Весна Радовић: Одломци из романа "Фирентински шал"

   "Ничега се нисам плашила, нисам ћутала, нисам лагала. Кичму сам усправно носила, као тупу кројачку иглу, као брушено шило. Уходе нисам бројала, на њих се нисам освртала. Никада нисам рачунала на места која су давно заузели мртви песници. Свако од њих имао је свој пут до врха. Као гласник, као весник, као преџнак вечности. У неверици нека наставе да ме множе са нулом. Само ће изгубити драгоцено време, а на добитку ће увек бити поезија. За певање је потребан неко ко се већ родио, кога су ранили, ко је преживео. Најгоре је погнутог носа орати по туђим њивама и разносити блато при неопраним ципелама. Зато се молим богоугодна и љубовна Блажена девице Маријо, једном једином Господу за спас и утеху душа наших, светло и таму, добро и зло, Бога и Ђавола! Богохулно је испоснику Светогорском порицати чудеса у праскозорје Великог поста. Стога је потребно да постоје мора. Азурно плава, дубока и недокучива. Са очима Богородице са дететом на рукама, као на старим руским иконама. Што више модрине, то више ведрине. Мање мржње, мање Севера у очима Југа, мање Југа у очима Севера. Што више љубави, која ако нас не убије, нека нас Васкрсне у одабрани дан! И ја имам свој Јерусалим, вечни град у који ћу се једнога дана вратити. До тада са собом носим крст, тамјан и мало соли. А, у рибарској мрежи, увек остављам једну заборављену рибицу за срећу. Нека се нађу да ме сачувају на путу од смрти и заборава у плавој колевци православља."

Tweet

Данило Коцић: Изабрани снови (одломак из романа)

   Баш када је свом силином гром преполовио храстово дрво изнад наше школе и док су први петлови најављивали свануће, зачуло се ударање по упрљаним окнима Петровићеве куће.
- Станоје, отварај да не провалим врата!
    Милица, Станојева жена, нагло пробуђена виком, није знала шта прво да мисли. Син Јован је отишао на фронт, вести нема, па јој паде на памет да се нешто рђаво, врло лоше догодило.
- Отварајте, само да се разјаснимо!
   Погурну млитаво тело свога мужа Станоја, али се оно не помери. Покуша да га дозове као кад се надвикују девојке у селу, али ни то не помаже. Унезверена, као звер коју су ненадано ухватили, па се нашла у клопци, Милица поче да запомаже и дозива Бога.
- Ако те има, јави се и помагај!
   Лупњава на улазним тешким вратима старе куће се појачавала. Гласови нису пристизали, па је то Милицу још више плашило.
-Шта ти је, луда жено, одједном закашља Станоје, као да се и сам чудио тој ненаданој најави доласка неког непознатог људског створа.   Милица је била занемела, ваљда због мисли које су некуда одлетеле, па никакве гласове у том часу није ни чула.

Tweet

Снежана Неговановић Прокић: „Родила ми жена Брижит Бардо“ (одломак из романа „Хоћу друге снове“

  Да ли је сувише рано почињати аутобиографију у овим годинама? Разуме се да јесте. Но, можда је у седамдесетим сувише касно. У овим годинама време почиње да нам изгледа све краће, прешли смо дужу половину живота, осећај да нам времена понестаје, подгрева и чињеница да све више губимо драге људе који нису напунили ни четрдесету или педесету годину. Пишем ову књигу са становишта прихватања себе, онаква каква сам била и каква сам сада, са свим манама и врлинама, прочишћујућег гнева и промуклог смеха. Довољно сам стара да знам да је смех, а  не гнев, истинско откровење, зато смејте се што више, па макар и себи самима. Многи ће се наћи у овој књизи, претпостављам да се не разликујем много од вас. Хоћу да пишем књигу о себи, а и вама који сте део мог живота, али почињем прво од себе.

1

Још један сиви недељни дан који те тера да мислиш на ружне ствари и постанеш депресиван, а ја бих, по ко зна који пут, побегла негде где је лепо. Овог пута сам хтела да побегнем у топлу утробу своје мајке и, бар за кратко, била безбедна од свих злих погледа и “нерешивих”, а у ствари решивих проблема.

Tweet

Рада Ђошан Китић: ПРЉАВИ ДОДИРИ (Фељтон – VII део)

Данима сам, боље рећи мјесецима, само плакала проживљавајући све то и мислећи да сам потпуно полуђела. Нисам могла читати књиге и гледати филмове са траговима било каквог насиља јер би се уживјела у улогу жртве и проживљавала све њене патње као да су моје. И на крају, када сам одвела у школу малог Мишу, сина нашег најстаријег брата и пришли његовим другарима. Један је пришао Миши и зарио му велики нож у стомак. Вриснула сам и зграбила га у наручје, а он ме погледао, зачуђујуће мирно и   упитао: ,,Тетка, да ли си добро? Да, да,  ја сам добро, одговорила сам и схватила да ми је хитно потрбна помоћ. Тако сам отишла свештенику, по помоћ.
         -Да ли оваквима као што смо нас двије може ико помоћи?
         -,,Оче, да ли су неки људи задужени да ђеци укидају право на игру, на радост, на безбрижност”, упитала сам свештеника.

Tweet

Рада Ђошан Китић: ПРЉАВИ ДОДИРИ (Фељтон – VI део)

    Некада нас је, чедо моје, знало бити и превише па смо морали и по двоје да спавамо. А ја, душо моја ‘нако мала и сићушна, ђе ћу, шта ћу, но код мога Стеве, брата мога. Једне ноћи, црни мој Стево, поче нешто да се врпољи и да тешко дише, а ја велим, ружно сања, проћи ће. Кад он, злато моје, поче нечим да ме гура и да својим рукама гмизи по мени, чедо моје, схватих ја о чему се ради. Шта ћу, јадна ми мајка, укочих се од страха и стида. Неки ме грч ухвати па не могу ни да мрднем, а све ми нека мука па се знојим и молим драгог Бога да је све то у сну и да што прије престане.
         Никада му, мило моје, нисам то поменула и одлучила сам да ћу да се правим да сам спавала и да незнам ни да се десило. Никада, црна ја, нисам сазнала да ли је он те ноћи био будан или је спавао. Од тада никада више нисам била у берби са својим Стевом, Бог да му душу прости, нити игђе друго насамо. Увијек сам, злато моје, мислила да смо обоје добро знали, али једно другом никада нисмо споменули.
         Могу ти рећи, ’ћери моја, не би’ ја ни сада о томе причала да је мој јадни Стево жив! Сви моји, помрли су, па могу, али ђецо моја добро је да се зна јер може ваљати некоме моја, црна прича. Само, било ми је тешко носити то на души, све до сада!” - причала је бака Душанка промуклим, чудним гласом  и крајичком мараме бришући своје сузне очи.

Tweet

Рада Ђошан Китић: ПРЉАВИ ДОДИРИ (Фељтон – V део)

     - Наравно, Иванка, тога је увијек било само што се није причало о томе па су злочинци имали проходан пут и па је дошло до ове пошасти у овој проблематици.
     - У праву сте, докторице, када би се свијет мало више заинтересовао, схватили би колике је размјере то попримило. Узмимо у обзир да поједина свештена лица Како је болна била спознаја да мора с тим живјети и навикнути се на то као на било коју чињеницу из живота. Требало је научити живјети с тим. Како је било тешко схватити људску нарав. Пуно лакше би било када би се одрасли држали својих обавеза, дужности, морала, а ђеца једноставно била ђеца. Да ли је могуће да човјек у свом поганом срцу може отићи тако далеко и од невиног бића начинити поганина? Слично као у причи о вампиру, када вампир угризе своју жртву па и она постане као и он, тако и овђе починилац на своју жртву преноси толико ружних осјећања. Страх, бол, љутњу и завист, немир и нетрепељивост, злобу. То је оно сто жртва има у себи, а она, Иванка, је све то сада узбуркала и усковитлала па изгледа као када прокува лонац чорбе са разним зачинима па на површину излази сад једно сад друго. Кључа и кувља у срцу и души, кључа у желудцу. Боже, хоће ли икада доћи крај томе свему, питала се млада жена? Зашто сам уопште копала  по завелим ранама? Зашто их нисам пустила да зацијеле, ако је то уопште могуће? Сада крваре као и прије. Сада ме боле сто пута јаче. Има ли краја?

Tweet

Рада Ђошан Китић: ПРЉАВИ ДОДИРИ (Фељтон – IV део)

Како је болна била спознаја да мора с тиме живјети и навикнути се на то као на било коју чињеницу из живота.Требало је научити живјети с тиме. Како је било тешко схватити људску нарав. Пуно лакше би било када би се одрасли држали својих обавеза, дужности, морала, а дјеца, једноставно била дјеца. Да ли је могуће да човјек у свом поганом срцу може отићи тако далеко и од невиног бића начинити поганина? Слично као у причи о вампиру, када вампир угризе своју жртву па и она постане као и он, тако и овдје починилац на своју жртву преноси толико ружних осјећања.Страх, бол, љутњу и завист, немир и нетрепељивост, злобу. То је оно што жртва има у себи, а она, Иванка, је све то сада узбуркала и усковитлала па изгледа као када прокува лонац чорбе са разним зачинима па на површину излази сад једно сад друго. Кључа и кува у срцу и души, кључа у желуцу. Боже, хоће ли икада доћи крај томе свему, питала се млада жена? Зашто сам уопште копала по завелим ранама? Зашто их нисам пустила да зацијеле, ако је то уопште могуће? Сада крваре као и прије. Сада ме боле сто пута јаче. Има ли краја?

Tweet

Рада Ђошан Китић: ПРЉАВИ ДОДИРИ (Фељтон – III део)

Невјероватно! Сваким даном би цвјетала од среће, само да је могла узети гумицу и избрисати ту епизоду свога живота. То је било немогуће. Вољела га је више од ичега на свијету, пристајала на све његове жеље, свакодневно се кажњавајући за свој злочин. Давала му се безусловно, у цијелости, пуна чежње и љубави, које је он био толико жељан. И напокон је имао колико је желио. Она му је узвраћала, да би на врхунцу љубавног чина и узвишеног блаженства ријеке суза сливала низ своје измучено, блиједо лице.
         Њихов син је имао пет  година када је на свијет дошла друга беба. Дјечак који је био слика и прилика  свога старијег брата. Били су једна просјечна и наизглед сретна породица. То и јесте било тако само што је она и послије толико година у свом грлу осјећала пламени језичак ватре, која је тињала у њеној утроби, трудећи се да је стално шкропи водом, а никако да је успије угасит. Он је на свој тихи начин превазишао своју бол па је у своје племенито срце посадио велику љубав и огромно праштање. Често је знао рећи:
         -”Ако не могу да ријешим проблем, једноставно га одбацим као да не постоји”. И тако би с тиме завршио. Како је њему било, то само он зна, али се понашао, у складу са својом изреком. Она је била добра и одговорна мајка, својој се породици посветила у потпуности и за њих хтјела све најбоље. Али... осјећала је да њој ту није мјесто јер је она била далеко од најбоље. Претворила се у тиху, уплашену особу, невољну да себи приушти било шта што би је усрећило. Мислила је да није достојна да буде срећна и након свих година тонула је све дубље. Ноћи су биле катастрофа. Имала је ноћне море, трзала се на све што шушне, на звукове. Била је на рубу живаца, плашила се сопствене сијенке. Имала је висину од стоседамдесет и пет сантиметара и четрдесет и пет килограма, права кост и кожа.

Tweet

Рада Ђошан Китић: ПРЉАВИ ДОДИРИ (Фељтон – II део)

        Свуда се осјећа воњ напуштених кућа, много разбацаних ствари по двориштима, намјештај, ођећа, обућа, посуђе. Храна коју су црви већ увелико расточили, заударала је тако јако да се није могло удахнути. Стари и изнемогли пацови слободно су се кретали вукући своја олињала тјела преко свега тога, равнодушно гледајући у понеког човјека који је ту однекуд набасао. Гдје год се окренеш иста слика. Без струје, воде и основних животних намирница. Настањени ту, на неком непознатом мјесту, далеко од свога огњишта, људи су се састајали. Били би пресретни када би пронашли неког од чланова уже или шире породице. Само нека су живо и здраво, остало је неважно. Високе јеле, тек украшене новим изданцима јарке зелене боје, правиле су хладовину добро угаженом макадамском друму. Изгледало је као да су на трибинама неког фудбалског стадиона јер је сваки горњи ред правио сјену оном испод себе. Највиша стабла су стајала усправно, попут војника који су били обезбјеђење свима осталима. Тако је изгледала лијева страна друма, све докле је обухватало видно поље, ту испод чете вјечитих стражара. Као да је гора раширила своје разгранате руке и зове у загрљај све оне куће и дворишта, ону ријеку што је ужурбано и хучно причала све доживљаје којима је свједочила. Требало је загрлити и заштитити оне зелене пољане с друге стране ријеке и које усамљено дрво орахово што се уздизало насред поља пркосећи сјеверцу који је ту био стални гост. Упознавали су се људи, сусретали стари прије ратни познаници. Дјевојчица је све то упијала, живот упознавала.

Tweet

Марко Раулић Ђукић: Прича која се не прича (над рукописом „Прљави додири“ Раде Ђошан Китић) – Фељтон I део



Рада Ђошан Китић

Поштовани читаоци , фељтон из романа „Прљави додири“ Раде Ђошан Китић, почињемо са рецензијом романа коју је написао Марко Раулић Ђукић, а у наредном броју почећемо са сукцесивним објављивањем овог потресног романа, (Уредништво)     
        Да ли гледамо превише далеко па не видимо оно што је тако близу? Ово је исповиједна прича ,,испричана у форми романа о злостављенима,а исказана кроз пластично осликане ликове књиге, Иванке и докторице. За оне који то скривају и остају окупирани безизлазом ту је поука да ријешење постоји. Ова прича је вјечно у групи тема које се заобилазе. Ауторица је међу пионирима у окружењу која на свој начин књигом "Прљави додири" покушава да отвори ову тему и исприча причу која се не прича.  С једне стране, ово је исповиједни начин казивања главног лика о злу који оставња трајно болан душевни биљег, али и порука злостављеним да треба имати снаге, поћи за истином, ослободити се море и прљавог трага и ући у свијетлост. Већина жртава свој случај крије због породице, себе, стида, блокаде, мрље коју ће носити ради несхваћености, пријетње и уцјене злостављача, који вјечито, захваљујући заблудама у окружењу крију своју болест. Зна се да многи почињиоци потичу из нормалних породица и важе за марљиве људе посвећене породици, са вишим образовањем,  придржавају се закона, а најчешће су и религиозни. Циљ ауторице, можда потсвјестан, је прича: једноставна, читка, јасна, упрошћена, а не тежња високом стилу, филозофским реченицама, бомбастим поукама, стремљење ка футуризму, помак у језику.Ово је успио покушај разобличења табу теме и сукоб са снажним остацима патријахата или још присутног неискоријењеног "Балканског привитизма". Наука говори да злостављање може бити: емоционално,тјелесно и сполно.књига "Прљави додири" упакована у форму романа проговара кроз лик Иванке баш о полном злостављању о коме се вјечно ћути. Дјеца су изненађена, уплашена, постиђена и шокирана, па не говоре о догађају, јер их насилник подмићује, плаши, обавезује на чување тајне и упозорава, да у њихову причу нико неће повјеровати.

Tweet

Бранко Мићић-Кондић: Украдена срећа (одломак иѕ романа)

Има тренутака у животу који су посебни и који се не могу заборавити. У једном трену Mарија је осетила да се у њој зачео нови живот. Сама себи није веровала и већ следећег дана, када јој се пружила прилика, посе¬тила je гинеколога који је потврдио њен предосећај.
       То сазнање унело је немир у њену душу. С једне стране радост коју инстиктивно осећа свака жена кад осети да ће постати мајка, а са друге брига за све оно неизвесно и непознато што прати сваку трудноћу, пород и подизање детета. И није било само то што је Марију мучило. Највећи проблем је био што она није била удата жена којој би брачна веза  пружила заштиту и сигурност.
       Марија је непромишљено ступила у сувише блиске односе са Сашом, младићем са којим се дуже време забављала и кога је искрено заволела, поверо¬вала ње¬говим речима, када јој је говорио да је воли и да  без ње, Марије, његов живот нема никаквог смисла. Било је нечег убедљивог у његовом гласу а цела његова личност деловала је привлачно и она се осетила слаба, није могла да се оду¬пре његовој упорности, јер се у и њој пробудио жар љубавне чежње. Није могла да каже не, јер разум се замутио и, како то обично бива, предала се и попустила.
       Сетила се да је у свом љубавном заносу много тога пропустила и начинила велику грешку, јер свом вољеном Саши никада није поставила питање, шта ће бити ако она којим случајем у једном трену остане трудна?

Tweet

Зоран Шкиљевић: У цвету крина

1.

        Тог дана, није ми било потребно јутро да бих га започео буђењем. Ако ћемо право, није ми било потребно ништа. Јер када изађете из коме и видите да су вас отписали, штавише и оплакали, брзо схватите да се све чиме сте окружени заправо налази у габули не мањој од оне из које сте се управо извукли, наводно без последица. Наводно извукли, а за последице ћемо тек да видимо.
       Тако тријумфалним повратком у стварност, у збиљу која вас окружује, ролате право на писту одакле се отискујете у непрегледно пространство сурове неизвесности. А, при том, немате прецизне справе за навигацију, знате само правац и одредиште, немате нити падобран, нити појас за спасавање, ништа чиме би амортизовли могући аксидент, ако би се догодио. Евентуални пад са висине, док сте негде на пола пута, или при крају, када помислите да сте на корак од циља, да су вам сва врата отворена. Једно – буп! пркном о ледину; тек толико да вам помогне да схватите оно што још нисте разумели: да у почетку беше упорност, а напослетку можда и поберете ловорике!

Tweet

Пеко Лаличић: Тешко је уз покварене бити човек

Милић од Мачве, портрет Пека Лаличића

(Одломак из романа „Бели лавиринт“ који за мото има ауторoв афоризам ,,Хипократова заклетва изражена у еврима, некима, данас највише вреди!’’ Издавач: Удружење писаца Поета, Београд, 2010.)

Ведра ноћ закопча врелину, па и Месец иако утонуо у божје плаветнило не потпаљује небески свод и као да и нас некако безвољно гледа или ми који смо будни њега тако гледамо. Пред свитање се сви увисмо у ћебад. У неко доба тишину запара неподношљиво хркање гојазног Недељка из собе број 10 и чу се неколико јаука оних који имају и тешко подносе болове. То пробуди Саву и он устаде и затвори луфтер изнад Срђанове и Ранкове главе и врата терасе кроз која је долазила хладноћа, а отвори улазна врата собе да из ходника долази свеж ваздух, јер су ујутру отворена врата према степеништу. Пошто не мога да заспе, скоро нечујно распали серију псовки по Недељку и изрази чуђење како се не задави и како они мученици у његовој соби све то подносе кад се у нашој, седамнаестак метара удаљеној, хркање тако чује. Не знајући шта ће са собом, узе и себи у чашу сипа сока довољно да се остали промешкоље и да први који са њим иако тихо прошапуће, пробуди остале.

Нико не реагова, да ли због тврдог сна или зато што је овде човеку доста сна и што скоро увек може да одспава и надокнади непроспавану ноћ осим оних кад је Болница дежурна и прима хитне случајеве. Тада се деси да у недоба доведу неког страдалника у саобраћајној несрећи, тучи и ђаво ће га знати како. Некога ко је пао са стога сена, као онај несрећник из околине Гроцке, и поломио леву руку, два ребра и један зуб. Вероватно ће га памтити сви који су се задесили у соби 17, јер сву ноћ нису ока склопили.

Tweet