 |
| Издавачи: Удружење писаца ПОЕТА, Српски културно-информативни центар, Беч CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-32 ISBN 978-86-6319-031-3 COBISS.SR-ID 201435660 |
- Видославе! Вишеславе! Љубислава!
Имали сте срећу да умрете још онда, кад сте тек прохoдали! Били сте једно другом до ува...
Тако је често говорио Првослав...
За само једанаест мјесеци износили су три пута мале мртвачке ковчеге, мало веће од кутија за ципеле.
Имао је само четири године. Причали су људи да се тих месеци много плакало, мада се у његовој кући касније плакало често.
Памти, да су му тада рекли да Видослав спава! Да ће да га носе код цркве, на
врх Главице.
И рекоше му да нико не смије да га буди.
Чудио се, мален! Како то, да плач људи и жена по цијелом пространом дворишту, који је одлијегао до Пандурице и Прекорнице, никако не може да пробуди Видослава?
Казивало се, касније, да се тај плач и лелек чуо од Острога до Скадра!
Сузе топлог плача, натопиле су појас Светога Луке, како дугу на Небу називају његови завичајци.
Сјећао се, како су му понављали да не плаче, да не би пробудио млађег брата.
Вјероватно из тог дубоког, чудног осјећања, које тада није умио да дефинише, није се усуђивао да плаче... да га не пробуди.
Приповиједали су да је посматрао бијели ковчег мало већи од кутије за ципеле.
Поред малог бијелог ковчега, кажу, налазила се празна колијевка... ишарана плавим и бијелим сликама које се и данас виде у памћењима људи.
Кажу, да су имали у кући три: црвену, плаву и бијелу. Да је у црвеној најприје спавао Првослав, да је у њој послије њега Видослав гугутао као голуб на липи изнад пчелињака. У плавој колијевци спавао је најмлађи брат Вишеслав, а у црвеној Љубислава, најмлађа.
Причали су му, да је Вишеслав увелико био проходао, Љубислава је била још у колијевци, да су их тетке Рајна и Биља умиривале у дворишној кући да не плачу и заклањале од плача и лелека одраслих у великој кући.
Видослав је спавао на средини простране гостинске собе у бијелом сандуку, са дебелим линијама налик на боју сунца. Привијајући га уз себе, убјеђивали су га да Видослав спава у том бијелом сандуку, милујући га по коси, коју су натапале сузе мајке, пет тетака, познатих и непознатих жена, а он их први пут тада видио у животу, али не и последњи.. Било је ту и мушких суза, суза оца, три стрица, познатих и непознатих људи из села и околине која се протезала преко цијеле богоугодне и боголомне Црне Горе.
Сузе мајке, тетака и познатих и непознатих жена сливале су се на његову косу, натапале му срце, а сузе оца, стричева и осталих познатих и непознатих људи, биле су теже, па су остајале на коси.
А он сам се чудио зашто људи плачу? Било им загонетно, како је већ тада наслутио да су сузе јунака другачије од суза мајке, тетака и осталих жена. Да не иду до срца, него остају у глави, скуће се у мозгу.
А он је посматрао и памтио камење изнад куће, оно камење по којем су се пентрали он и Видослав дан прије тог док су се безбрижно играли! А камењар је завјеренички ћутао! Као да се осмјехивао тим њиховим малим играма...
Памте да је тада нетремице гледао скрштене ручице у бијелом! А једном, онако загледан у тај камењар изнад куће, беше престрављен теткиним питањем:
- Хоћеш ли код нас? – и прошапута : - Нећу сада, слушам како камење говори!
Схватао је шта му је камен тада рекао: - Ћути и трпи!
Ваљда, навикнут да слуша старије, јер камење је старије од свих под овим Небом, које је свима изнад глава, послушао је поруку камена, ћутао је. Да својим плачем не пробуди млађег брата у бијелом ковчегу, са прекрштеним малим ручицама које су га дан прије тога штипале за образе! Те ручице, на које се ослањао док је, зацјенут од смијеха, бауљао да се сакрије док су се играли жмурке. Видио је склопљене очи. Жмурио је. Прекрштених ручица. Лежи у бијелом ковчежићу... Дан прије тога, Првослав је стојећи жмурио, говорећи му да га види. Али тада није видио зашто је вриснуо! Ни данас себи не може да опрости зашто је тада у игри жмурио.
И убиједили су га да млађи брат спава...
Тада је видио све, чак и оно што су многи жељели да сакрију! Касније је покушавао да одгонетне зашто је дјечији поглед улазница за вјечност.
У каснијем детињству, бавио се значењем дјечјих погледа, оних радосних и оних тужних. Долазио до закључка да онај ко не разумије језик дјечијих очију, тај не зна да је икада био дијете и био је убијеђен, као и данас, да никад неће посједовати улазницу за вјечност. У дјетињству, научили су га дјечији погледи да је живјети за другога основни закон сваке среће. Већ тада га нервирало зашто многи одрасли не схватају разлог почетка и престанка плача детета, кад му не дају да се игра с мајчином скупоцјеном рукавицом, кад је видјело да у кућу улази Вукота Кајевић без руке.
Често је, возећи се са оцем у чамцу по Зети, био загледан у једну тачку и плашио се да ће та тачка да се претвори у пукотину, кроз коју може да продре вода и потопи лађу.
Тај дјелић мога страха сви су превиђали, пролазили поред њега окрећући главе на другу страну.
Од дјеце у дјетињству, учио је шта је љубав. Уочио је још рано да се у насмијаним дјечијим очима јасно види да је дијете свјесно како припада другоме и да је због тога срећно што на тај начин највише припада себи, а то јасно показује ономе коме припада: Небу, цијелом свијету.
Можда зато што дијете љубав не умије да крије...
Дијете се игра љубављу! Нико као дијете није свјестан да је све само игра. Кад се побјегне из игре, тада важе друга правила која поништавају смисао сваке игре и сва задовољства која из ње проистичу.
У младости је уочио да је дјечији поглед врхунска умјетност без које би свијет био сиромашнији за потпуну суштину свијета.
Осјећао је и био убијеђен, да дјечији погледи подижу мора, помјерају облаке, поетизују Небо, премијештају снове у стварност, а њу претварају у лијепе снове, па није никакво чудо што је у раној младости врло брзо схватио да дјечији погледи виде оно од чега сви бјеже.
Тада је видио све оно што се касније догодило, али, не бјеху свјесни, занемарили су његов ондашњи дјечји поглед прикован за склопљене очи млађега брата.
Памти како су кренули из огромне собе напуњене сунцем и сузама. Павле Бјелов узео је бијели сандук... привио га на груди, док су му се низ бијелу браду сливале сузе.
Отргао се из теткиног наручја и истрчао испред Павла! Стао на сред кућног прага, док је старац са бијелом брадом и бијелим ковчегом у рукама застао, стајајали су један наспрам другог, гледали се очи у очи.
Одрастајући, видио је да су се његове очи, дубоке и плаве као Небо, скривале испод бијелих дебелих обрва, налик на облаке изнад Вукоша.
И данас помињу ријечи:
- Павле, 'ђе ми носиш брата?
Старцу су задрхтале руке! Жене су залелекале, снажно, да се лелек проломио пространом кућом, мокром од суза, а пуном сунца...
Павле се занио у страну, људи су прискочили, придржали га да се не сруши и да не удари челом у кућни праг .... да бијели ковчег не испадне из дрхтавих старачких руку.
Лелек се проламао кроз кров куће и допирао високо изнад брда Главице, дизао се све више и више, до Пандурице и Прекорнице! И ко зна докле је стигао! Можда и до Бога.
Кад га отац узео у наручје и привио на лијеву страну, тек тада је стари Павле коракнуо са његовим братом Видом преко кућног прага. А за њим отац, држећи га у наручју. Говорили су, да отац тада није плакао. Памтио је шкргут његових зуба, видио како му се јагодице на оба образа смрзнуто грчише. Познавао је добро тај грч. Тада је осјетио, отац у себи плаче гласније од свих који су својим лелецима проламали Седам Брда.
Растао је са тим плачем јунака од кад зна за себе. Било му је жао оца одувијек. Гладио је његове јагодице. Као да се плашио да му се лице касније не претвори у камен станац.
Кренули су према цркви, тамо гдје су, откад знају за себе, с Богом тиховали у свечаној и љековитој тишини, која је у једнакој мјери била блиска и паметнима и онима који то нијесу.
Изласком из куће лелек и плач је све више јењавао. Док су пролазили кроз ка- мењар, смиривало их је побожно ћутање, као и увијек кад су ишли до цркве. Камење је вриштало! Људи се скаменили, а камење се очовјечило! Проговорило језиком који разумију само горштаци, богоугодници, боголомци, философи, пјесници! И сви разбојници!
Философ Вуко из Вукоша, узео га из очевог наручја прије него су Павле Бјелов и Милун Крстовић изнијели бијели ковчег на врх Главице. Носећи га, гладио му косу. Нешто му је тихо и дуго причао на уво о Орјој Луци.
Показивао му руком гдје се налази, а од цијеле његове приче тада, признао је касније Првослав, да је највише запамтио онај полом у Кули на врху Орловског Гнијезда.
Богоборац Стево Ћипровић, прегласно је викао, као да је на партијској конференцији, замјерао је, кажу, Богу што је узео мало дијете умјесто главе куће и при том је, помиње се, прегласно неколико пута опсовао Бога.
Видио је оца како журно прилази, како хвата испод руке Ћипровића. Људи су говорили да га је чврсто стегао за мишицу, да му се унио у лице и кроз зубе проциједио: - Стево Ћипровићу, ако још једном опсујеш Бога, кунем ти се костима мртвога оца, мртве мајке и мртве браће, положићу те у гроб заједно са овим мојим ђететом!
Памте да се осиони Стево умирио као мало дијете кад направи неку велику штету.
Био је у то вријеме комунистички партијски секретар и сеоски одборник у општини на Даниловој Пијаци. Вријеме кад је ведрио и облачио. Говорило се, тешко томе на кога би се он у потаји намрштио. Томе би касније сијевнула државна муња у потиљак! Касније нико никада није чуо да је опсовао Бога!
Душан Слапски из Мијокусовића, кажу, пришао је Вуку и узео Првослава у наручје. Носио је дугу црну кабаницу и шешир. Да би га умирио извадио је из десног џепа бомбоне и дао му једну. Мислећи да је довољно умирио његову изненадну узнемиреност, извадио је из лијевог џепа свеску и почео да је листа. Опчињено је буљио у нешто што се словима зове, а то није био рукопис, него краснопис којег се и данас радо сјећа и гледа. Вратио је бомбон и пружио руку према свесци. Дао му је. Ту Душанову свеску и данас чува умјесто фотографије млађег умрлог брата.
Причају људи да је Владо Обретић тада украо новчаник његовом оцу, јер није добро пазио на свој новчаник, али да је касније чувао образ Владу на тај начин што је ћутао, иако је знао.
Али народ није хтио да ћути, јер је глас народа, глас Бога! О томе се дуго причало у свих Седам Брда!
Смјестили су бијели ковчег на црне решетке изнад још црње рупе породичне гробнице где су, сазнао је касније, сахрањени очев отац и дјед чије име носи, његова мајка и баба, његова браћа и стричеви , баба Достана, као и његов прадјед Јоко и који је направио породичну гроб ницу са тролисним Крстом у средини, на којој и данас пише:
„Ову гробницу подиже за живота Јоко за себе и породицу!“
Прије него су ставили бијели ковчег на решетке изнад црне рупе, свештеник Кирило, кога је касније често виђао у родној кући да свети водицу и сијече славски колач на Свету Петку, као и на честим каснијим опелима, изговарао је помен млађем брату по трећи пут. Претходно је то урадио на Каменом Почијевалу, одакле се у Брдској Страни одваја пут за Слађеву Гору и на Врачевој Долини, где се одваја пут према Павковој Градини и гдје су се у дјетињству често играли, тамо је, послије неколико година, онако заигран, кренувши на доље и спустивши се у Голубију Јаму, открио мајдан људских глава, што су му ондашње власти узеле за зло, и то му до дан данас није опроштено што је, као разиграно дијете, случајно открио доказе нечијих страшних злочина, почињених знатно прије његовог рођења! Кажу да је већ од тада био означен као неко ко је обавезан да сноси одговорност због туђе неодговорности...
Након трећег помена млађем брату, видио је да отац у отвореном малом ковчегу дријеши руке, ноге и главу млађега брата који бјеше насмијан... са малим рупицама на оба образа. Видје, подижу поклопац од ковчега, хоће да га затворе! Отргао се од мајке, врискао! Кажу, да се тада преко Седам Брда проламао дјетињи глас:- Не дам да ми затварате брата. Павле, врати ми брата!
Видјели су, да је тада у отворени ковчег из његовог џепа од кошуље испало скупоцјено дједино наливперо, које је нашао у дједовој библиотеци. У причи су то повезали, након повратка са гробља, да је по своме мртвом брату послао дједу наливперо да му пише.
Дуго су то препричавали, понављали током дугих сједељки око огњишта у његовој родној кући. Тада је та кућа представљала својеврстан азил за све мислеће, а заобилазили су је теглећи.
Првослав се, онако мали, након неког времена заиста почео чудити зашто му дјед не пише из гроба!
Једном је оца то и питао пред људима, а у памћење му се усјекла скамењеност на њиховим лицима. Занијемили су. Није му до данас још нико од њих одговорио зашто му дјед не пише из гроба, иако су они сами говорили да ће му писати, а дјед му је заиста писао, али он то још никоме од њих није хтио да каже! Зашто би он њима признао нешто, а да ми они, претходно, не одговоре на питање које су они сами изнудили?
Оставши сам, играо се у сунчаном дијелу Стране. Излазећи из куће видио је да на греди висе три бијеле траке увезане у три чвора. Те траке о греди везао је отац кад су се вратили са гробља.
Биле су то оне три бијеле траке којима су Видославу биле везане ноге, руке и глава, оне траке које је отац на гробљу развезао.
У сунчаном дијелу Стране често је прекидао игру, улазио у кућу и посматрао три бијеле траке окачене о таванској греди и причињавало ми се увијек да се бијеле траке претварају у руке које му машу док камење око куће вришти!
Имао је тешко дјетињство. Било је превише црнила у бијелим данима.
Имали сте срећу да умрете још онда, кад сте тек прохoдали! Били сте једно другом до ува...
Тако је често говорио Првослав...
За само једанаест мјесеци износили су три пута мале мртвачке ковчеге, мало веће од кутија за ципеле.
Имао је само четири године. Причали су људи да се тих месеци много плакало, мада се у његовој кући касније плакало често.
Памти, да су му тада рекли да Видослав спава! Да ће да га носе код цркве, на
врх Главице.
И рекоше му да нико не смије да га буди.
Чудио се, мален! Како то, да плач људи и жена по цијелом пространом дворишту, који је одлијегао до Пандурице и Прекорнице, никако не може да пробуди Видослава?
Казивало се, касније, да се тај плач и лелек чуо од Острога до Скадра!
Сузе топлог плача, натопиле су појас Светога Луке, како дугу на Небу називају његови завичајци.
Сјећао се, како су му понављали да не плаче, да не би пробудио млађег брата.
Вјероватно из тог дубоког, чудног осјећања, које тада није умио да дефинише, није се усуђивао да плаче... да га не пробуди.
Приповиједали су да је посматрао бијели ковчег мало већи од кутије за ципеле.
Поред малог бијелог ковчега, кажу, налазила се празна колијевка... ишарана плавим и бијелим сликама које се и данас виде у памћењима људи.
Кажу, да су имали у кући три: црвену, плаву и бијелу. Да је у црвеној најприје спавао Првослав, да је у њој послије њега Видослав гугутао као голуб на липи изнад пчелињака. У плавој колијевци спавао је најмлађи брат Вишеслав, а у црвеној Љубислава, најмлађа.
Причали су му, да је Вишеслав увелико био проходао, Љубислава је била још у колијевци, да су их тетке Рајна и Биља умиривале у дворишној кући да не плачу и заклањале од плача и лелека одраслих у великој кући.
Видослав је спавао на средини простране гостинске собе у бијелом сандуку, са дебелим линијама налик на боју сунца. Привијајући га уз себе, убјеђивали су га да Видослав спава у том бијелом сандуку, милујући га по коси, коју су натапале сузе мајке, пет тетака, познатих и непознатих жена, а он их први пут тада видио у животу, али не и последњи.. Било је ту и мушких суза, суза оца, три стрица, познатих и непознатих људи из села и околине која се протезала преко цијеле богоугодне и боголомне Црне Горе.
Сузе мајке, тетака и познатих и непознатих жена сливале су се на његову косу, натапале му срце, а сузе оца, стричева и осталих познатих и непознатих људи, биле су теже, па су остајале на коси.
А он сам се чудио зашто људи плачу? Било им загонетно, како је већ тада наслутио да су сузе јунака другачије од суза мајке, тетака и осталих жена. Да не иду до срца, него остају у глави, скуће се у мозгу.
А он је посматрао и памтио камење изнад куће, оно камење по којем су се пентрали он и Видослав дан прије тог док су се безбрижно играли! А камењар је завјеренички ћутао! Као да се осмјехивао тим њиховим малим играма...
Памте да је тада нетремице гледао скрштене ручице у бијелом! А једном, онако загледан у тај камењар изнад куће, беше престрављен теткиним питањем:
- Хоћеш ли код нас? – и прошапута : - Нећу сада, слушам како камење говори!
Схватао је шта му је камен тада рекао: - Ћути и трпи!
Ваљда, навикнут да слуша старије, јер камење је старије од свих под овим Небом, које је свима изнад глава, послушао је поруку камена, ћутао је. Да својим плачем не пробуди млађег брата у бијелом ковчегу, са прекрштеним малим ручицама које су га дан прије тога штипале за образе! Те ручице, на које се ослањао док је, зацјенут од смијеха, бауљао да се сакрије док су се играли жмурке. Видио је склопљене очи. Жмурио је. Прекрштених ручица. Лежи у бијелом ковчежићу... Дан прије тога, Првослав је стојећи жмурио, говорећи му да га види. Али тада није видио зашто је вриснуо! Ни данас себи не може да опрости зашто је тада у игри жмурио.
И убиједили су га да млађи брат спава...
Тада је видио све, чак и оно што су многи жељели да сакрију! Касније је покушавао да одгонетне зашто је дјечији поглед улазница за вјечност.
У каснијем детињству, бавио се значењем дјечјих погледа, оних радосних и оних тужних. Долазио до закључка да онај ко не разумије језик дјечијих очију, тај не зна да је икада био дијете и био је убијеђен, као и данас, да никад неће посједовати улазницу за вјечност. У дјетињству, научили су га дјечији погледи да је живјети за другога основни закон сваке среће. Већ тада га нервирало зашто многи одрасли не схватају разлог почетка и престанка плача детета, кад му не дају да се игра с мајчином скупоцјеном рукавицом, кад је видјело да у кућу улази Вукота Кајевић без руке.
Често је, возећи се са оцем у чамцу по Зети, био загледан у једну тачку и плашио се да ће та тачка да се претвори у пукотину, кроз коју може да продре вода и потопи лађу.
Тај дјелић мога страха сви су превиђали, пролазили поред њега окрећући главе на другу страну.
Од дјеце у дјетињству, учио је шта је љубав. Уочио је још рано да се у насмијаним дјечијим очима јасно види да је дијете свјесно како припада другоме и да је због тога срећно што на тај начин највише припада себи, а то јасно показује ономе коме припада: Небу, цијелом свијету.
Можда зато што дијете љубав не умије да крије...
Дијете се игра љубављу! Нико као дијете није свјестан да је све само игра. Кад се побјегне из игре, тада важе друга правила која поништавају смисао сваке игре и сва задовољства која из ње проистичу.
У младости је уочио да је дјечији поглед врхунска умјетност без које би свијет био сиромашнији за потпуну суштину свијета.
Осјећао је и био убијеђен, да дјечији погледи подижу мора, помјерају облаке, поетизују Небо, премијештају снове у стварност, а њу претварају у лијепе снове, па није никакво чудо што је у раној младости врло брзо схватио да дјечији погледи виде оно од чега сви бјеже.
Тада је видио све оно што се касније догодило, али, не бјеху свјесни, занемарили су његов ондашњи дјечји поглед прикован за склопљене очи млађега брата.
Памти како су кренули из огромне собе напуњене сунцем и сузама. Павле Бјелов узео је бијели сандук... привио га на груди, док су му се низ бијелу браду сливале сузе.
Отргао се из теткиног наручја и истрчао испред Павла! Стао на сред кућног прага, док је старац са бијелом брадом и бијелим ковчегом у рукама застао, стајајали су један наспрам другог, гледали се очи у очи.
Одрастајући, видио је да су се његове очи, дубоке и плаве као Небо, скривале испод бијелих дебелих обрва, налик на облаке изнад Вукоша.
И данас помињу ријечи:
- Павле, 'ђе ми носиш брата?
Старцу су задрхтале руке! Жене су залелекале, снажно, да се лелек проломио пространом кућом, мокром од суза, а пуном сунца...
Павле се занио у страну, људи су прискочили, придржали га да се не сруши и да не удари челом у кућни праг .... да бијели ковчег не испадне из дрхтавих старачких руку.
Лелек се проламао кроз кров куће и допирао високо изнад брда Главице, дизао се све више и више, до Пандурице и Прекорнице! И ко зна докле је стигао! Можда и до Бога.
Кад га отац узео у наручје и привио на лијеву страну, тек тада је стари Павле коракнуо са његовим братом Видом преко кућног прага. А за њим отац, држећи га у наручју. Говорили су, да отац тада није плакао. Памтио је шкргут његових зуба, видио како му се јагодице на оба образа смрзнуто грчише. Познавао је добро тај грч. Тада је осјетио, отац у себи плаче гласније од свих који су својим лелецима проламали Седам Брда.
Растао је са тим плачем јунака од кад зна за себе. Било му је жао оца одувијек. Гладио је његове јагодице. Као да се плашио да му се лице касније не претвори у камен станац.
Кренули су према цркви, тамо гдје су, откад знају за себе, с Богом тиховали у свечаној и љековитој тишини, која је у једнакој мјери била блиска и паметнима и онима који то нијесу.
Изласком из куће лелек и плач је све више јењавао. Док су пролазили кроз ка- мењар, смиривало их је побожно ћутање, као и увијек кад су ишли до цркве. Камење је вриштало! Људи се скаменили, а камење се очовјечило! Проговорило језиком који разумију само горштаци, богоугодници, боголомци, философи, пјесници! И сви разбојници!
Философ Вуко из Вукоша, узео га из очевог наручја прије него су Павле Бјелов и Милун Крстовић изнијели бијели ковчег на врх Главице. Носећи га, гладио му косу. Нешто му је тихо и дуго причао на уво о Орјој Луци.
Показивао му руком гдје се налази, а од цијеле његове приче тада, признао је касније Првослав, да је највише запамтио онај полом у Кули на врху Орловског Гнијезда.
Богоборац Стево Ћипровић, прегласно је викао, као да је на партијској конференцији, замјерао је, кажу, Богу што је узео мало дијете умјесто главе куће и при том је, помиње се, прегласно неколико пута опсовао Бога.
Видио је оца како журно прилази, како хвата испод руке Ћипровића. Људи су говорили да га је чврсто стегао за мишицу, да му се унио у лице и кроз зубе проциједио: - Стево Ћипровићу, ако још једном опсујеш Бога, кунем ти се костима мртвога оца, мртве мајке и мртве браће, положићу те у гроб заједно са овим мојим ђететом!
Памте да се осиони Стево умирио као мало дијете кад направи неку велику штету.
Био је у то вријеме комунистички партијски секретар и сеоски одборник у општини на Даниловој Пијаци. Вријеме кад је ведрио и облачио. Говорило се, тешко томе на кога би се он у потаји намрштио. Томе би касније сијевнула државна муња у потиљак! Касније нико никада није чуо да је опсовао Бога!
Душан Слапски из Мијокусовића, кажу, пришао је Вуку и узео Првослава у наручје. Носио је дугу црну кабаницу и шешир. Да би га умирио извадио је из десног џепа бомбоне и дао му једну. Мислећи да је довољно умирио његову изненадну узнемиреност, извадио је из лијевог џепа свеску и почео да је листа. Опчињено је буљио у нешто што се словима зове, а то није био рукопис, него краснопис којег се и данас радо сјећа и гледа. Вратио је бомбон и пружио руку према свесци. Дао му је. Ту Душанову свеску и данас чува умјесто фотографије млађег умрлог брата.
Причају људи да је Владо Обретић тада украо новчаник његовом оцу, јер није добро пазио на свој новчаник, али да је касније чувао образ Владу на тај начин што је ћутао, иако је знао.
Али народ није хтио да ћути, јер је глас народа, глас Бога! О томе се дуго причало у свих Седам Брда!
Смјестили су бијели ковчег на црне решетке изнад још црње рупе породичне гробнице где су, сазнао је касније, сахрањени очев отац и дјед чије име носи, његова мајка и баба, његова браћа и стричеви , баба Достана, као и његов прадјед Јоко и који је направио породичну гроб ницу са тролисним Крстом у средини, на којој и данас пише:
„Ову гробницу подиже за живота Јоко за себе и породицу!“
Прије него су ставили бијели ковчег на решетке изнад црне рупе, свештеник Кирило, кога је касније често виђао у родној кући да свети водицу и сијече славски колач на Свету Петку, као и на честим каснијим опелима, изговарао је помен млађем брату по трећи пут. Претходно је то урадио на Каменом Почијевалу, одакле се у Брдској Страни одваја пут за Слађеву Гору и на Врачевој Долини, где се одваја пут према Павковој Градини и гдје су се у дјетињству често играли, тамо је, послије неколико година, онако заигран, кренувши на доље и спустивши се у Голубију Јаму, открио мајдан људских глава, што су му ондашње власти узеле за зло, и то му до дан данас није опроштено што је, као разиграно дијете, случајно открио доказе нечијих страшних злочина, почињених знатно прије његовог рођења! Кажу да је већ од тада био означен као неко ко је обавезан да сноси одговорност због туђе неодговорности...
Након трећег помена млађем брату, видио је да отац у отвореном малом ковчегу дријеши руке, ноге и главу млађега брата који бјеше насмијан... са малим рупицама на оба образа. Видје, подижу поклопац од ковчега, хоће да га затворе! Отргао се од мајке, врискао! Кажу, да се тада преко Седам Брда проламао дјетињи глас:- Не дам да ми затварате брата. Павле, врати ми брата!
Видјели су, да је тада у отворени ковчег из његовог џепа од кошуље испало скупоцјено дједино наливперо, које је нашао у дједовој библиотеци. У причи су то повезали, након повратка са гробља, да је по своме мртвом брату послао дједу наливперо да му пише.
Дуго су то препричавали, понављали током дугих сједељки око огњишта у његовој родној кући. Тада је та кућа представљала својеврстан азил за све мислеће, а заобилазили су је теглећи.
Првослав се, онако мали, након неког времена заиста почео чудити зашто му дјед не пише из гроба!
Једном је оца то и питао пред људима, а у памћење му се усјекла скамењеност на њиховим лицима. Занијемили су. Није му до данас још нико од њих одговорио зашто му дјед не пише из гроба, иако су они сами говорили да ће му писати, а дјед му је заиста писао, али он то још никоме од њих није хтио да каже! Зашто би он њима признао нешто, а да ми они, претходно, не одговоре на питање које су они сами изнудили?
Оставши сам, играо се у сунчаном дијелу Стране. Излазећи из куће видио је да на греди висе три бијеле траке увезане у три чвора. Те траке о греди везао је отац кад су се вратили са гробља.
Биле су то оне три бијеле траке којима су Видославу биле везане ноге, руке и глава, оне траке које је отац на гробљу развезао.
У сунчаном дијелу Стране често је прекидао игру, улазио у кућу и посматрао три бијеле траке окачене о таванској греди и причињавало ми се увијек да се бијеле траке претварају у руке које му машу док камење око куће вришти!
Имао је тешко дјетињство. Било је превише црнила у бијелим данима.
(Одломак из романа РОЂЕНИ СТРАНЦИ)
На основу овог одломка из романа потпуно је јасно зашто сте за роман "Рођени странци" 2013, године довили Повељу Академије Иво Андрић за животно дело. Очекујем Ваше наредне романе.
ОдговориИзбришиДостојевски више није сам!
С поштовањем,
Милена