Петар Милатовић: ЂЕ СИ БИО КРЊО?

    Отишa´ сам прије пола вијека из Черне Горе у Њемачку да будем гастарбајтер, да радим код њих ја који никад ништа нијесам радио под овом капом небеском,  но авета´ по васцијели дан. И куд ћу, како ћу, ја право на бауштелу. И на свакој бауштели, вала, вјеровали или не,  био сам први у послу! Увијек сам се први уморио...
      Радили ми тако једном нешто на магистралу, у ствари фарбали смо оне бијеле испрекидане линијe и мене рекоше да ставим саобраћајни знак за радове на путу. Вртим се ја тамо и овамо, виђу некакве табле са лопатом и не разабирам да су то ти знакови јер таквија знакова код нас нема кад се ништа не ради на путу но се свашто чини поред пута.
    А једном сам се запослио да будем чувар гробља у Минкену. Е муке моје. Сви леже, а ја морах да стојим! Ајде, издржах и то некако. Чува´ сам их, дајем ти јемца без премца, нико ми није побјега´!

     Питаш ме ´ђе је Јоко Милашев који је пошa` са мном у Њемачку.
     Како, чоче, `ђе је? Оста´ је у Њемачку јер је у Франкфурту отворио дућан - ћускијом!
     Но да ви испричам ово из Дахауа.
     Приредили они неку прославу тамо поред онија крематоријума који су и сад спремни да их потпале...
     Улазим ти ја тако испод онога величкога шатора и сиједам за сто. Прилази конобар и вели ми да је то шведски сто, а ја му рекох да ћу устат´ кад дођу Швеђани! И таман то рекох кад долазе Кинези и виђевши ме да шједим помислише да сам неко божанство, клекнуше лијепо и изговараху неко метанисање, дође новинар и ´оће да ме интервјуише, ја му се представих: Леко Чугалић. Послије прочитах у кинеској штампи да се зовем Лен Чу Га! Нико ка´ Кинези не умије да погоди суштину...
      Ово је још један доказ да ми можемо бит` све, чак и Кинези кад смо често у животу Марсовци који се стално праве да су Енглези иако не знамо инглијашки...

Tweet

Рада Јањушић: Лет на облаку боју црне кафе

    И ево је опет. Дошла да бистри сјећања, овако ситна и досадна натапа албум успомена. И свака кап окреће још један лист.
    И опет летимо, киша и ја, кроз вријеме и дане, године и ноћи, заробљени у пјени облака боје црне кафе.

Tweet

Милица Јефтимијевић Лилић: Накнадно свођење рачуна

   Кад јој је муж умро Невена је неутешно  плакала.Пола века провели су заједно, био је сав њен живот.Рано су је удали за њега. Као  инжењер био је врло цењен у читавом округу и свако је настојао да му буде пријатељ.
    Она је рано остала без оца и кад се задевојчила мајка и ујак  су једва дочекали да је угледни ижењер  Петровић запроси.
    Она онако чисте душе и безазлена није имала никакву представу о браку, нити о ономе што је очекује. Знала је само да је удовац и да има двоје мале деце. И њено добро срце је одмах закуцало брже. Она ће пригрлити унесрећену децу, надоместити им  мајчину љубав.  Да је ту још неко имао некаквих других интереса сазнаће много година касније.
    Али, она је већ засукала рукаве и цео терет великог домаћинства преузела на своја млада плећа. Није стигла ни да размишља ни о чему другом а он је узимао све, њену младост, снагу, њен  ведри дух, њену спретност у вођењу домаћинства.
    Шта је то љубав није ни истраживала, знало се да муж у свему има главну реч и да му баш у свему треба  и удовољити.

Tweet

Петар Милатовић: Одломак из друге главе романа "ОКО ОКА" који је у штампи

 - 9 -

     На одељењу „Г“ владаше права узбуна због навале на поштански шалтер. Сви су некуд слали пакете у које су упаковали Намере. Поштански службеник на шалтеру Контролног система удараше печате са холограмом Црне Рупе испуњене замрзнутим Нервима.
- Респетке, куда шаљу Намере?
- Принципе, то питање се не поставља.
- Зашто?
- Зато што су Намере Једних идентичне са Намерама Других.
- Па у чему је уопште сврха?
- У комуникацији Привида.
- Не разумем.
- Е ти си идеалан за будућег лидера у региону. Такви су потребни.

Tweet

Лидија Јелисавчић Ћирић: Буги вуги

  Као стварно мале зближиле смо се на путу за Мали драгстор у Невесинској, где смо по наредби куповале флаше вињака за своје очеве. Понекад су нас и мајке слале да предухитре и умире на време њихове зле духе. Ти одласци су били увод у наша бекства. Она је имала своје пречице, а ја ПУТ који ми је мој Бог већ тада нацртао у зачађеном чубурском ваздуху.
    Иста нас је колевка уљуљкивала, исте муке наше мајке делиле, а заувек везао ритуал расецања палца и мешања крви у неком раном добу када смо се заклињале да никоме никада нећемо дати наш део града. Али ко може спречити каубоје кад нањуше Индијанце...хехе... Само што ти примитивни џибери, који се толико упињу да постану снобови, не знају да је ту негде, око њихове најновије послератне новоградње, некада стајао зид - причала нам је баба Мица како су ту гатаре долазиле и гатале људима који су се скупљали одасвуд и стајали у реду као да је судбина карта за биоскоп или бон за наградну игру ...

     А постоји и прича да је у нашем видовитом-паранормалном-врачарском крају живео видар који је имао малу сламнату колибу и лечио наше прабабе што су се ту затекле рођењем и вољом виших сила.

Tweet

Петар Милатовић: ОКО ОКА (Одломак из романа који је у штампи)

- 1 -

    На врху два огромна стуба, који су испуњени армираним Временом и добро измешаним Простором, налази се чудна грађевина са седам кракова. Сваки крак је подељен зидовима од можданих вијуга разних дебљина, боја и величина. У свим одељцима сваког крака равномерно је распоређен намештај од снова, стварности, наде, вере, љубави, љубоморе, пакости, зависти, злобе, мржње, а између таквог намештаја живе весели, презрени, узвишени, одбачени и остали ини.
   - Ти ту живиш, бавиш се баштованлуком, не можеш да долазиш у наше здање, али ево ти овај кључ, знаћеш кад ћеш да га употребиш...
   Тако саопштише баштовану одлуку Врховног управника. Била је то казнена мера зато што је, као домар, видео на једном монитору шта се ради у операционој сали „К-13“. Наиме, видео је два тела, један старац и један младић су лежали голи на операционом столу. После извесног времена видео је да је на телу младића глава старца, а на телу старца глава младића. Протрљао је очи, не верујући им. Сазнали су у Врховној управи шта је видео и донета је одлука да се удаљи из Седмокраког Здања.

Tweet

Милица Јефтимијевић Лилић: Ђаволово писмо

   Где да потрошим вишак енергије, питао се средовечан човек.Читавог поподнева се одмарао, прочитао новине, прошетао. Сео је за сто и по навици испунио укрштеницу, као и толико пута пре тога брзо и без потешкоћа.Одједном помисли: ” Како би било да покушам да и сам саставим једну.“ Брзо устаде, дохвати папир и лењир и приону на посао. Појавише се поља и он сe са радошћу препусти игри. Први ред водоравно, први усправно...Питање, одговор... Потпуно се преобрази у трагању за решењима. Речници, енциклопедије и ето прве укрштенице. Његово дело! Зар је могуће да ово до сад никад нисам покушао, упита се, а ево колико радости кад ни од чега створиш нешто. Кад себе сагледаш из сасвим новог угла.То је дело духа, али и руке су имале удела, признаде. Но, мисли, идеје, знање, све је то оваплоћени дух, он све може, треба га само каналисати. Ко зна за шта си све способан, али то сазнаш тек кад се упустиш у истраживање, размишљаше он. У чудном заносу поче да црта нову укрштеницу са још лепшим орнаментима које су творили тамни квадратићи са још необичнијом спољашњом формом.

Tweet

Љиљана Браловић: Миладинова лампа

    Пробудио се у уобичајено време и прошкиљио на лево око. Добро је, мрак. Сав срећан утонуо је у блажени сан. Будио се више пута, чкиљио на оно лево око, али се ништа није мењало: у његовој хладној, полупразној кућици никако није свањавало! Када га од лежања заболело свако ребро, а празна црева просто полудела, допре му до свести да нешто није како треба! Лењо се придиже и погледа на другу страну кревета где је спавала рашчупана, крмељива жена. Е, за њу није ни чудо! Његова Зорка је једино у животу волела да спава и да једе! Пошто у кући није било баш ничега што би се могло појести, Зорка је, наравно, спавала! Ако је веровати часовнику који је показивао 13 часова и 17 минута нешто није било како ваља! Поглед кроз прозор је показивао да је још ноћ! И са календаром се није сложио… није смео ни да помисли за колико… Аууу брате… колико он дуго спава… Ма јел ово неко помрачење, или је умро па га и горе сачекала нека Зорка? Али сат је куцао… Упали ТВ, ништа необично. На сваком каналу лепи, насмејани људи, певају, шале се, смеју се… А у углу сат показује исто време као и његов… И календар се поклапа са његовим! Е мој Миладине, помисли, пукао си! На брзину навуче нешто што је некад био капут и крете кроз град! Мук и мрак! Све спава, сем птица у парку! На улици никога! Чује трамваје и аутомобиле у мраку али ни живе душе да сретне. Спавају трговци, купци, возачи, занатлије…

Tweet

Милица Јефтимијевић Лилић: Искорак из ружичастог обруча

   Заклели су се на вечну верност. И фотографије са венчања то илуструју. Срећа на њиховм лицима била је тако очигледна, стварна. Вечност је била израз онога што их је тренутно спајало, жеља за апсолоутним припадањем. И живели су ту вечност пресрећни што се више не морају одвајати, што се могу до краја предавати једно другом. А онда је тај крај пoказао да иза њега постоји бескрај који се може, у неким случајевима и мора, досећи или се бар посегнути за њим. И једно напросто искорачи из  тог ружичастог обруча, ма каквом љубављу био испуњен то је ипак обруч који сужава простор.
    Уколико једно од њих пожели слободу   за раст сопственог бића, а оно друго сматра да је све постигло освајањем циља, то јест  задобијањем срца вољене особе, почиње нова етапа, отвара се стаза на којој више нису заједно. Једно храбро, или спонтано, искорачи у нови простор, а оно друго остане у подножју и целина се разбије.
    И онда почиње „дешавaње“ живота.
   Већ  одживљени снови изгубе сјај, развеју се негде успут  у трчању за свакодневним обавезама и све постане обично, немаштовито, предвидиво. У једном од њих  двоје почињу да се формирају нови светови, да се желе другачије  форме љубави, развије се потреба за садржајнијом допуном  која ће утицати на раст њиховог бића. Или,  напросто, постане свесно сопствених капацитета који нису довољно попуњени...

Tweet

Биљана Гајић: Прича о давно изгубљеном есеју

(Писана у једном дијелу по сјећању, јер је оргиналан “Есеј о лијепом” давно писан и давно изгубљен, а у међувремену су дували разни вјетрови, многе воде протицале, по нешто се промијенило, по нешто и није….)
Псовала је на сав глас. Себи, професору Сави. Само њему је могло пасти на памет да њој, својој љубимици, својој узданици, за реферат из српског језика да тему под насловом „Есеј о лијепом“. Псовала је сваколику љепоту те јесени 77. Године, а вани вријеме дивно, михољска јесен...
Љепота, по својој сумњивој дефиницији као таква, за њу  и није постојала, не на начин који је професор Перовић императивно очекивао. Не у времену које је могла паметније искористити. На примјер глуварити по граду, скокнути до „Тениса“, „Стелекта“ ... било гдје осим забити нос у којекакве прашњаве књижурине и тражити дефиниције ријечи „лијепо“ и којекакве текстове о естетици. Утјешно, нема шта.
Паклено се нацерила. Синуло јој је. Е па, профо мој, неће моћи, како си наумио, чека те изненађење, грозила се у себи. Љепоту у својој форми супротставити својој супротности, а онда све то поставити насупрот своје суштине.

Tweet

Дејан Спасојевић: Други образ

Зора је тек почела да руди,пробудио ме је сноп румене свјетлости на зиду, осјећао сам мирис Васкрса, посебну радост и благодат у грудима, осјећај који је својствен васкршњем јутру.
    Дјед ме је учио да на данашњи дан носимо шарено јаје на најближи мравињак.
Нисам га никада питао што јер знам да неке ствари не треба питати него их једноставно прихватити и примити као споредне уз оне које су најбитније, а најбитније је дас мо сви на дан радносног празника живи, здрави, радосни…да славимо побједу живота над смрти, дан Христовог Васкрсења.
Са истока је рудило румено сунце обасјавајући предјео.Мравињак у зору…једне прилике ми је рекао: ‘’видиш унук како су мрави вриједни, подај им да једу, немој никад ни мрава згазити’, кад ти неко удари шамар с једне стране окрени му и други образ, стрпљен-спашен’’!!!
    Ја сам у тим тренуцима упијао ријечи колико сам могао  и покушавао у повратку до куће да појмим њихов значај, а посебно ми је упечатљива била слика окретања другог образа, о којој тад нисам ама баш ништа знао.
    Јутро над родним крајем, двадесетак година касније, природа се клања створитељу.Мрави као да очекују да им донесем храну или они заправо ни не спавају него раде вриједно и док ми спавамо. Бог зна.

Tweet

Тода Матић - Медић: МАРАМА

Прича, започета на једном вашару,  котрљала се и обликовала у живописном амбијенту. Адријана је настојала да пренесе језик којим је прича испричана. Прича је, нешто прерађена, објављена у часопису на српском језику. Чудне су људске судбине!  Чудни су путеви који их воде!  И никад не знаш где ћеш,  поново,  набасати на њих.
   Тешко је дочарати девојачко лебдење међ’ јавом и сном.  А онда, у једном тренутку,  прави мушкарац умаршира у живот девојке. Није то обичан  улазак. Више личи на војнички марш који, често, гази навике, сањарије, очекивања. Владисав није, баш, умарширао изнебуха у Миленкин живот. Знала га је од малена, из времена боравка код бабе Зорке у Јагоштици. Био је стасит – ’’нит’ мали, ’нако,  неки кркељеж, а нити големо нешта. Него, ’нако, таман’’. Имао је крупне,  зелене очи.  Потицао је из богате и угледне куће газда Павла,  па је за сиромашну сиротицу, Миленку, удаја за Владисава био највећи сан:  ’’Само да имам стоке доста, имања доста, да не надничим, и да не гледам кад ће сунце за гору заћи, нег’ да радим у мојој њиви и у мојој ливади’. И она се њему допала – црноока, једра,’румена к’о ружа’ и тајанствено насмејана :.’’Кад ме виде на вашару на Зборишту,  а он ти удри ножем у патос,  па нареди два кола и у’вати се тип до мене!  А мени срце игра,  чини ми се, ’оће сваког часа из груди искочити! ’’ Владисав реши да пита деду и оца да је запроси.  Благослов је добијен . Старији су проценили да је Миленка поштена  и вредна, радна, издржљива и намучена, ’’зрела девојка’’ и вероватно’’добра за кућу’’.  По младу су дошли на коњима – Владисав са кумом,  старим сватом и још неколико млађих рођака.

Tweet

Радмила Караћ: Опроштај

Е, рече мени мој Милутин, чедо мајкино:
- Мајко, направила си грешку од давнина. Давала си много, отварала душу, срце, џепове. Дјелила несебично, опраштала и живјела од снова да се добро добрим враћа. Сада кад си се освијестила и напокон почела правилно размишљати, нико те не схвата озбиљно. Ма не да те не схвата озбиљно, него изгледаш повампирено. Као да си, Боже опрости  устала из гробне тишине, па хоћеш да почнеш живјети по правди Божијој. У међувремену је лаж постала истина, истина клевета, доброта злоба. Не зато што је то неко хтио, него је вријеме уредило тако. Касно је, мајко! Касно!
    Лежала је баба Милка у собици старачког дома и претурала дан по дан свога живота. Кајала се због сваке учињене грешке, молила Бога да јој опрости, захваљивала му се што јој подари здравље и срећу потомству, а кад би јој на ум пале неправде учињене њој, одмахнула би руком као да их од себе тјера и промљала:
   - Ма сви ми гријешимао! Ко зна зашто се то десило!? Да није то, можда би било нешто горе. Ма боље да су по мени вршљали него да су се између себе глођали. А морали су... Велико незадовољство није могло остати незапажено.. У двије године јој се оженише сва четири сина. Наредне године се удаде и кћер. Оста баба Милка са својим Спасојем. К’о два ћука.... Кућа повелика....

Tweet

Славица Бијелић: Задње поглавље

Влажном марамицом је скинула прашину са споменика. Прекрстила се, пољубила свећу коју је потом запалила. Букет белих ружа је нежно положила на гроб. Благи поветарац јој је мрсио давно оседеле власи.
Села је на клупу наспрам споменика. Смешио јој се са слике.Веровала је да гледа у њу и да зна да је опет дошла.
Навикла га је суботом на своје присуство. И била је тачна. Увек после ручка. После два поподне.
   Дрхтавом руком отворила је ташну извадивши наочаре. Лагано их је спустила  крај себе на клупу. Поново је нешто тражила. Овог пута је извадила стару пожутелу свеску, спуштајући је одмах до наочара.
Старачким, али и даље грациозним покретима наочаре за свакодневну употребу заменила је овим другим. Наочарима за читање.
Црвену врпцу коју је сама исхеклала користила је као обележивач у старој пожутелој свесци. Овога пута, врпца се налазила при самом крају свеске.
Примењујући  ритуал дружења суботом у два, осећала се корисном и испуњеном.
    Та клупа је за њу била позорница. Позорница њеног самачког живота. Публика јој је био он. Он који јој се смеши са слике уклесане на хладној мермерној плочи.

Tweet

Др Лаза Лазаревић: СЕКЦИЈА (приповетку довршила Снежана Писарић Милић)

I
     Уседнем на коња и  дођем у среску  канцеларију.
     Застанем писара Илију, с два-три сељака. Он нешто писаше. Сељаци седеше на дугој клупи крај зида.
     То је био најинтелигентнији српски чиновник кога сам икад видео, па ипак, поред четворо деце и тридесет и пет година, беше он само срески писар. Његову памет поштовао је и ценио сваки старешина; штавише, сваки је и јавно и тајно за њега добру говорио, јер Илија беше човек који нигда није на параду изводио своју памет, те, дакле, за његову околину не беше опасности да ће је претећи у каријери.

Не беше он заостао ни због борбе око сто талира, или, као што се то зове, санћим „политичке борбе“, ни због тога што није било празна места на која би га ваљало подићи, ни што у буџету не беше суме, нити што би, напослетку, ма ко од старијих имао што против њега. Он беше сам против себе. Зло је то бити паметан. Сам капетан му рече једном: „Ето, Милан доби класу пре тебе — та он се и џапао, већ ми је овде изишао — а ти си, хвала богу, паметан човек.“ И Илији се самом чинило да се мoрају пре њега задовољити сићушни духови који се сматрају за гоњене, прескочене, занемарене. Старешине, које су га обилазиле, знале су да се он неће никад наљутити, и то је било доста.
      Да! А има их, то ће сви знати, сметењака од штице до пута у Минхен и Хајделберг и натраг. Они само науче мало каког језика, с непостижним талентом вежу кравате и нађу добре кројаче. Тако су чисти, тако уљуђени, тако умеју да аранжују кадрил и да се учтиво смеше, и пред њима се смеши цветни пут далеке каријере, да га, хоћеш-нећеш, мораш љубазно пресретати и по вољи му чинити.

Tweet

Огњен Томић: Дјеца судбине

Вулпа је гладила хладни мермер боје слоноваче док се амфитеатар полагано окретао око сопствене осе. Вољела је то што је направљен да се окреће тако полако и уједначено. То је допуштало да се универзум стварно пажљиво осмотри. Није јој промицао ни најмањи детаљ. Тамно плаветнило богатила је играрија свјетла и одсјаја звјезданих констелација, милијарду нијанси, естетски несварива плејада која је избијала дах из плућа и доводила до лудила.

       Свод магловит и мистичан, а далеко ка тегет хоризонту и доле у дну сукоб стотина магнетних поља рађао је смарагдне репове који су јездили пустаром универзума. Изврнути водоскок налик лустеру је висио са непостојећег плафона и пуштао млаз воде ка базену у централној позицији грандиозне полукружне структуре. Посматрала је оно што је мајка називала Црвеним Вртлогом. Хармонија и спрега привлачне снаге измјешаних ројева звијезда и планета које су непрекидно улазиле у унутрашњост групације па извирале ка опни. Био је то предиван призор, забављајућа илузија.

Tweet

Алдијана Узуновић: Сјенка

 Ја никад нисам био један од оне дјеце који је једва чекао да хода путевима одраслих. Трудио сам се да што дуже останем на тротоару дјетињства, можда су ме зато и сви сматрали недовољно зрелим за било какав посао.
     Обожавао сам све оно што ме окружује: паркове и њихове огромне играчке, велике зграде за нас мале људе, бројање етажа гдје бих се изгубио након петог, волио сам јесен.
    Право да вам кажем, јесен сам волио само из једног разлога - којег, не знам ни ја. То сам открио тек након што сам прешао улицу и дошао на мрачну страну.  Волио сам безбједност коју су ми пружали они изнад мене. Волио сам све осим тога да људима дам кључеве мојих одаја.
     Онда сам одрастао и рекли су ми да морам кренути даље. Ја, онако у несугласу са својим мислима, крећем упоредо са осталима. Корачамо кроз шуму и питам се гдје ме води тај живот. Осјећам да га познајем, али ова стварност, моја стварност је потпуно непознато мојим очима. Помислим како је то уистину мој живот. Заборављам на све. Заборављам да не припадам овој димензији.

Tweet

Огњен Томић: Академија копнених летача

Млади соко је чекао у реду, заједно са стотинама других птица. Стајаху сви у парку, шибани вјетром. Погледа упртих у величанствену академију копнених летача. Неки зелени као лишће, неки већ ветерани живота. Пред њима се у вис дизала колонада мермерних беж стубова. Клесани капитоли и величанствене глатке степенице, које су требале увјерити све те дуге редове испред академије да су дошли на једно готово свето мјесто. Древна слова натписа бијаху уклесана изнад високог улаза-  „АКАДЕМИЈА КОПНЕНИХ ЛЕТАЧА“. Здање је личило на акрополу, гњечило је гледаоце својом монументалношћу и наређивало скромност и страхопошту. Узгред, та се институција дичила да вјековима претвара птице свакојаких калибара, класа и могућности у праву правцату господу. Са све фраковима и шеширима на главама. Стотинудвадесетседам генерација прошло је кроз њене величанствене просторије. Једном када би изашли из ње, могли су ходати брзо и ефикасно, без крила које би их спутавале.

Tweet

Огњен Томић: Аполонов јаук

     Наслоњен лактовима на грудобране Александријског светионика,  Аполон бјеше дубоко загледан у велике пламенове који су гутали храм бога Сераписа, Серапеум. Светионик, чудо античког доба, на чијем је врху стајао, бијаше високо готово стотину и педесет метара, те се град Александра Великог надмено просуо пред очима, раздражујући сентименталност, натјеравши чак и Грчког бога знања и љепоте да уздрхти од узбуђења, као од врелог додира и даха љубавнице. Средоземно море се таласало и ширило попут неумољиве силе плаветнила, доносећи свјежину и мирисе соли, разбијајући се од древне обале Египта.
„Каква штета,“ констатова Аполон.
      Не  бјеше ово први пут да Александријску библиотеку прождире огањ неопреза и незнања. Ох, не. Преплавио ју је и прождрао и оне године када је римски војсковођа Гај Јулије Цезар држао градске бедеме против Птолемеја XII. Како да се Аполон, као бог који јако цијени чаробне плодове које пупољци цивилизације поклањају, не би сјећао те кобне 47 године п.н.е. Учењаци су се послије пожара повукли из раскошног Мусеиона у Сераписов храм, направивши кћерку библиотеку, спасивши оно књига и знања што се може.
      Каква је то пак штета, од оне монументалне грађевине, Мусеиона, од тог предивног училишта и бастиона знања, тог живог пламена хеленистичко-египатске културе и цивилизације, тог културолошког лава чија се рика проламала античким свијетом, од једног таквог здања у храм Серпаписа.

Tweet

Зоран Шкиљевић: Неопроштено

    Кажу да невиђену привилегију имају они који памте своје снове и с лакоћом могу да их репродукују. И да, заронивши у дубине свог ониричког бића, уживају у тој благодети користећи снове као орјентир, као неку врсту путоказа за живот. Волео бих да могу и себе да убројим у те срећнике, али то, на жалост, нисам у прилици. Ја много сањам а упамтим тек понешто, а и то мало што упамтим углавном је неупотребљиво, из тога се ништа иоле смислено не може извући, или ја то пак не умем. Било како било, протекле ноћи окупало ме је стотину ледених знојева пошто сам два пута био ликвидиран.
      Прво су ме дервиши, тобож изгонећи шејтана из мене, испробадали неким иглетинама свуда по телу, терали ме да играм пипиревку по ужареном угљевљу, онда ме премазивали медом и миришљавим смолама и поливали вином, и, напослетку, бацили у кавез, на милост и немилост дивљим зверима. Следећи пут сам био нешто боље среће: смрт је дошла савим ненадано. Док сам блудничио са ватреним наложницама славнога калифе Харуна Ел Рашида укокали су ме његови сатрапи као вашку, аплаузом у потиљак. Па хајде сад, лепи мој, буди паметан – снађи се у таквом кошмару ако икако можеш! А тек те чека ужасно зајебан дан.
     Видећемо шта ће ти рећи у твом еснафском удружењу, наравно, ако пронађеш онг типа којег ти је твоја драга Анамарија Ангелина после неуспеле мисије убеђивања твојих претпостављених да одустану од шут-карте којом су те почистили из редакције, свесрдно препоручила. Дакле, чека те гомила проблема постројених у врсту  као стрељачки вод пред извршењем свог немилог задатка. Нема времена за излежавање. Нема  времена за мудровање. Него дижи се и узимај пут под ноге!

Tweet