Радмила В. Стојановић: Ћопић, великан утешитељног хумора , инфантилне ведрине и човекољубиве лирике у стиху и прози

   Књижевни опус  Бранка Ћопића је пребогата ризница мотива пишчеве свакодневице у романима за децу, приповедачкој прози, песничким делима, причама у стиху. Када би се сабрали примерци дела објављених на нашем језику, преводи на бројне језике других народа, формирала би се изузетна и обимна библиотека дела непревазиђеног хумора, лепоте духа детета крајишке провенијенције,  презентоване незаборавним ликовима свих узраста. Међу њима, поред читалаца, уз изузетног честитог старину, деда Рада, промичу ликови чиста срца:  галамџије, коњокрадице, скитнице, самарџије, пијанци, сеоски сликари... На истакнутом месту у библиотеци Ћопић,  весељак крајишког хумора, сродног народној шали и досетки, блистају непролазним сјајем:“ Доживљаји Николетине Бурсаћа“(1955).“Башта сљезове боје“(1970) нарочито првим делом, нарацијом  дечака тка детињу визију плавичастог слеза, одсјајем чистог неба, усидрен у рај ритуалног причања и свечулног обухватања стварности у поднебесју емотивних усхићења и хумором бојених доживљајних експлозија.

Tweet

Мр Милица Јефтимијевић Лилић: УСУД ПРИПАДАЊА

Александра Хајдин

(Александра Хајдин, Ујед судбине, Зрењанин – арт концепт, 2016)

   Живот и литература се најчешће  преплићу и у чврстој су спрези. Литература га допуњава, прати, понекад и пројектује.
Уметници настоје да кроз метафоризацију и симболизацију осветле
многе његове феномене, да покрену важна питања и да понуде извесне  одговоре на нека кључна питања човекове судбине.
У књизи Александре Хајдин Ујед судбине, проблематизује се улога зла у судбини човека и немогућност избављења из његових канџи. Напомена на почетку књиге: Истинита прича о Љиљани Катић, жртви породичног насиља,  има за циљ да укаже на ту животну чињеницу.
   Поставља се, међутим питање, каква је  улога таквог исказа  у семантичком смислу, да ли је она израз вере у моћ литературе, у то да ће бити у функцији  решавања тог горућег проблема наше сурове свакодневице,тим пре што je појављивање књиге кореспондирало са  стравичним  злочином у Житишту, као и месту  збивања главне радње у књизи, када је убијено преко десетину људи, да би се, како је у медијима, јављано, решио један брачни проблем звани  љубомора. Иако се те две ствари не могу довести у везу, читалац ће и нехотице помало тражити паралеле.

Tweet

проф. др Мирјана Влајисављевић: Деколонизовање србске истине

1. СРБИ, НАРОД КРАТКОГ ПАМЋЕЊА

 

    Рекоше: Срби су европски народ великих идеја и кратког памћења. „Једва да је на свијету било народа жалосније и теже судбине од српског“ – опомиње нас и данас наш Никола Тесла.

    И заиста: србски дипломати, поражени одсуством храбрости да нешто по том питању учине, самљевени сумњама да као народ сами икад можемо управљати властитом судбином, од Берлинског конгреса 1878. године постали су зомбиране слуге бечко-берлинске администрације и њене историјске лажинауке о Србима. Међу ријетке потомке који се нису одрекли својих предака убрајамо академика Милана Будимира, једног од најбољих филолошких умова које је србство имало који је читав свој вијек посветио разоткривању заташкане србске истине, трагајући за скрајнутим документима, консултујући од очију јавности под седам кључева стављену језичку грађу о нашиј староставности, свјестан преважног задатка да морамо ослободити филолошку науку као моћно средство контроле над нашом властитом прошлошћу многобројних псудонаучних фалсификата које нам је наметнула германска школа мишљења.

Tweet

Континуитет културе и права: ГЕНИЈАЛНА ЈЕДНОСТАВНОСТ

Божидар  Митровић

  Књига Божидара Митровића «КолоВени (СлоВени) и континуитет културе и права» доноси невероватан број новина у науку јер је аутор открио једну од основних аксиома Еврoпе – истински назив СлоВена. Тиме је Митровић открио историју СлоВена до VI века, што носи огромне новине у схватању не само европске и словенске прошлости него и даје чврсте доказе о редоследу настанка културе, цивилизације, права и многих других технолошких открића у моменту настанка културе човечанства
 

 Нови издавачки стандард

  Књига «КолоВени (СлоВени) и континуитет културе и права» доноси нови стандард у погледу изгледа/облика/форме научног рада. Књига је писана по врло строгој методологији израде докторских радова прописаној у Русији посебном Уредбом и низом државних стандарда, који се тичу израде научног рада, па чак и начина исписивања фуснота/сноске. У том погледу аутор овог рада истиче да фусноте/футноте морају бити на страницама где се наводи извор или теза других аутора. Претежна форма досадашњих књига је правоугаона.

     Ова књига има облик квадрата и димензије 30 х 30 см. С обзиром на то да је у питању научни рад, аутор је очувао уобичајени правоугаони изглед текста, те се за сваки изнети податак, мишљење или извор у фуснотама наводе подаци где је нађен, где је објављен или где се чува.
    Оно што је битна новина и нови стандард за будуће научне радове, су маргине на којима аутор у три хоризонтална појаса износи пратеће доказе о оним наводима који су дати у текстуалном делу књиге, поред великог броја основних снимака који су дати и у текстуалном делу. Истовремено слике са маргине десне, непарне стране могу да се компарирају са сликама ранијих археолошких извора или доказа који су представљени у доњем, средњем или горњем појасу маргине леве, парне стране књиге.

   Књига је добила на лепоти тиме што се аутор, на самом почетку обратио читаоцу, као најважнијем субјекту ових открића, као оном ко ће, без обзира на своју професију, моћи да пружи нове доказе за оно што је изнето у књизи, да провери сваки доказ или констатацију аутора овог рада и исправи оно што је, и поред свих провера, можда нетачно или недовољно прецизно изнето у књизи. Управо зато аутор није попунио сва горња поља маргина те су оне као пучина на коју треба да се отисну нови истраживачи. Она маме и својом раскошном белином којом је истакнута лепота оних артефакта које је Божидар Митровић изнео у овој књизи, као доказе словенске историје до VI века и континуитета њихове културе и права.

Tweet

Мр Милица Јефтимијевић Лилић: МОЋ ЖЕНЕ И МОЋ ПЕСМЕ (Петар Милатовић, Онебесимо снохватице, Прометеј, Нови Сад, 2016)



Мр Милица Јефтимијевић Лилић

    Правословни родослов, Јеванђеље зла, Науми и зауми Петруса из  сорабског утеруса, Реторика астралика, Слово о ријечима... наслови су који,  као особени знаци на духовном лицу књижевника  Петра Милатовића Острошког, дијагностикују издвојеност и службу идеји немирења са доминацијом идеологије над слободом појединца, свест о национу и пореклу, службу речима. Такво опредељење увек, и данас, подразумева жртву,борбу, тежи пут ка афирмацији и дубоку утемељеност у вери и традицији. Стога би се стихови бунтовног Душка Трифуновића: Ја сам истурена жртвована мртва стража /  која има право да пуца на све стране! - могли потпуно односити на   Милатовића Острошког због свега о чему нас информише  његова биографија, а  то, потом, показује и целокупна његова активност и васколико књижевно дело. И он „пуца“ на све стране, нарочито на „највећег југословенског сина“ који је својом комунистичком идеологијом, показала је то савремена историја, кумовао свим потоњим злима међу народима некадашње заједничке југословенске државе, губљењу српског идентитета, разбијању утицаја  вере на формирање националне самосвести и слично.  Ни данас многи тога нису свесни, а пошто  тај култ и даље живи,  поезија и ту има важну улогу. Сетимо се Гојка Ђога и његовог страдања због покушаја демистификације те величине.


Петар Милатовић

    Снажно изражено осећање  зла, које се умножило и умрежило у све поре живота,  покреће Милатовићеву  побуну и рађа јетке сатиричне песме пуне жаока, гротескних слика и опомена. Насупрот томе је његова  поезија која афирмише српство као стожер постојања и опстајања и  духовност која у узвишеном види смисао вредан живљења. Владимир Соловјов о томе каже:
Ми уопште живимо безбожно и недолично, робујући најнижој природи.Ми се бунимо против Бога,удаљавамо се од ближњих, потчињавамо се плоти. А за истински живот,  какав би он требало да буде, потребно је управо супротно: добровољно потчињавање Богу, међусобна слога (солидраност ) и господарење над природом. Начело оваквог   живота нам је блиско и приступачно. Начело добровољног потчињавања или сагласности с Богом је молитва, начело солидарности међу људима је доброчинство,  начело господарења    над природом је ослобађање од њене власти путем уздржавања од ниских жеља и страсти.Смисао света је у миру, слози, једнодушности свих када су сви сагласни са једним заједничким циљем.То је највеће добро и у томе је цела истина света.“ Позија Петра Милатовића Острошког то у целини потврђује. Прозива и позива на свете дужности, афирмише право на постојање српске историје   зачете у прастара времена (Сораби ) и постављених  стандарда за самобитношћу, слободом, чашћу и духовношћу (и образовањем), о чему недвосмислено сведочи изванредна поема Хиландарска беседа, у којој се не само глорификује писменост, већ и ћирилично писмо као синтеза вере и (светог ) знања.

Tweet

Радмила В. Стојановић: Књижевност Достојевског је врх љубави и човечности

Радмила В. Стојановић насамо са Фјодором Достојевским

  Бисерница најумнијег књижевног ствараоца  броји петнаест романа, седамнаест приповедака, много есеја, писама, дневничких записа. Нуди обичне свакодневне теме са универзалним питањима о значењу живота.
    Дубока психолошка и морална анализа из блата свакодневице, са немерљивом лепотом и љубављу издваја бисере једино прихватљивих моралних вредности, ликовима и делима интригантним за читаоце и ствараоце  широм света. Скенирао је и појединце и народе дубокоумним анализама дајући визионарске одговоре на сва есенцијална питања. Раскољњиков из  познатог романа „Злочин и казна“ је тип надчовека, који је помислио да због виших циљева може одузети живот старици, друштвеном паразиту.   Писац  уверава   да су  само дела љубави међу људима, са неопходношћу праштања једино смислена лепота, која ће  спасити свет. Слично је  запажање Др Милоша Ђурића који тврди да је за Достојевског једина етика очовечавање човека и човечанства и додаје разлике између европског и словенског друштвеног миљеа тврдећи да је за први карактеристичан успон науке и знања, а да су моралне вредности занемарене до размера духовне пустоши.  Силина егоизма  је уништила братску љубав међу људима.

Tweet

Слободан Ристовић: Белешка о сликару Драгану Гаври Гавриловићу, који сада живи на Убу са остављеним животом у Паризу

Драган Гавриловић од Тамнаве

   Самоникао ко светлица, као прасак и врисак-човек од капи растопљеног барута и росе. Госпоствен, ширит на свечаној униформи крљевског официра. Кика упредена од Равиојлине косе и жице, за вез онога којег воде на губилиште, a , у њему јекне "Низ поље иду бабо сејмени".  Он је пребродио жижљевину доба названим комунизам.Отребљен од те хајдучије, узлетео је у календарско недоба... А, недоба је, када са себе скинеш синџир кућног прага, да би био слободан од ила у обући и под ноктима. Од земље којом си умешан и испечен у мајчиним наћвама.
    Његова крштеница је пресуда без права на помиловање. То је осуда на уметничко биствовање.
    Драган Гавриловић од Тамнаве, човек који се у креч претворио, да би се озидао млеком својих костију.
    Стојим док га помињем, јер се  племенита лоза веже у усправном ставу.
    Господе, док ти предајем рапорт о Човеку, буди ми благонаклон, јер ја сам прости раб твој. Да сам важан и нарочит, био бих неки умник а не део стада...
    Мучим муку, као да прокишњавам, па се облепљујем пак папиром и рајснадлама. Сав сам од флека и угарака. Догоревам мрезгањем. Писати о Човеку, "није што и преко поља прећи".То је искивање мача од усијане свиле.
    Гавриловић је утекао негвама и ланцима, јуришајући за својим срцем, кроз барутану и апсанички ходник у свет омеђен за оне који уместо лица носе образ.
   Лако је убљанима да осликавају свој уметнички грб, када имају штитоношу са прсима од саћа. Где се роје полен и млеч, из којег излећу варнице пуне сновида.
   Сновидљиви Гавриловић са тапијом штафелајног Париза, где само Бог може да води ликовни катастар има своје наћве леба и вруну из које миришу наде и медарја.

Tweet

Пеко Лаличић: МАТЕРИНСКО САВРШЕНСТВО ЖЕНЕ СА ОСВРТОМ НА БОГОМАЈКУ

Вулко Шћекић: Богородично јеванђеље, Глас цркве, Шабац, 2009.  
    Богородично јеванђељe, првенац Вулка Шћекића, појављује се по истеку периода у коме изнова разапињасмо и сахрањивасмо Бога, а у време када код нас долази до друштвених промена и враћања људи себи, вери, свом идентитету и коренима. Када после сплашњавања социјалистичке идеологије многи напуштају наметнуто и страно и/или оно рад сопствене каријере, комодитета, или чега ти не свесно прихваћено (али не и по сваку цену обавезно), као и враћања многих ''жељеном и увек свом'' и тамо ''где су одувек били'', ради  уклапања у тренутне ''модне'' трендове. Но, било како било, долази у време када у цркве залази далеко већи број људи него што је то био случај у последњих шездесетак и више година.
    Аутор је, очито, при постављању оваквог циља итекако имао у виду ове чињенице и био свестан коме је и зашто, и то баш сада, наменио ово тешко, обимно и многима неразумљиво штиво, али је засигурно због поменутога, био решен да га прилагоди, поједностави, приближи и учини доступнијим, лакше схватљивијим и пријемчивијим читаоцу, па се одлучио да га искаже на јединствен начин, претакањем у песму. Као човек из народа и задојен епским и патријархалним одлучио је да са читаоцем комуницира у осмерцу и на веома архаичан начин, убеђен да тиме у текст уноси и народни мелос и део његових особености и поимања традиционалног и песмом исказаног.
    Подстицај да песмом проговори о појави Богомајке, како Шћекић зна да каже, дало му  је сазнање да се све велико што су људи опредметили кроз време и историју изразило певањем и да су и највећи пророци говорили језиком великих песника. Но, намеће се утисак да није било лако ухватити се у коштац са овако осетљивом, канонима јасно одређеном, вековима знаном и материјом која се не може другачије дефинисати, тумачити и изражавати.

Tweet

Проф. др Мирјана Стојисављевић: Протоколи србистичких мудраца (XII део)

Латинизатори србистике  

Бог постоји и то је довољно.
Карл Јасперс
Слушај, Бечу, послушај, Берлину,
и ти, папо, што живиш у Риму,
не рушите цркве православне,
не мијењајте православни закон.

    1. Српски аутохтонисти, изашли из српске школе мишљења, по други пут били су забрањени у нашој скорој историји. По други пут српска истина требало је да се сакрије, избрише и умре како би Запад, предвођен Њемачком, имао алиби за продор на Исток!
    По други пут, окупациона мафија, спољна и унутрашња, жели спријечити да пуна истина о српској староставности, забиљежена у српском језику и српском писму, изађе на видјело јер се не допада академицима германске школе, а ни академицима данашње евроатлантске школе. Аргументима које износе на свјетло дана српски аутохтонисти обесмишљавају алиби за планирано освајање православног Истока – главни алиби: да дошљаке треба отјерати са Балкана јер на њега не полажу историјско право!

Tweet

Емилија Рилке: Сусрет древног и савременог у причању Снежане Писарић Милић

   „Одиста, имају само два творца у свемиру: Бог и песник. Први све почне, а други све доврши. Тајна песниковог стварања исто је тако дубока и необјашњива као и тајна божјег стварања. Не зна се како је постало песничко дело, као што се не зна како је постао космос. Од тога како се једно дело зачне у уму песника, и како оно дође до савршенства израза, то не може ни сам песник себи да објасни. Томе је често повод најмања ситница, а цело грађење догађа се у једном мутном душевном стању које збуњује и самог творца, и којем филозофи не умеју да нађу право име. Царево благо је отров овог света. О њему сањају Песници, који живе у вечном неспокојству да објасне божанство кроз његова дела, и да га посведоче својим сопственим стварањем.” (Јован Дучић: „Благо цара Радована”)
   Кад упознамо Снежану Писарић Милић, можемо запазити нешто несвакидашње у њеној личности: ставови су јој традиционални и окренути ка вредностима које су дубоко укорењене у прошлости нашег народа, па самим тим пружају стабилност, међутим, савременост њених доживљаја омогућава јој ширину у погледима. Такав спој улива поверење.
    Исто налазимо и у редовима који су пред нама, насловљеним „Писма из Сомбора”. Наслов књиге преузет је од првог дела овог својеврсног мозаика, а осим њега она се састоји из Снежаниних приповедака које су награђиване и појединачно објављиване, „Снова са оне стране дуге” и посебног додатка.
    Почећу баш од тог посебног додатка, јер је посебан по много чему. Пре свега по смелости књижевнице да настави започете и недовршене приповетке нашег чувеног реалисте и лекара Лазе Лазаревића, који је још 1891. оставио, поред девет завршених приповедака, неколико незавршених радова, као и задате смернице. Те смернице верно следи Снежана као његов настављач и успева да начини хомогени текст поштујући започети след догађаја, вокабулар и склоп мотива.

Tweet

Петар Милатовић Острошки: Сумрак књижевности

 Друштвене мреже, као својеврсне разбибриге, постале су идеална места за вежбање властитих заблуда које, често насилно, насрћу на здраву памет.
   То се најбоље види на примеру такозване фејсбук-литературе која је, у највећем броју случајева, негација књижевности која врви од инфинитива, често су падежи сувишни, а непознавање именица, властитих, заједничких збирних, градивних, апстрактних..., непознавање рода и броја и промена именица по падежима; дакле без познавања елементарних граматичких и правописних правила, постало је образац понашања самозваних поета на друштвеним мрежама, а да не говорим о потпуном непознавању карактеристика и својстава писаног и говорног језика (стилистике); непознавању правилног распореда речи у реченици (синтаксе); а да не спомињем скуп правила која описују начин стварања стихова (версификацију); као и потпуно одсуство основне самокритичности.
    Уместо свега тога свезнајуће незналице се правдају такозваном „уметничком слободом“! Кад неко своје незнање и неспособност да створи нешто вредно, почне да правда „уметничком слободом“, будите убеђени да је прескочио брда појмова пре него се латио пера, четкице, струна или дирки, па не схвата, нити ће икада моћи да схвати, одговарајуће трајне законитости у свету уметности које сваког ствараоца обавезују, јер као што морате да научите азбуку да би читали, тако морате да савладате обавезујуће законитости у уметности да би могли да стварате уметничка дела....

Tweet

Проф. др Мирјана Стојисављевић: ЈЕРЕСОНАЧЕЛНИЦИ СРБИСТИКЕ (XI део)

Проф. др Мирјана Стојисављевић

Залуд моје године проведене у науци кад она бјеше јалова.
Никола Тесла

Знање надима, а љубав изграђује.Св.
Павле

Тројичност српског предања

   Као народ ми Срби живимо под оштрицом мача који је над нашим главама подигао многометежни Запад, диктирајући нам кроз науку да изаберемо европског човјека умјесто светосавског богочовјека, што би значило да погинемо без васкрсења, да погинемо и вјечно умремо или се пак ослободимо и кренемо путем светих Срба, који су животе своје положили за светиње своје: да се вратимо светосављу које вуче поријекло од „свјатаго коријена Симеонова”; оних Немањића, највећма испосника и мученика, који све чинише у славу цркве Христове, те Нојеве барке којаспасава васцијело човјечанство.
    Да се и календарски вратимо Светоме Сави, коме блаженопочивши Владика Данило (Крстић) Ми православни Срби, који се прво молимо за цијелувасељену, па тек онда за православну цркву као мању унутар човјечанства, прихватили смо хелиоцентрични календар из Александрије, а нисмо узели нетачни грегоријански календар, само зато да би нам сваки петак био Велики петак, свака субота Велика субота у малом, а свака недјеља Васкрс у малом! Ми заједно са јеврејским имамо хелиоцентрични календар, јер за нас Христос није дошао да нам мијења календар, већ да нам мијења душе, начин живота. Нама је важно да имамо вертикалу са небеским календаром, јер наши свеци служе небеску литургију.

Tweet

ЛИРСКИ ЦВЕТОВИ НА БУЊИШТУ

Сандра Илић, ВИДУ РЕЧ, Агенција за издавачку делатност “ЛЕСТВЕ”, Косовска Митровица, 2015.

    У поезији Сандре Илић јасно се оцртава неколико лирских кругова. На самом почетку налазе се рани радови које карактерише топао, интимистички интониран, донекле наивно исказан женско-лирски сензибилитет у коме се огледа утицај поезије Десанке Максимовић. Он се, рецимо, очитава у стиховима песме „Инубис“: „Меки загрљаји душу женску / утопле. / Нежни додиру је осмељују да чврсто верује, и / да сања“, у једноставности и свежини израз младе песникање која је у поезију ушла отворено и искрено. Овај циклус обележава превасходно лична усмереност и упућивање на задовољство „малим стварима“ у животу, као у песми „Врапчева соната“ у којој Илићева каже: „Сакупићу мрвице захвално и / ћутаћу“.

    Поједине песме доносе извесну сведеност и језгровитост у изразу карактеристичну за хаику поезију као у „Шафрану“ или у „Часовнику“ где Илићева пева: „Увек је све. / Бити и нестати“. У овим, као и у другим песмема, издвајају се поједини упечатљиви стихови, где је у „Свакодневици“ поздрав „крик поздрава“, а у „малој бледуњавој соби“ „Госптопримства“ налази се „двосед са раширеним рукама“.

     У познијим песмама долази до успелих смисаоних усложњавања као у „Кодовима“ када песникиња каже како „Оштром обраћању / неверица неразумевањем / верује неизреченом“. Наведени стихови упућују и на јасан развој Илићеве у трагању за аутентичним поетским изразом. Овај круг песама карактерише и искорак из сфере интимистичког и исказивање ангажованог и освешћеног става према стварности у којој живи и ствара као у „Полисемији“ где се наводи: „Покров довршен. / Одана почаст / заблуди“.

Tweet

Проф. др Мирјана Стојисављевић: ЗВИЈЕР ДВОАЗБУЧЈА (X део)

Ћутањем се издаје Бог.

Евроатлантизам истјерује ћирилицу

   1. Србија и српске земље посматране под свјетлом метагеографског симболизма брана су доминацији САД иамериканизоване Европске уније према Евроазији као простору који манифестује словенску саборност. Православна вјера и црквени календар, уз то српска ћирилица као темељ националне и религиозне писмености, бедем су који православно хришћанство, сô свијета, чува од евроатлантске јудеопротестантске уроте.
     То су више него добро знали горди западњаци, предводници орвеловске неоколонијалне геополитике, када су још прије више од вијек и по кренули у подмукли процес расрбљавања Срба постепеним латинизовањем (хрватизовањем) српског језика завођењем двоазбучја. Њега су пратиле продаја, издаја и предаја националног идентитета у бесцијење, те гашење српског државног суверенитета науштрб југословенства, што је постало доктрина ватиканске борбе против српског православља. Губљење језичког самопоштовања и изграђеног језичког идентитета у данашњици, посебно у ситуацији кад имамо више стотина хиљада неписмених и полуписмених Срба у Србији, прате потискивање и постепено отпадање Срба православаца, тј. оних који правилно славе Бога, од своје вјере, али и властитог знаковног писма, ћирилице, што је процес који најозбиљније пријети националном нестанку.

Tweet

Петар Милатовић: Деструкција љубоморе, мржње, зависти, пакости и злобе

Петар Милатовић

     Сведоци смо стравичног стања да брат не подноси брата, син оца, отац сина, рођак рођак, племеник племеника, братственик братственика, кум кума, комшија комшију, колега колегу.    
  То неподношење данас је достигло врхунац, чак до те мере да су најрођенији постали странци једни другима.
     Зато ме и не чуди што је српски народ доживео највећи морални и национални пораз у историји, као што су то доживели и други народи, али сваки на свој начин.
    Узроци опште посрнулости налазе се у нама самима, а никако изван нас.
   Деструкција љубоморе, мржње, зависти, пакости и злобе најупечатљивија је у малограђанској прашини око врхова памети.
    Шта би се десило са овом цивилизацијом да је Никола Тесла пристао да спусти свој генијални дух на ниво калдрме по којој суверено владају љубоморни, завидни, злобни, пакосни?
    Никола Тесла је остао доследан свом генијалном позвању и није се освртао на малограђанску прашину!
    Живео сам у Херцег Новом и био сам комшија једином српском нобеловцу, Иви Андрићу. Једноставнијег човека нисам срео. Одмерен, високоуман, водио је рачуна како хода да не би мрава згазио. Једноставно, човек по Божијој мери.
    И такав велики човек био је мета разних малограђанских оговарања. Мали људи су потајно мрзели великог човека!
    Зар то немамо и данас свуда, па чак и у Бечу. Генијални Достојевски је давно написао „Најкривљи си ономе коме си највише добра учинио“!
    Покушаћу да укажем на неке битне елементе који су условили опште посрнуће и биће циљ испуњен ако се свако запита, ако свако поразговара са својом савешћу.

Tweet

Драгољуб Збиљић: Српско комплексашко бежање у латиницу

   Југословенска и српска комунистичка власт, када су хтеле да нешто спроведу, биле су изузетно ефикасне. А ако је то било нешто уперено посебно против Срба и њихових духовних и културних вредности, та је ефикасност била примерна. Данас се у томе није нешто посебно променило набоље.
      Постоји извесно српско и комплексашко бежање у хрватску латиницу, тј. прихватање туђег писма у писању српског језика у Срба због смишљених дуго ширених јавних комплекса Срба и њиховог убеђивања да је ћирилица „сељачко писмо“, „заостало писмо“, „националистичко писмо“, „писмо за прост свет“ и сл. То циљно, планско замењивање ћирилице у Срба везује се за период дуг хиљаду година.
      Назнака прогона српске ћирилице наговештена је убрзо после хришћанског раскола (1054), када су се хришћански верници поделили међусобно на католичанство и православље. Тада су се народи поделили и по писму. Католичанство се везало за латиничко, православље за ћириличко писмо. Пошто су Срби директно граничан народ с католичанством, део Срба је био изложен јаком „унијаћењу“, примао је католичку веру и, самим тим, био је изложен полатиничењу.         
     Већ 1060. године на католичком синоду у Солину (данас је то предграђе Сплита) ћириличко писмо је буквално анатемисано као „ђавољи изум“. И први који су били изложени том „истеривању“ ћириличког „ђавола“ из Срба и њихове писмености било је њихово ћириличко писмо. И, како „сила Бога не моли“, први Срби који су били покатоличени, истовремено су и полатиничени. Ти су Срби касније, стицајем лоших околности, коначно у Југославији доживели процес асимилације и углавном су завршили у проширеном хрватском националном корпусу. И такви представници некадашњих Срба врло се добро чак и данас делом лингвистички распознају у чистијем српском вуковском језику који  је, преко Вукове реформе, убрзо преименовљаван на различите начине све док 1992. није „хрватски језик“ озваничен као посебан језик, иако се лингвистички посебним сматрати не може.

Tweet

Петар Милатовић: Црногорско СРПСТВО У ДУЋАНУ

- 1 –

 

СРБИ БЕЗ СРПСТВА
И ЉУДИ БЕЗ ЧОЈСТВА!

 

     Зашто су Срби доживели највећи морални и национални пораз у  историји? Одговора има више и они су једноставни, препознаћемо их сами свуда око себе. Наиме, част изузецима, али најгрлатији „Срби“ били су: удбаши, пробисвети, профитери, моралне наказе, интелектуални пигмејци и духовни лилипутанци. Сви су они приватизовали Српство, сви они имају СРПСТВО У ДУЋАНУ које показују свету као мртву природу. На крају, све су то Срби без Српства и људи без чојства! Овде ће бити речи о црногорским професионалним „Србима“, дакле о црногорском Српству у дућану! Они који су ме, што приватно, што службено,  слушали пре двадесет и кусур година, а који су ми се до недавно јављали овим или оним поводом, подсећајући ме на те моје говоре, да би један по један  постајали  професионални „Срби“, уобразивши се и сервилно шенећи пред онима од којих окрећем главу како бих сачувао менталну хигијену, упозорили су мој механизам унутрашње нужне самоодбране, јер такви су далеко опаснији од мојих  јучерашњих кључара од којих сам био далеко слободнији у Титовим казаматима. Они идеолошки кључари имали су макар мало достојанства, а овој булументи професионалних „Срба“ достојанство је недостижна категорија, али то им не смета да се гурају тамо где се, шаком и капом, деле безвредна вашарска одликовања за професионално „србовање“, малоумно антиумовање, сопственим заблудама робовање, док, истовремено, народ тоне на дну клоаке коју су перфидно припремили антинародни идеолози и дежурни ћутолози, а обе групе стокупљевина данас су професионални Срби, дакле Срби без Српства и људи без чојства!

Tweet

Проф. др Мирјана Стојисављевић: Ускрснуће србске истине (IX део)

Проф. др Мирјана Стојисављевић

   Већ непуних сто четрдесет година србска историографија скрива се иза Голеш планине, и никако да изађе на отворено поље и укрсти своја копља са супротним табором. Упитамо ли се коме данас прислужује, добићемо одговор: оним истима или незнатно различитим „савезницима”, Англоамериканцима, који су довели на власт самозваног Броза, који је починио таква злодјела, у првом реду према српском народу, да се до 1951. године у затвору нашло три милиона и 800 хиљада душа, како је писало у Ранковићевом извјештају. Пред тим бројкама жмурили су до данас бројни србски историчари, одбијајући да се боре за свијетли образ пред науком.

    Гувернери западне науке запали у папску, потом лутеранску, па калвинистичку и суботарску јерес, и тако без краја, да би се конац свих јереси завршио са атеизмом, ти западни мудраци и даље одбијају да признају како староставна Европа живи на рушевинама србске цивилизације, чак и када у центру Дрездена недавно откопају праисторијско словенско насеље, што за собом повлачи питање када ћемо се коначно у својим уџбеницима историје суочити са античком Србијом, као колијевком свих Срба?

   Њемачки академици одрекли су се нетачног учења своје германско- нордијске историјске школе, и чак написали књигу о томе, навевши какво је право стање ствари у историји као науци још осамдесетих година прошлог вијека, а академици САНУ и остале научне институције за кодирање србске свијести, које су савладале технике програмирања и сервирања научних дезинформација, те стекли огромно знање о моћи кроћења „знањем” и стварању покорног човјечанства – још и сада то одбијају да учине.

Tweet

Међународна рецепција: ЗБИРКА ПЕСАМА, ВАТРА И СЛОВО,МИЛИЦЕ ЈЕФТИМИЈЕВИЋ ЛИЛИЋ ОБЈАВЉЕНА У ИТАЛИЈИ (Секоп Едициони из Барија објавио још једну двојезичну књигу песника из Србије)

  Поезија Милице Јефтимијевић Лилић  последњих година има све снажнију рецепцију у свету. 
    Њена поезија је преведена на седамнаест светских језика, а круна тог успеха је свакао двојези чно издање њене књиге Il fuoko e il verbo / Vatra i slovo, Secop Еdozioni, (2015) која је управо изашла из штампе у Барију. 
   Директор  ове издавачке куће је Пепино Пиаћенте који годинама популарише српску литературу и има добру сарадању са Глобосином и издавачима из Сремских Карловаца.

   У овој едицији објављене су и књиге италијанског песника,српског порекла по мајци, Закаријаха Гала, Братислава Милановића, Мирка Демића а ускоро излази и књига Миланке Мамуле.

    Дизајн корица урадила је Мариа Грациа Ђована.

    Поезију уврштену у ову књигу превео је песник Драган Мраовић, познат и као преводилац Дантеове Божанствене комедије.

    Преговор је написала песникиња и уредница у овој познатој издавачкој кући из Италије, проф. Анђела Де Лео. 
    Осврћући се на поезију Милице Јефтимијевић Лилић, она каже: 
   „Осећам потребу да напишем неколико напомена у Предговору да бих дала своје  тумачење, које је плод интензивне емоције коју су изазвали ови стихови у целој збирци. Прелеп је, на пример, наслов: Ватра и Реч. Експлозиван, магматичан, као што само ватра може бити; интензиван је, дубок, узвишен, како то само Реч зна и може да буде. Сажима у себи две виталне силе овог сјајног српског песника,писца, књижевног критичара и новинара:страст љубави и страст поетике. Пробојне силе, које експлодирају у свим римама до мереда нас наводе да се усхитимо до неслућених досегнутих висина, али и да се растужимо због страшних бездана којих се бојимо и који нас,понекад, овлаш додирну ништећим болом. Али песник има у себи већу једну, магичну и мистериозну, а опет пробојну и светлу снагу, која је увек спасава. Бесконачно велику и дубоку да победи сваку другу реч. Ватра и Реч, су зато носећи „стуб” њеног живота, али и Храм њених осећања и њеног писања.“

Tweet

Рeцензије најновије књиге Пека Лаличића „Празни људи“

НА ЗРНУ ЗЛАТА 

 Ослањајући се на демократију, нисмо ни осетили колико је та грана танка, да нам нису људи и њихове коже, с једне стране, и блистави сатиричари и њихови афоризми, с друге стране. То су два сензора друштва који истински осећају померање границе разума код оних који под плаштом демократије уништавају плодове људске стварности.

   Пеко Лаличић, је сензор балканског кова који користећи максималне могућности разума и оруђе литературе, ствара прегршт малих огледала реалности, које је вешто укомпоновао у својој најновијој књизи Празни људи и тако нам даривао огледала реалности у којима се може огледати његова критичка опсервација друштва. А сходно томе, вртан читалац ће уочити и плодове рада наших изабраника, који су померили свет среће мало даље од границе разума. Зато је демократија она наша натурена стварност где два добра не могу заједно, али два лоша –  итекако.

Tweet