Петар Милатовић: У Острогу најближе Богу



 

   После 33 године емиграције (емигрирах 29. новембра 1983. године после робије због тога што сам, како пише у пресуди од 12. марта 1981. године, „тврдио да је југословенско друштво труло, да југословенско друштво воде неспобни и настрани људи, да је Устав из 1974. године школски пример правне обмане народа...“, дођох 6. септембра 2016. године у свој завичај, у Острог, одакле потичу моји преци Милатовићи који имаху војводски статус 1359. године (1), а племићки 1650. године, (2) дакле после 33 године емиграције посетих светињу у којој сам крштен одмах после рођења 1949. године.
    Из Отаџбине сам отишао у емиграцију носећи, уместо пртљага, целу Отаџбину у срцу. Кажу да сам се вратио у свој завичај са моралним капиталом којим могу да купим цело небо које је свима изнад глава. Управо то потврди свештеник у Острогу Драган Крушић пред ћивотом Светог Василија Острошког питањем кад хтедох да целивам крст пред пред светим моштима: - Јесте ли ви Петар Милатовић из Беча?
   Очитавши молитву за здравље свих живих у мојој ужој и широј фамилији, отац Драган Крушић ме спроведе кроз све одаје светиње у Острогу.
    Било ми је мало непријатно што преко реда обилазим одаје Светиње, али отац Драган Крушић одагна ту нелагоду у мени рекавши народу да после "толико деценија емиграције долази у ову Светињу човек који је одувек био на бранику вере, нације и истине.

Tweet

Теодора Тода Матић-Медић: Време искуства

 

  У прелепим крајевима Србије, као што су живописни огранци планине Таре, опасани Дрином, без путева, струје и водовода, одвијао се, у првој половини 20. века, живот. Живот богат узбуђењима, веровали или не!  Ево наших јунака, а ви се, драги читаоци припремите за узбудљиву причу.
    Невена,  стасала девојка,  ћерка Ранисава и Зорке, упознала је Милисава на вашару, који се одржавао у ливадама, на три сата хода између  Јагоштице * и села Крагујевац **.   Вашар је био главни друштвени догађај у то време.  Како је отац Милисава сматрао својеглавим,  а уз то и способним да самостално живи,  дао му је мало парче земље и оделио га од остале браће.
    Милисав,  столар и пољопривредник, отпочиње заједнички живот са Невеном.
На том малом имању, у дрвеној кућици,  једној просторији  која им је припала,  рађа им се ћерка Милена. Име добија по Милисављевој баки,  које су се сви сећали само по добру.

Tweet

Миодраг Томић Стублински: Х(раст) наш духовни и национални

    Тек што се устоличио у Београду деспот Стефан Лазаревић окупи властелу српску и верне му слугe па им заповеди да оседлају атове и спреме се да са њим обиђу Деспотовину. Идући тако према западу наиђоше на диван крајолик окићен зеленим брежуљцима и цветним ливадама. Шума не беше на стреломет сем једног храста висине људскога раста, потанкога стабла али већ прилично разгранате и сеновите крошње. Видевши да у околини ниједног дрвета нема Деспот нареди да се овај храстић чува као очи у глави па како у околним селима ни цркве православне не бејаше Деспот сељацима овај храст, као молитву, у аманет остави. 

Храст у Савинцу који би антинародна власт да посече, али га народ брани!

   До турскога земана храст нарасте још добрих седам осам аршина а стабло достиже дебљину људскога струка. Пролазили су крај храста аге, бегови и турски башибозлуци. Многи су, путници намерници, под његовом крошњом ноћивали и по јулској врућини главе од сунца склањали. Једног дана овим крајем нанесе пут, по злу чувенога Мехмед агу Изметбеговића са ордијом. Турци, недалеко од храста, на пољанчету, разапеше чадоре. Натераше сељаке да их служе јелом и пићем и водају им опанке а за ноћ у ложнице доведу сељанке па онако пијани бесни и помамни хтедоше храст одсећи и у ватри га наложити. Кад за ту богохулну намеру сазнадоше српски сељаци а међу њима и часна старина Милоје Косанчић паде на колена пред Мехмед агу молећи га да им сву стоку узме и да иште каквог још хоће блага само да им храст-молитву не дира јер то ни нашем Богу а ни њиховом Алаху мило бити неће. „Како то мислиш, каурине, да мом Алаху неће мило бити ако тај храст посечем?“ „Ето тако, вели старац Милоје, заклео нас је наш Деспот да храст не сечемо и да нам он молитва буде а да ако неко на храст секиром крене да ће га Свети Илија громом устрелити“. „Е баш ћу , каурине, сутра око ићиндије под њим рахатлуке јести а онда ћу слугама наредити да га одсеку и у огању запале“. Сутрадан Мехмед аги душеке под храстом разместише и чибук запалише, рахатлуке послужише, а небо се на мах замрачи. Севну светлица, гром пуче и уби Мехмед агу под храстом.

Tweet

Петар Милатовић: Специјални водичи по Русији

Као млад песник, пре четрдесет и кусур година, одважио сам се да посетим Русију. С обзиром да сам тада био сам, изван организованих група, заносна стјуардеса ме питала да ли ћу имати водича на мом путовању по Русији.
      Зажаливши што је удата, открио сам јој да имам групу специјалних водича и почео сам да набрајам: Блок, Достојевски, Толстој, Горки, Шолохов, Гогољ,  Пушкин, Солжењицин …....
       Набрајање је прекинула нападна тишина која убија ефикасније од метка. Суочивши се са контролисаним муком, у мени је вриснуло и тада сам почео да рецитујем своје прве стихове које сам написао као дванаестогодишњак и који су ми 1962. године донели прву награду
"Ох дивног срама, ох красне ружноће
давити се у дубини људске плиткоће..."
        Знао сам да сам иницирао контролисани мук у авиону према Русији поменувши Солжењицина који је те 1974. године емигрирао пошто су му ондашње власти Совјетског Савеза, након низа прогањања, одузеле држављанство.
      Једни нису смели да чују, други нису смели да признају да су чули. Мене су, искрено речено, забављали и једни и други.
       Чега ли се плаше, питао сам себе. Бога? Не. Бога се не боје они који се плаше да чују име писца кога је сам Бог послао Русији, а он, силом прилика, оде у емиграцију, ону америчку, а можда га је и сам Бог послао тамо да је добро упозна... Не боје се такви Бога. Они се боре против њега, наравно узалуд. Треба ли подсећати да је битку против Бога изгубио свако под овом капом небеском?
      Већ у том тренутку почео сам да размишљам о томе да ћу и ја једног дана морати да емигрирам из земље која је зликовачки оскрнавила аманет Владике Рада Томова и Његошеве кости тих месеци ископала и у отворену рупу српске памети сместила усташко-комунистичко чудовиште на врху Ловћена. Тешко земљи која скрнави гробове најпаметнијих у народу!

Tweet

Будимир Стефановић: Под липама се ширио мирис девојачки

Споменик Ђорђу Петровићу
у родном месту, Вишевцу
код Раче Крагујевачке
подигнут је тек 2004. године!

Те далеке осамдесете док је лето пружало канџе врелином и мирисом који је рађао нове наде, док је свеколика нацијала плакала за одлазећим оцем који и ,,мртав живи у нама,,  (боље да никад није ни живео! – напомена уредника!), генерација Шездесет и прве је певала распојасану песму пробуђене младости, прослављајући матуру, на онај начин раскалашан и бујан који је изазивао подозрење сенилних стараца који су се у баштама градских кафана крстећи исчуђавали, пророчки вртели главама јер, ,,каква су ово нова деца,, јер, ,,куда иде ова земља,, и ,,ништа добро неће бити,, , а ми смо не хајући проживљавали своје прве велике љубави, прва разочарења, боловали прве велике мамурлуке, и живели пун ,,гас до даске,, док нас не ,,стрпају у касарне,, и све то стане, јер времена није било...
А ноћ над Србијом је даровала дамар љубави и оне силине живота у нама који је просто врцао од емоција и радости живљења. Ноћ и кафане. Блештава светла, опојни мириси, музика и девојке, а могли смо бирати, Крагујевац, Плану, ,,Покајницу,, или ,,Шумадију,,, ,,Стражевицу,, или ,,Мезулану,, ,,Топољар,, или блудничење до зоре код ,,Лепе,, у Жабарима.
А ми смо имали своје Градиште.
Мирисала је липа подно Ђорђевог родног камена.
Башта мотела на Градишту је светлела новим осветљењем.
Свирали су и певали Радиша, Акса и Фароња.
И ноћ је трајала вечно.
      Те дане смо провели ту на оном месту где све почиње и све завршава.
Када после толико година вратим сећања најежим се од главе до пете од силине анималне страсти која ме је гонила. На то место. На Карађорђа у сенци столетних грана.

Tweet

Драгослав Јањић: ПОГЛЕД СА ЛЕОТАРА (Путописи Јована Дучића)

ЈОВАН ДУЧИЋ (1871. - 1943.)

"Умјетник је једини Христ којег заслужујемо." [Албер Ками]
     Путопис је књижевни род којим писац лако и спонтано проговара о себи а још лакше гради своје ђело. У таквој књижевној творевини писац се отвара и најслободније "плива". Понесен путовањем, занесен сликама и догађајима који пред њим снажно извиру, човјек из стања свакодневнице и навике прелази у стање доживљаја и чуђења. У том новом, обогаћеном садржају он се мијења, надахњује и духовно пропиње. Нема благороднијег чина од путовања. Нема већег богатства: путовати значи учити у покрету, живјети у ходу и све проћи у једном даху.
       Путописи Јована Дучића, које он већином насловљава писмима, настали су почетком прошлог вијека. Дакле, носе датуме из хиљадудеветсто и неких година, тачније, прије и послије Првог свјетског рата. У том времену оваква књижевна форма, која још у потпуности код нас није заживјела, носила је предзнак писма и као таква дуго се задржала. Пет таквих дугих и обимних "писама" Дучић је објавио у књизи под насловом "Градови и химере" и то дјело чини су укус читаве његове путописне грађе. О њој ће овдје, углавном, бити говора. Постоје и други слични текстови, као што су "Стаза поред пута", "Сутон једне славе", "Мостар" "На Солунском фронту са регентом", "Са Драгишом у Анадолији" и други, али његова писма чине цјеловиту, снажну и вриједну путописну грађу која завређује много већу пажњу и анализу него што је то до данас о њој говорено или писано.

Tweet

Петар Милатовић: Русија је вечна као сам Бог!

      У Москви, која има више становника него многе европске државе, запутио сам се, те 1974. године, према Вагањковском  гробљу где је 31. децембра 1925. године сахрањен убијени златокоси и златоусти Сергеј Александрович Јесењин, чија је ликвидација од стране бољшевика приказана као троструко самоубиство у петроградском хотелу „Англетер“.

        На Пушкиновом тргу наметнула ми се мисао о граници у светској свести коју је померио Фјодор Достојевски после чега је свет постао другачији, а у помереној граници у светској свести уткала се касније судбина Сергеја Јесењина и многих других сличних страдалника у двадесетом веку, најсрамнијем у целокупној историји.

        Идући према Вагањковском гробљу наметнуло ми се питање: Зашто држава постаје државна страва за све песнике и сличне сапатнике?! Покушао сам да одговор пронађем у  деловима романа „Ми“ Јевгенија Ивановича Замјатина који је 1920. године аутор објавио у емиграцији, снажно утичући касније  на Орвела да напише „1984.“, Хакслија да напише „Врли нови свет“, на Алису Зиновјевну Розенбаум да напише „Равнодужни Атлас“ и многе друге руске и светске писце,  јер култни Замјатинов роман „Ми“ на најбољи могући начин је осветлио путеве и странпутице философије објективизма кроз призму антиутопије. Мењајући превозна средства на путу до Вагањковског гробља, где је поред мајке сахрањен Сергеј Јесењин, аутентични син стародревне Русије, на чијем гробу је после годину дана извршила самоубиство Галина Бениславскаја, нисам превише размишљао о прелепим московским сапутницама које су, чувши да долазим из Черне Горе, биле пуне хвале о мом завичају, колико сам био преокупиран побеснелом незадрживом стихијом која хара кроз овај век са разним радикалним револуционарним тероризмом и на левој и на десној страни. Ухватио сам самог себе како често размишљам о оваплоћењу тамних сила које покрећу револуцију и живе у људима, приморавајући их крше све законе људскости и морала, што је најсугестивније описао, цео век раније,  генијални Фјодор Достојевски у роману „Зли дуси“.

Tweet