Дете ми не зна српски језик! Ово вам је уз ону познату глупост о оној интеграцији, најомиљенија тема да уз њу паламуде људи који би да себи дају друштвени значај а који сопствену децу нису научили тај исти језик. Дискутује се и мудрује о томе на велико. Предлаже се, износе се мишљења, критикује се, усваја се, одбија се, пишу се пројекти а највише се к´о што рек´о паламуди.
Ситуација паламудима и не иде баш на руку. Црква као што видимо, има друге проблеме а државу, нећете ми замерити, немамо ево већ дуже време. Скромног сам мишљења да све што наши српчићи овде знају или не, криви су искључиво мама и тата.
Озбиљну институцију немамо али зато имамо смисла за соломонска решења и приступе који нам се после о главу обијају.
Тако да решење овог проблема углавном спадне на разноразна културна друштва и њихове егзотичне представнике и вође, који су себи ничим изазвано, дали како се то стручно каже-експлицитно право на нацију.
Сакупе се углавном дежурни беспослени душебрижници, уфирцане мајке, естрадни интелектуалци по службеној дужности, па се крене у спасавање језика и вере. Упирлитане маме навале жестоко (све ризикујући да им се разлије креон и маскара) на естрадне и лажне професоре, па се крене у спас нације и потомства и на крају се за тешку и безизлазну ситуацију окриви мучени прота или кукавни конзул, који ево већ годинама ништа не предузимају. Прота као што рекох има и овоземаљских брига а конзул или амбасадор (који броје ситно до пензије) су вероватно другачије замишљали своју дипломатску мисију, од описмењавања и васпитавања гастабрајтерских потомака.
Ови´ дана сам и ја накако случајни сведок како се овај вишедеценијски проблем овде у Бечу решава. Наиме, моја комшиница и даља рођака Мира-бединерка, у сарадњи са најсрпскијим (самозваним) друштвом у Бечу (од кад је света и века), и са још три такве сличне њој, кренула у просвећење и описмењавање нације. Дакле, ове предузимљиве жене решиле су да узму ствар у своје руке. Мука их натерала на то, пошто су са сопственом децом почеле да се споразумевају к´о са шпанским туристима.
Не могу, а да се не присетим оног времена од пре неколико година, када је весела Мира поносно кроз ходник зграде своје дете звала шацилајн, мојој жени се хвалила како се мали не разликује од оргиналних свапчића и прича акцентлозе дојч. Када би јој се приближавала нека аустријска баба, одмах је свој моравски замењивала очајним немачким и тиме потврђивала свој национални понос. Дође полако време да се све то о главу олупа. Сада, када преко интернета и преводиоца мора да сазна који школу ће дете да јој упише, да ли је заљубљено и шта га боли, преко ноћи постаде патриоткиња просветитељ и критичар свих оних који не мисле и не брину о духовном васпитању своје деце.
Да би употпуниле своју бригу о нацији, ове даме-просветитељке уприличују сваког месеца неку врсту специјалних сеанси, које називају духовни састанци.
На тим високоинтелектуалним рапсодијама (углавном увече и почетком радне недеље) можете поред бриге о поколењима сазнати од Мире и њених колегиница-еминентних интелектуалки на пример: "Како је то бити мајка"! Врло оргинално и продуховљено! Ако то нисте знале драге мајке слободно питајте наше мисионарке. Не пропустите да их питате колико су ту улогу лично-успешно одрадиле? Наравно расправља се ту о свим национално-историјским пропустима и аномалијама, за које наше продуховљене даме имају адекватна решења. Крене се од црквеног раскола у 11-том веку а заврши се на НАТО агресији.
Е, сад то што Мира и њене интелектуалке нису још у потпуности укапирале употребу датива и локатива, то не треба да их брине и спутава у њиховој мисији. Нису важне те како се каже…. компетенције… важно је да жене имају вољу и да поред свега воле да се експонирају .
Јер, није овде у питању само брига о нацији. Лепо је и кад се усликаш за новине, па то поделиш по фејсбуку да виде остале бединерке. Па кад још крену нека фантомска признања и награде од таквих и њима сличних, за које успут нико чуо није, лудилу и обезвређивању-нигде краја. Још кад те ти се свештеник захвали за твој просветитељски рад, већ видиш себе уписаног на страницама кукавне гастарбајтерске историје. Уколико је награда погодна за транспорти ношење не пропустиш да је као колајну око врата понесеш и тиме изазовеш још веће страхопоштовање.
Нема везе. Навикли смо ми и на веће циркусе, па тако ћемо и на Мирин мисионрско-духовни подухват спасавања језика и нације.
Паметније би нам било да смањимо иберштунде, позабавимо се сопственом децом, пре него што их препустимо Мириним интелектуалкама -прецвалим фејсбук старлетама, и патриотским друштвима за једнократну употребу.
Није овде реч о бризи за потомство.Пуно су ниже и примитивније побуде.Верујте ми на реч.!
Немојмо им чак ни нашим чутањем давати легитимитет а камоли присуством или лицемерним честиткама преко друштвених мрежа.
Ситуација паламудима и не иде баш на руку. Црква као што видимо, има друге проблеме а државу, нећете ми замерити, немамо ево већ дуже време. Скромног сам мишљења да све што наши српчићи овде знају или не, криви су искључиво мама и тата.
Озбиљну институцију немамо али зато имамо смисла за соломонска решења и приступе који нам се после о главу обијају.
Тако да решење овог проблема углавном спадне на разноразна културна друштва и њихове егзотичне представнике и вође, који су себи ничим изазвано, дали како се то стручно каже-експлицитно право на нацију.
Сакупе се углавном дежурни беспослени душебрижници, уфирцане мајке, естрадни интелектуалци по службеној дужности, па се крене у спасавање језика и вере. Упирлитане маме навале жестоко (све ризикујући да им се разлије креон и маскара) на естрадне и лажне професоре, па се крене у спас нације и потомства и на крају се за тешку и безизлазну ситуацију окриви мучени прота или кукавни конзул, који ево већ годинама ништа не предузимају. Прота као што рекох има и овоземаљских брига а конзул или амбасадор (који броје ситно до пензије) су вероватно другачије замишљали своју дипломатску мисију, од описмењавања и васпитавања гастабрајтерских потомака.
Ови´ дана сам и ја накако случајни сведок како се овај вишедеценијски проблем овде у Бечу решава. Наиме, моја комшиница и даља рођака Мира-бединерка, у сарадњи са најсрпскијим (самозваним) друштвом у Бечу (од кад је света и века), и са још три такве сличне њој, кренула у просвећење и описмењавање нације. Дакле, ове предузимљиве жене решиле су да узму ствар у своје руке. Мука их натерала на то, пошто су са сопственом децом почеле да се споразумевају к´о са шпанским туристима.
Не могу, а да се не присетим оног времена од пре неколико година, када је весела Мира поносно кроз ходник зграде своје дете звала шацилајн, мојој жени се хвалила како се мали не разликује од оргиналних свапчића и прича акцентлозе дојч. Када би јој се приближавала нека аустријска баба, одмах је свој моравски замењивала очајним немачким и тиме потврђивала свој национални понос. Дође полако време да се све то о главу олупа. Сада, када преко интернета и преводиоца мора да сазна који школу ће дете да јој упише, да ли је заљубљено и шта га боли, преко ноћи постаде патриоткиња просветитељ и критичар свих оних који не мисле и не брину о духовном васпитању своје деце.
Да би употпуниле своју бригу о нацији, ове даме-просветитељке уприличују сваког месеца неку врсту специјалних сеанси, које називају духовни састанци.
На тим високоинтелектуалним рапсодијама (углавном увече и почетком радне недеље) можете поред бриге о поколењима сазнати од Мире и њених колегиница-еминентних интелектуалки на пример: "Како је то бити мајка"! Врло оргинално и продуховљено! Ако то нисте знале драге мајке слободно питајте наше мисионарке. Не пропустите да их питате колико су ту улогу лично-успешно одрадиле? Наравно расправља се ту о свим национално-историјским пропустима и аномалијама, за које наше продуховљене даме имају адекватна решења. Крене се од црквеног раскола у 11-том веку а заврши се на НАТО агресији.
Е, сад то што Мира и њене интелектуалке нису још у потпуности укапирале употребу датива и локатива, то не треба да их брине и спутава у њиховој мисији. Нису важне те како се каже…. компетенције… важно је да жене имају вољу и да поред свега воле да се експонирају .
Јер, није овде у питању само брига о нацији. Лепо је и кад се усликаш за новине, па то поделиш по фејсбуку да виде остале бединерке. Па кад још крену нека фантомска признања и награде од таквих и њима сличних, за које успут нико чуо није, лудилу и обезвређивању-нигде краја. Још кад те ти се свештеник захвали за твој просветитељски рад, већ видиш себе уписаног на страницама кукавне гастарбајтерске историје. Уколико је награда погодна за транспорти ношење не пропустиш да је као колајну око врата понесеш и тиме изазовеш још веће страхопоштовање.
Нема везе. Навикли смо ми и на веће циркусе, па тако ћемо и на Мирин мисионрско-духовни подухват спасавања језика и нације.
Паметније би нам било да смањимо иберштунде, позабавимо се сопственом децом, пре него што их препустимо Мириним интелектуалкама -прецвалим фејсбук старлетама, и патриотским друштвима за једнократну употребу.
Није овде реч о бризи за потомство.Пуно су ниже и примитивније побуде.Верујте ми на реч.!
Немојмо им чак ни нашим чутањем давати легитимитет а камоли присуством или лицемерним честиткама преко друштвених мрежа.
Нема коментара:
Постави коментар