Слађана Антић: Две песме

СЕКУНДИЦЕ БЛАГОДАТИ

Што смо се ближе пели ка небу
За свијет смо бивали све мањи
Разумијемо се ми одлично
Све што смо ближе, постајемо даљи.

На почетку чекале су клетве
Средњи живот и искуство доба
На смрти ће бити благослови
Живјех срцем , без икакво пробах.

Све што имам у Божије име
Никад му се не буних за чиме
Нек и руше, мени Отац прави
Чак се срцу, на игранку јави.

Нек ми Творац у срцу поигра
Нема блага да га неби дала
Зрно мира, свјетлосни година
Секундице благодати у мојим венама.



ИЗГУБЉЕНА КЋИ

Изгубљена као кћи природе
Која је за тишину и буре знала
Која је свима осмјехе слала
Само, срце, једном је дала.

Изгубљена као кћи природе
Планинске росе била је кћи
Која се не плаши , када оду сви
Путеве јој кажу, горски орлови.

Изгубљена као кћи природе
Нека други кажу, ко је та
Знала једино за своје мане
Тешко би рекла не, још теже да.

Изгубљена као кћи природе
Она је тражила саму себе
Нигдје се пронашла није
Осим крај колијевке,  малене бебе.

Изгубљена као кћи природе
Слушала умилну пјему херувим
Једино Бог је био за њу добар
Свак остали , сврстан, под шифром фин.

Tweet