смо често у животу Марсовци који се стално праве да су Енглези иако не знамо инглијашки...

Tweet

53. Београдски међународни сусрети писаца

    Београдски међународни сусрети писаца, 53. по реду, окупили угледна пера из двадесетак земаља. Допринос сусретима дало је и десетак угледних домаћих аутора и тридесетак наших писаца из дијаспоре.
    Најстарија књижевна манифестација ове врсте на Балкану отпочела је конференцијом за новинаре у Удружењу књижевника Србије (УКС), на којој је апострофирано обележавање великих јубилеја, 400 година од смрти Шекспира, 140 година од рођења Борисава Станковића и век од смрти Бранка Ћопића.
 Онда су, након полагања венца испред споменику Иви Андрићу и свечаног отварања у Скупштини Града Београда уследили програми и путовања у Пожегу, Врњачку Бању, Крагујевац, Рачу Крагујевачку, Петровац на Млави, Кладово, Нови Сад, Мрчајевци...а у великој сали УКС на крају је уследило и вече наших писаца из расејања.

Tweet

Радмила В. Стојановић: Ћопић, великан утешитељног хумора , инфантилне ведрине и човекољубиве лирике у стиху и прози

   Књижевни опус  Бранка Ћопића је пребогата ризница мотива пишчеве свакодневице у романима за децу, приповедачкој прози, песничким делима, причама у стиху. Када би се сабрали примерци дела објављених на нашем језику, преводи на бројне језике других народа, формирала би се изузетна и обимна библиотека дела непревазиђеног хумора, лепоте духа детета крајишке провенијенције,  презентоване незаборавним ликовима свих узраста. Међу њима, поред читалаца, уз изузетног честитог старину, деда Рада, промичу ликови чиста срца:  галамџије, коњокрадице, скитнице, самарџије, пијанци, сеоски сликари... На истакнутом месту у библиотеци Ћопић,  весељак крајишког хумора, сродног народној шали и досетки, блистају непролазним сјајем:“ Доживљаји Николетине Бурсаћа“(1955).“Башта сљезове боје“(1970) нарочито првим делом, нарацијом  дечака тка детињу визију плавичастог слеза, одсјајем чистог неба, усидрен у рај ритуалног причања и свечулног обухватања стварности у поднебесју емотивних усхићења и хумором бојених доживљајних експлозија.

Tweet

ДРСКО ПЛАГИРАЊЕ АФОРИЗАМА ПОЗНАТОГ САТИРИЧАРА ПЕКА ЛАЛИЧИЋА

Плагијаторка Драгана Репеџић

   У рударском Бору 5. октобра 2016. године, у организацији Удружења сатиричара 2010. из истога града (чији је председник Љубиша Микуловић)  одржано је Вече афоризама (које је он и водио).
   Учесници програма су у два појављивања говорили по десет својих афоризама.
     Међу њима је била и извесна Драгана РЕПЕЏИЋ која је од првог до последњег као своје, казивала афоризме Пека Лаличића из Мајданпека, човека који је члан Удружења књижевника Србије и у Србији и на Балкану спада међу афирмисаније сатиричаре.
     Познато је да је Лаличић до сада објавио 11 (једанаест) књига поезије и прозе, од чега  три књиге афоризама и да је присутан је у бројним књижевним часописима и дневној штампи, као и на неколико радио станица у Србији и у електронским медијима и ван граница Србије, и да је добитник и многих награда за сатиру.

Tweet

Спомен биста Алекси Поповићу откривена и у Косјерићу

Бисту је открило трогодишње дете Алекса Поповић,
потомак славног претка Војводе Алексе Поповића.
На слици: Драган Вујић, председник Удружења потомака
ослободилачких ратника 1804- 1920, у Косјерићу,
дете Алекса Поповић потомак војводе Алексе,
рођен и живи у Бечу, и његов отац Славољуб,
нама леђима окренут живи такође у Бечу.

У Косјерићу је 7. октобра откривена спомен биста Алекси Поповићу, истоветна оној која је дан раније своје видљиво место нашла и у Градској кући у Ужицу.

    Спомен бисту славном војсковођи, родом из Субјела, рад академског вајара Велимира Каравелића, у Косјерићу је открио трогодишњи Алекса Поповић најмлађи потомак из породице Алексе Поповић, рођен у Бечу.

   Уз пригодан програм, историјска подсећања, гусларе и наступ фолклорних ансамбала из Косјерића, пригодну беседу одржао је Милијан Деспотовић.

    Овом приликом преносимо део беседе, као песму коју је Деспотовић написао у част Алексе Поповић:
 

„ДОБРО НАМ ДОШАО ГОСПОДАР АЛЕКСА

 

   Драги пријатељи,

   У овом свечаном тренутку Алекса Поповић је ево, ме|у нама после тешког животног пута, намеран да нас подсети и да нам по нешто придода у памћење из своје биографије и историје свог доба.

   У првој половини 1768. године, поп Лука Јаковљевић, отац Алексин, из Драговољића, код Никшићке Жупе, доселио је своју породицу у Сечу Реку у кнежини Ужичка Црна Гора, добио парохију и почео да ради као први свештеник из породице Јаковљевић која ће из назива занимања поп, касније узети презиме Поповић. Ова породица је дуго неговала свештеничку традицију у Субјелу, све до потоњег свештеника Радоја Поповића.

Tweet

Петар Милатовић: КАМЕЊЕ ЈЕ ВРИШТАЛО

Издавачи: Удружење писаца ПОЕТА,
Српски културно-информативни центар, Беч
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821.163.41-32
ISBN 978-86-6319-031-3
COBISS.SR-ID 201435660

        - Видославе! Вишеславе! Љубислава!
Имали сте срећу да умрете још онда, кад сте тек прохoдали! Били сте једно другом до ува...
     Тако је често говорио Првослав...
       За само једанаест мјесеци износили су три пута мале мртвачке ковчеге, мало веће од кутија за ципеле.
       Имао је само четири године. Причали су људи да се тих месеци много плакало, мада се у његовој  кући касније плакало  често.
       Памти,  да су му тада рекли да Видослав спава! Да ће да га носе код цркве, на
врх Главице.
   И рекоше му да  нико не смије да га буди.
       Чудио се, мален! Како то, да  плач људи и жена по цијелом пространом дворишту, који је одлијегао до Пандурице и Прекорнице, никако не може да  пробуди Видослава?
      Казивало  се, касније, да се тај плач и лелек чуо од Острога до Скадра!
        Сузе топлог плача, натопиле су  појас Светога Луке, како дугу на Небу називају његови завичајци.
       Сјећао се, како су му понављали да не плаче, да не би пробудио млађег брата.
      Вјероватно из тог дубоког, чудног осјећања, које тада није умио да дефинише, није се усуђивао да плаче...  да га не пробуди.
       Приповиједали су да је посматрао бијели ковчег мало већи од кутије  за ципеле.
     Поред малог бијелог ковчега, кажу, налазила се празна колијевка... ишарана плавим и  бијелим сликама које се и данас виде у памћењима људи.
       Кажу,  да су имали у кући три: црвену, плаву и бијелу.  Да је у црвеној најприје спавао Првослав,  да је у њој послије њега Видослав гугутао као голуб на липи изнад пчелињака. У плавој колијевци спавао је најмлађи брат Вишеслав, а у црвеној Љубислава,  најмлађа.

Tweet

Завршене „Шантићеве вечери поезије“

   Одржавањем вечери младих пјесника, у Мостару је завршена манифестација "Шантићеве вечери поезије" коју организују Српско просвјетно и културно друштво "Просвјета" и Српско културно-умјетничко друштво "Гусле".
    Потпредсједник СПКД "Просвјета" Ранко Чворо рекао је да су 97. "Шантићеве вечери поезије" протекле у духу са Шантићевим опредјељењима.
    Он је додао да је пјесничко вече младих пјесника послало лијепе, здраве и добронамјерне поруке.
    "Само млади пјесници могу наставити оно што је традиција и култура града и што је у функцији зближавања и лијепог друговања", нагласио је Чворо.
    На синоћњој пјесничкој вечери учествовали су Веселин Гатало, Виктор Стојкић, Иван Врљић, Анес Оручевић и младе пјесникиње Ивана Везилић и Милица Радовановић.
    Веселин Гатало, који је и модерирао пјесничко вече, нагласио је да је Мостар велики град који је имао велике људе попут Шантића, Светозара и Владимира Ћоровић, Јована Дучића који је ту живио, Мусу Ћазима Ћатића и многе друге.

Tweet

Слава Станојевић: Чувај стражу

Мом драгом зету Мирославу, који је преминуо
1. септембра 2016.године у 54-ој години живота

Нису то сузе, то капље зноја
под врелим сунцем, низ лице теку,
и није јецај, молитва моја,
то тихо шапћем ја пјесму неку.

То сузе бора, утихле душе,
што сјенку вјечну правиће теби,
данас се лицем мојим просуше,
а ја их сакрих завјек у себи.

Tweet

Вјера Гаровић: Молимо се - даће Бог!

Косово и Метохија
начичкани српским светињама

"Ој Косово, Косово..." тихо и тужно се чуло.
Уз Улицу Бола, то шап'ће српска душа.
Очију пуних суза, са крстом у рукама.
Молитву узносимо, Господу да саслуша.

На Велики петак Цара, Христа Бога.
Молисмо за свето, отето Косово.
Да Србима сада, само влада слога.
Са Косова да се чује литургија, поново.

Ту где Царица Јелена, пронађе часни крст,
Бачен у земљу и узнесе га ка сунцу.
Тихо смо певали, српчад, жалосни, рањених срца.
У мисли и молитви, распети на своме крсту.
 
Слушај  Господе и сад, мољења жељних правде.
У Твоје серафим-анђеле верује народ Твој.
Не, у милосрдне, што се бомбама сладe.
А ругају се нашој молитви и тузи немој.

Tweet

Слађана Антић: Две песме

СЕКУНДИЦЕ БЛАГОДАТИ

Што смо се ближе пели ка небу
За свијет смо бивали све мањи
Разумијемо се ми одлично
Све што смо ближе, постајемо даљи.

Tweet

Радмила В.Стојановић: Двадесети рођендан најрођенијег

(2. октобар 2016)

Нек увек душа целомудрено схвати,
радост да прати; не брине мати,
стазу живота Творац позлати,
Анђео Чувар непрестано прати.

Свако лукавство нека одврати,
све спасоносно ћеш  сачувати,
радост и жети и сејати,
спасење градити и сачувати.

Знањем лечити и подучавати,
празнину духа избегавати,
пуноћом духовном узрастати,
 вољен бранити и подржавати!!!

Да Ти никада не приђе сета,
пуниш двадесет лета,
нек радост увек буде већа,
целомудрена и  породична срећа!!!

Tweet

Слава Станојевић: Само смо прах

Вријеме нас тјера,
зове и вуче.
И свако сутра,
зачас је јуче.
На лицу бора,
у срцу страх:
─ Све проћи мора,
само смо прах.

Лете кꞌо птице
зиме и љета.
Танке су жице
којим се шета.

Tweet

Одговорно проживљавам дату ми људскост

Вјера Гаровић

   Вјера Гаровић (рођена у Црној Гори, Рожаје 1953) дипломирала је на Ветеринарском факултету у Београду где је завршила и постдипломске студије.

   Цео радни век  провела је у ПКБ-у где је била и на руководећим местима. Од малена је била наклоњена књизи што јој је помогло да изгради књижевни укус и да тежи што квалитетнијем изразу. Рецензент  њене  књиге Азбучник душе, књижевник Петар Милатовић запажа да:  “У овом времену посувраћених вредности песникиња својим поетским животописом душе потврђује златно правило  да је истинским песницима поезија  основно извориште и коначно уточиште (...) јер је поезија својеврсна шифрована мапа која помаже да допремо до себе ...”

   - Припремате промоцију збирке песама "Азбучник душе", откуд ви међу песницима?

   - Одласком у пензију после пар месеци одмора суочила сам се са вишком времена. На друштвеним мрежама сам прочитала доста лепих стихова анонимних аутора. И не знам како, тек ја написах једну песму првог априла 2014. године. Да наставим са писањем пресудна је била подршка пријатеља.

Tweet

Слободан Митрић: Три приче

Слободан Митрић, Земун

ОДЛАЗАК

 Славило се у једној породици.
 Старина Јанко пратио је свог унука у далеки свет.
 Унук је решио да оде у ''боље сутра'', у лепше и сигурније градове.
 Тамо негде...
 Падао је снег.
 Фебруар је био на крају, али, зима као да беше на почетку.
 Беше хладно, веома хладно...
 У кући се орила путничка песма из краја где се дуго није путовало.
 Старина је и певао и плакао: ’’Путуј, путуј срећо моја, срце ми се стеже...''
 Неспокој му се спустио на душу.
 Унук му иде на дугу пловидбу.
 Заветовао би се да ће доћи унуку у посету, али како кад га ноге издају.
 Гледао је свог рођеног...
 А он... Млад. Поносан. Горд.
 Старац је изашао у снежно двориште.

Tweet

Рада Јањушић: Подај Господе

Помози ми Боже да језик утишам,
да не звоне ријечи празнословља лако,
осуде и клевете да у себи стишам,
ријечи хвале Теби нек струје полако.

Не дозволи грешној да другима судим,
и умјесто својих, туђе грешке бројим,
због мрве у оку да некога кудим,
а брвна су цијела под капцима мојим.

Подари да слова Јеванђеља творим,
гријеховну прашину нека спере вјера,
па да се са својом слабошћу изборим,
нек из блата сине плоча од мермера.

Tweet

Весна Радовић: Одломци из романа "Фирентински шал"

   "Ничега се нисам плашила, нисам ћутала, нисам лагала. Кичму сам усправно носила, као тупу кројачку иглу, као брушено шило. Уходе нисам бројала, на њих се нисам освртала. Никада нисам рачунала на места која су давно заузели мртви песници. Свако од њих имао је свој пут до врха. Као гласник, као весник, као преџнак вечности. У неверици нека наставе да ме множе са нулом. Само ће изгубити драгоцено време, а на добитку ће увек бити поезија. За певање је потребан неко ко се већ родио, кога су ранили, ко је преживео. Најгоре је погнутог носа орати по туђим њивама и разносити блато при неопраним ципелама. Зато се молим богоугодна и љубовна Блажена девице Маријо, једном једином Господу за спас и утеху душа наших, светло и таму, добро и зло, Бога и Ђавола! Богохулно је испоснику Светогорском порицати чудеса у праскозорје Великог поста. Стога је потребно да постоје мора. Азурно плава, дубока и недокучива. Са очима Богородице са дететом на рукама, као на старим руским иконама. Што више модрине, то више ведрине. Мање мржње, мање Севера у очима Југа, мање Југа у очима Севера. Што више љубави, која ако нас не убије, нека нас Васкрсне у одабрани дан! И ја имам свој Јерусалим, вечни град у који ћу се једнога дана вратити. До тада са собом носим крст, тамјан и мало соли. А, у рибарској мрежи, увек остављам једну заборављену рибицу за срећу. Нека се нађу да ме сачувају на путу од смрти и заборава у плавој колевци православља."

Tweet

Дарко Марков: Селфи са Светим Апостолима

    Да је ,,културно јавна сцена´´ ,,наших људи´´овде у Бечу одавно постала жабокречина - која се из дана у дан све више мути, разлива и шири свој муљ, болна је чињеница против које сам покушао и покушавам да дигнем свој глас и коју ћу заступати до ,,задње капи крви ´´.
   Сведоци смо, а на жалост, и неми посматрачи ево већ дужи низ година, како разни беспослени мешетари и манипулатори формирају и стварају слику српске културе у Бечу ,,чувају´´ традицију, срп(б)ство, духовност, као беспоштедни прегаоци, ствараоци и мученици за свеопште добро нас и наших покољења. Лепо и дирљиво.
   Свако је од нас, захваљујући њиховим неуморним активностима, имао прилике да бар једном присуствује и ужива у њиховом духовном раду и стваралаштву, те да се, након тих сеанси глупости неукуса кича и циркуса, прекрсти и левом и десном.

Tweet

Петар Милатовић: ТАМО ОНИ

ЛИТЕРАТУРО, ПРИМИ САУЧЕШЋЕ

Људи  моји, много смо трули и гњили
кад се књижевни Шојићи намножили!
Литературо, прими саучешће моје
кад неписмени писменима капу кроје!

Tweet