Дарко Марков: Цркво помагај, државо спасавај!

    Дете ми не зна српски језик! Ово вам је уз ону познату глупост о оној интеграцији, најомиљенија тема да уз њу паламуде људи који би да себи дају друштвени значај а који сопствену децу нису научили тај исти језик. Дискутује се и мудрује о томе на велико. Предлаже се, износе се мишљења, критикује се, усваја се, одбија се, пишу се пројекти а највише се к´о што рек´о паламуди.
Ситуација паламудима и не иде баш на руку. Црква као што видимо, има друге проблеме а државу, нећете ми замерити, немамо ево већ дуже време. Скромног сам мишљења да све што наши српчићи овде знају или не, криви су искључиво мама и тата.
   Озбиљну институцију немамо али зато имамо смисла за соломонска решења и приступе који нам се после о главу обијају.

Tweet

Петар Милатовић: КАМЕЊЕ ЈЕ ВРИШТАЛО

Издавачи: Удружење писаца ПОЕТА,
Српски културно-информативни центар, Беч
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821.163.41-32
ISBN 978-86-6319-031-3
COBISS.SR-ID 201435660

        - Видославе! Вишеславе! Љубислава!
Имали сте срећу да умрете још онда, кад сте тек прохoдали! Били сте једно другом до ува...
     Тако је често говорио Првослав...
       За само једанаест мјесеци износили су три пута мале мртвачке ковчеге, мало веће од кутија за ципеле.
       Имао је само четири године. Причали су људи да се тих месеци много плакало, мада се у његовој  кући касније плакало  често.
       Памти,  да су му тада рекли да Видослав спава! Да ће да га носе код цркве, на
врх Главице.
   И рекоше му да  нико не смије да га буди.
       Чудио се, мален! Како то, да  плач људи и жена по цијелом пространом дворишту, који је одлијегао до Пандурице и Прекорнице, никако не може да  пробуди Видослава?
      Казивало  се, касније, да се тај плач и лелек чуо од Острога до Скадра!
        Сузе топлог плача, натопиле су  појас Светога Луке, како дугу на Небу називају његови завичајци.
       Сјећао се, како су му понављали да не плаче, да не би пробудио млађег брата.
      Вјероватно из тог дубоког, чудног осјећања, које тада није умио да дефинише, није се усуђивао да плаче...  да га не пробуди.
       Приповиједали су да је посматрао бијели ковчег мало већи од кутије  за ципеле.
     Поред малог бијелог ковчега, кажу, налазила се празна колијевка... ишарана плавим и  бијелим сликама које се и данас виде у памћењима људи.
       Кажу,  да су имали у кући три: црвену, плаву и бијелу.  Да је у црвеној најприје спавао Првослав,  да је у њој послије њега Видослав гугутао као голуб на липи изнад пчелињака. У плавој колијевци спавао је најмлађи брат Вишеслав, а у црвеној Љубислава,  најмлађа.

Tweet

Слободан Митрић: Три приче

Слободан Митрић, Земун

ОДЛАЗАК

 Славило се у једној породици.
 Старина Јанко пратио је свог унука у далеки свет.
 Унук је решио да оде у ''боље сутра'', у лепше и сигурније градове.
 Тамо негде...
 Падао је снег.
 Фебруар је био на крају, али, зима као да беше на почетку.
 Беше хладно, веома хладно...
 У кући се орила путничка песма из краја где се дуго није путовало.
 Старина је и певао и плакао: ’’Путуј, путуј срећо моја, срце ми се стеже...''
 Неспокој му се спустио на душу.
 Унук му иде на дугу пловидбу.
 Заветовао би се да ће доћи унуку у посету, али како кад га ноге издају.
 Гледао је свог рођеног...
 А он... Млад. Поносан. Горд.
 Старац је изашао у снежно двориште.

Tweet

Дарко Марков: Селфи са Светим Апостолима

    Да је ,,културно јавна сцена´´ ,,наших људи´´овде у Бечу одавно постала жабокречина - која се из дана у дан све више мути, разлива и шири свој муљ, болна је чињеница против које сам покушао и покушавам да дигнем свој глас и коју ћу заступати до ,,задње капи крви ´´.
   Сведоци смо, а на жалост, и неми посматрачи ево већ дужи низ година, како разни беспослени мешетари и манипулатори формирају и стварају слику српске културе у Бечу ,,чувају´´ традицију, срп(б)ство, духовност, као беспоштедни прегаоци, ствараоци и мученици за свеопште добро нас и наших покољења. Лепо и дирљиво.
   Свако је од нас, захваљујући њиховим неуморним активностима, имао прилике да бар једном присуствује и ужива у њиховом духовном раду и стваралаштву, те да се, након тих сеанси глупости неукуса кича и циркуса, прекрсти и левом и десном.

Tweet

Бијељински Ромео и Јулија

Магдалена Живановић и Јован Дучић,
бијељински Ромео и Јулија

   Јован Дучић је један од најзначајнијих српских мислилаца и пјесника, аутор низа књига поезије и прозе, међу којима су и „Градови и химере“ и „Благо цара Радована“, академик Српске краљевске академије, дипломата Краљевине Србије и Југославије у Риму, Атини, Мадриду, Каиру и Друштву народа, посланик (у рангу који је одговарао рангу амбасадора) у Будимпешти, Риму и Мадриду.
     Први југословенски дипломата са звањем амбасадора (у Букурешту), велики родољуб, али и освајач бројних женских срца у градовима у којим је службовао, заводник који је од једне заљубљене грофице на поклон добио вилу у центру Будимпеште, коју је поклонио својој земљи и у којој је и данас амбасада Републике Србије, човјек који је, прича се, на питање зашто нема кућу у Београду, одговорио: „Шта ће ми кућа, кад ћу једном имати читаву улицу?“.
    Једног јесењег дана 1893. године у Бијељини је, на почетку узбудљивог животног пута, освануо Јован Дучић. Прво запослење које је нашао након завршене сомборске Препарандије (Учитељске школе) било је у Српској основној школи (данашња ОШ „Свети Сава“) у Бијељини.

Tweet

Дарко Марков: "Испали сте овце, али нисам вас ја шишао"

    Рече то један од организатора ,,Гуче у Бечу ´´ и остаде жив. Прво је мученик покушао да ,,културним језиком искаже´´ да није он крив за бруку и превару народа који је како се подразумева стадо оваца, али је брзо прешао на овај нормалан речник и тако, брате мили, лепо у две речи све објаснио.

    Барем је човек био искрен. Мислио сам да ће присутне овце у вукове да се претворе, али мало морген. Научио је овај јадни народ, догод трунку вуне на себи има, да га прописно шишају. Није ово ни први ни последњи пут, док маказе држе јефтини шибицари у љубичастим кошуљама, који себе менаџерима називају.
    А ја опет, не к´о овца, него к´о во пред руду насео, када је ова моја, утрчала у кујну и показала ми да је у једној кафани купила карте за ,,Гучу у Бечу´´, па почела да ми објашњава да ћемо три дана да се веселимо и керебечимо уз трубе и Јелену Карлеушу и то све за 50 еура по човеку. Узалуд сам покушавао да је одговорим и упозорим шта се углавном изроди када напумпани егзотични зализанци организују вашар.То на добро не може да изађе. Посебно када иза њих стану газде локала, као ,,осведочени поштоваоци културе´´, шишање на кеца вам је загарантовано. Још када сам прочитао да се они одоздо из праве Гуче спремају да их туже за плагијате и да се Гуча сели у ону Марџ –халу, бившу касапницу, знао сам да се нешто иза брега ваља. Џаба, пре ћеш овог Хофера одвести на кебап него ову моју одговорити од шатре и трубача. Ко ми је крив, лепо ми мама и тата говорили да се не женим из тог краја.

Tweet

Миодраг Лукић: Заоставштина Владимира Димитријевића, или чекају ли нас катакомбе?

+ Владимир Димитријевић
(1934 - 2011)

 

(Уместо воштанице великом српском родољубу!)
   Нисам га довољно познавао да бих могао много да пишем о њему. Човјек који је био српски родољуб, противник титоизма, антиглобалиста и најсупијешнији српски издавач у свијету заслужио је да о њему пишу они који су га боље познавали, али пошто страхујем да ће остати непоменуто, дрзнуо сам се да ставим на папир пар мојих запажања.

   Срео сам га први пут 2008. године на демонстрацијама у Женеви. Косовски Албанци су управо били прогласили независност, а ми смо да покажемо да се не слажемо са отимањем наше колијевке изашли пред зграду Уједињених нација. Наивни како само Срби могу да буду нисмо знали да Уједињеним нацијама, као у осталом скоро цијелим свијетом управљају Луциферијанци, надали смо се да ће неко чути наш вапај и одговорити на њега непризнавањем хероинске државе како су Косово касније назвали неки мало храбрији новинари.

Tweet

ПЕТАР МИЛАТОВИЋ: УДВОЈЕНЕ ЛИЧНОСТИ ПИШУ СЕБИ ПАНЕГИРИКЕ

  У разним средствима јавног информисаља, нарочито на интернетским порталима, срећем панегирике које појединци, под другима именима, пишу себи, наравно афирмативно, често изван лепог укуса, величајући свој его до небеса.
    Препознајем их по стилу, истим реченичким склоповима, коришћењу истих поштапалица које користе кад потписују своје текствое, док то исто срећемо у текстовима у којима под другим именом пишу о себи!
    Посебан поремећај доживљавања сопственог „ЈА“ на овакав начин, јавља се претежно код шизофрених особа које често доживе дисоцијативни, односно хистерични поремећај, после чега двострука личност заврши са саживљавањем са другом,  дакле удвојеном личношћу коју често у самообмани не препознаје као такву, већ је убеђен да се ради о другој личности, а то највише долази до изражаја кад чита сопствене хвалоспеве које је, као удвојена личност, писао самоме себи!
   Као уредник Истине, Србослова и Словословља, често сам имао прилике да сретнем такве болеснике који су, вређајући интелигенцију, покушавали да ме преваре подмећући ми своје хвалоспеве о себи под другим именом. Додуше, понекад сам знао и да објавим панегирику себи удвојене личности, али само са напоменом аутору у приватном писму да знам о чему се ради и да то више не чини, после чега се, разуме се, удвојена личност смртно увредила и настављајући на другим местима да чини оно што јој код мене није успело!

Tweet

Петар Милатовић: Дискриминација из малоумних амбиција

 

   Латинска реч дискриминација (diskriminare) значи одвајати, правити разлику по социјалним, расним, верским,  етничним, индивидуалним, полним, језичним, старосним, или другима особинама. Дискриминација је својствена онима који су дискриминисали своју савест, памет и сопствену личност!  Она им је једини поглед на свет и једина карактерна особина!
    Они су парадигме једноумља и малоумља! Уосталом, они су продукти једноумног идеолошког система, лишени сваког високоумља! Намерно вам поклањају ружичасте наочаре, а кад их скинете видите пред собом црне креатуре.
   Дискриминацији данас прибегавају програмери контролисаног хаоса и њихови извршиоци, они који се ксенофобски затварају у своје секташке кругове иза политичких и културолошких паравана, они за које политика никад није етика  већ вештина да некоме нешто узму и да тај коме су нешто узели има осећај да су му поклонили.

Tweet

Петар Милатовић Острошки: Тако је то кад бестидни немају савести, а несавесни стида!

  Дискриминација бољег од себе  и сплеткарење око себе својствено је онима којима је једина срећа у туђој несрећи. Претежно су то они који су све сазнајне вредности усвојили само кроз титоизам као понижавајући антисрбисам и антихуманизам, они који су далеко од христоликог погледа на свет, дакле они који се Бога не боје и пред људима  не стиде, а управо такви сада Бога често спомињу, скоро у свакој другој реченици, али кроз најсочније псовке које су постале урбане штаке духовним и моралним инвалидима! Жалосно је и срамотно да се управо такви данас гурају да буду „бранитељи“ Срба, а такви чувају српске виталне интересе онако као што козе чувају купус. По правилу, они су пуни малициозности и комуњарског безобразлука према свакоме ко је одувек био на бранику Српства и истине! Сваки компромис  са таквима је увек на штету онога ко пружи руку, јер они увек пљуну у њу, а то чине зато што  они сваку људскост и коректност схватају као слабост! Кад такви интелектуални пигмејци и морални лилипутанци примете некога ко држи до пространства образа испод три прста тада, по правилу, одмах почињу да главињају главом без обзира и памећу без циља, јер образ, поштење, савест, та три тројства на којима почива интегритет човека и народа, за њих су недостижне категорије.

Tweet

СЛОБОДАН РИСТОВИЋ: КАКВА ВЛАСТ ТАКВИ И ВЛАДАРИ

Oво није вода
Ово је јед.
У овом цецељу се чувају клетве.

    Ове речи сам записао, када сам видео, да потапају манастир ВАЉЕВСКУ ГРАЧАНИЦУ.Тај чин на упечатљив начин говори, колико је власт постала стрводерна.Али,не само власт. Народ се устајао, почео да гнили, на муљ да се осећа.У тој води, ваздух се скорео.Нема више искри које на површину избијају. Оних искри, које сунце и месец кидају, да би их у небесима некоме даривали.
   Срби, браћо. Срам нас било! Затрпали смо Бога. Потопили смо га као ћетен. Узавреће фреске на дувару, не може се олтар из цркве изнети. Потопили смо све. Тим кандилима се нећемо окадити. Њима се каде људе. А ми то нисмо. Ми смо робље, којима су силници почупали гласне жице. Нема више виолина у нашим грлима,у гркљана су писак удавили. Шиштимо ко бушне мешине.
   Ни вас свештеници нигде на видику, на води ни под водом. Биће да сте у неке странке прешли. Упалите те лепе џипове, па правац Ваљево. Ако потопе цркву, где ће те доћи. Нећете ваљда у хотелима служити литургију.

Tweet

НЕНАД ЖИВКОВИЋ: БАР САМ КАРАКТЕР У...

  Највероватније је да нећу учествовати на изборима. Нема шта да ме препоручи.
    Нисам члан ниједне невладине организације, никада раније нисам био у власти, нисам био ни у једном ријалитију, никога нисам убио, немам ниједан дан затвора, нисам обио банку, нисам силовао ниједну жену, нисам утајио порез, немам неплаћених рачуна, немам дугова, нисам износио новац у стране банке, нисам диловао дрогу или оружје...
    И са чим да се појавим?
    Да кажем да сам прочитао стотину књига, па да ми се још и смеју? Е, трт!
   Пардон!
  Журим да купим доплому док се нису распродале, можда се ипак предомислим... Девети круг је упражњен – зове ме Данте да га попуним.

Tweet

Владанка Цветковић: Дванаест прича о неиспричаној срамоти моралне наказе

СЕЋАЊЕ НА БАРСЕЛОНУ
 

    Причу о Долорес испричала ми је пријатељица док смо шетале тихом обалом мора. Моја унука, видећи две птићице на жици како се љубе  и наскачу једна на другу, упита ме:
-Бако, шта птице раде?
Насмеших се и рекох:
-То је љубав.
-Али, бако, то је жица за струју?!
-Да, љубав зна бити електрицитет, али и опсесија.
   Како сам поменула реч – опсесија, Марина је почела причу о Долорес коју је упознала у Барселони док је као студент била на усавршавању језика.
Марина је наставила:
-Била је то веома згодна жена  која је знала да искористи своје чари. Завиделе су јој многе жене, јер где год се појавила, пленила је погледе, посебно мушке популације. Знала је себе да истакне.  Радила је у угледној фирми као разносач поште. Један од директора, загледао се у њу, боље речи, постао је опседнут  и она је брзо почела да напредује све даље од разносача поште...

Tweet

Дарко Марков: Како је анонимна бединерка спасила "Врховног Србина", његов положај и његову мушкост

 Ово ни најискуснији и највиспренији стратези и аналитичари нису могли да наслуте, да ће у овим судбоносним данима по српску заједницу овде у Бечу, бединерка одиграти кључну улогу! Типовало се на црквене великодостојнике, амбасадора, културног аташеа или у најмању руку отправника послова, али су све ове умне главе добрано затајиле. Ништа од труста мозгова не би, док бединерка не узе (ону) ствар у своје руке и показа како се проблеми решавају.

   Додуше није она баш обична бединерка. У питању је Бединерка заљубљена у француски језик, културу, дела француских списатеља, а посебно у дела својих колегиница - француских собарица. Наравно погађате у кога је осим француске романтике и галских петлова понајвише заљубљена. У свог, не галског, него балканског певца - Врховног Србина.

   Наиме, док седите на вашим радним местима мучите се послом, форарбајтерима, ерлакшајнима, вероватно велика већина вас ни не слути каква драма се овде у Бечу одиграва.

   Дешава се нешто што би могли назвати Фебруарска револуција, Бечко пролеће, па чак и Сеча кнезова. Права стаљинистичка чистка. У току је нешто што би се бечком Осмом седницом, слободно назвати могло. Седницом на којој улогу брачног пара Милошевић врло веродостојно играју Врховни Србин и шармантна мадмасел - Бединерка.

Tweet

СЛОБОДАН РИСТОВИЋ: ПОГНУТ ПРЕД РЕЧИМА

    Док смо читали ушима, Бог је седео у истој просторији са нама. Слушао је речи из којих ничу Људи са главама пуним плодног семења. Били смо његова семенарница и клијалиште, били смо му уз колено. Тако смо чували ред кућевни и поштовање укућана. Деца се нису сврзала међ одраслим чељадима, него су одрастали међу одраслима. Отиралу су чеону и грудну глеђ сродника. Пазећи, да ништа не чине преко реда и мимо реда.
    Разродили смо се, када смо се "описменили". Када су слова и речи постала оружје и оруђе надмености. Када су међу чељад дошли неке незнаце, који су постављали чудна питања,  и давали још чудније одговоре.
    Бог који је седео на сред куће, прешао је у ћошак. А на Његово место сео је неки са именом: шеф, пословођа, предрадник, директор, или још надменији: секретари, председници, иследници, или још гори: одборници, посланици, начелници. Од њих и њихових памети, зидове је нагризла забезекнутост. Иконе су се прекриле пешкирима, Ђед на белом коњу, усликан при повратку од Солуна, одјахао је у мемлу подрума, барут се сасушио под рогом и капислама. Кости су нам ошупљикавила,као да је кроз њих провејао жижак...

Tweet

Слободан Ристовић: Ментална гологузија

Сазнање, да су многи људи умислили, да су оно што нису, и срамоту постиди. То је самозасењивање простачки нагона, одлика оштећеног у току развоја. То је ментална гологузија која се намножила услед стравичне моралне парложности током година.
    Тако да се то стање мора окарактерисати као запуштено обољење. Бити туђи у свом телу, више је од заточеништва, ма колико бољци било удобно. Чиме она постаје "паметна болест", која оболелог уништи умишљеношћу да је надјачао себе.

    Треба се сетити приче, која говори о Циганину цару.
   Цар се у златној кочији вози кроз шуму. Уживајући у цвркуту птица у крошњама, да би у једном моменту наредио кочијашу да стане.
  Због чега? Због тога, јер је видео једну грану, од које би се могла направити добре ручке за гребеништа.

    Ова нарав је показана у понашању великог броја руководећих људи и политичара,који су "срасли"као усклађене свирале - двојнице.

Tweet

Даrко Марков: Бечки митови и легенде

   Културно-јавни живот "наше заједнице у Бечу" полако али сигурно поприма димензије митолошког и оностраног. Зона сумрака у којој се до сада налазио, постаје претесна и недовољно мрачна да поприми све митолошке ликове који су последњих година испливали на површину и мистериозно постали део наше стварности. На нашу велику патњу и несрећу, они полако али сигурнио, више и не личе на обична људска бића, већ попут неких митолошких авети, лебде над нашим животима. Овом рубриком покушаћемо не тренутак да завиримо у ту димензију и разоткријемо све ликове који у њој господаре……

КАКО ЈЕ СЛАВНИ ГЕНЕРАЛ, ОТКРИО КУЋНОГ ХОБИТА?

    Било је то једног врелог лета, у царском или ти гастарбајтерском граду Бечу. Ненадано у те жарке и вреле дане, бануо однекуд славни огромно-загонетни, надасве живописни салонски генерал. Војничина која је након свих својих ратова и фронтова вођених широм европских метропола, (по којима је пркосио императорима, и понижавао их у дисциплини испијања француских коњака) био послан да свој рад и каријеру крунише оснивањем удружења, које ће до тада надвисити сва постојећа, те себи дати експлицитно право на сербску нацију и веру.

Tweet

Братислав Петровић: Стојко шумар и Милка куварица

  Мој бата Стојко шумар је магнет  за пријаве.  Тека сам га и упознал. Писувал сам му пријаву за јавни ред и мир. Ама, мож' да и не би бил толћи малер, колко што му је и директор помагал. Све му је, јадноме, давал такви случајеви.

- Стојко – орати му директор у Шумску – да идеш у Реку у расадник, јављу ми да је нек'в вентил попуштил, па нему воду.

- Ама, директоре, да ли чу ја тој да умејем? Ја сам шумар, нес'м водоинсталатер.

- Све ти умејеш Стојко! – соколи га и сили директор. – А и правница те млого повали да си на њу дом све славине поправил.

- Ама она је друго, гос'н директоре... – чеша се по главу Стојко.

- Че се снајдеш и у расадник, кад си умејал код правницу.... Јашај моторче и правац Река!

Tweet

Братислав Петровић: Стојко шумар пај на дисциплинску

 Несрећа голема је мојви другар Стојко шумар. Голема! Ономад, једва га правницана из Шумску спаси јер беше побркал слиће из мобилни и тека побркане и' беше пратил на директора у поруку те теоше Смиљу, муштерику главну на Шумску, да исћораве...
Са га пај збркал! Пај због тија несретни мобилан. Него, да почнем по ред:
Јесен'с, добије Стојко два захтева за чекићање дрва у браниште. Јед'н захтев гласи на Јанковић Светислава, а друђи на Јанковић Данијелу. Гледа он, види, оба захтева гласе на исту адресу. Кво че, упрти торбу на грбину, ујаши моторче и правац лице места. Кад дош'л, види кућа домаћинска, голема, на два спрата. Остави моторче пред капију и улезне. Зазвонил на врата у приземље и после минут излезне малечка трупељаста жена. Колко висока, толко широка. У главу неје толко лоша, али овак' у снагу... Ко дреш!
- Добад дан – поздрави ју Стојко. – Требе ми Светислав Јанковић. Овдена ли живи?
- Да, тој ми је муж – одговори му жена.
- А Данијела Јанковић? – питује ју Стојко.
- Тој ми је јетрва. Она живи на спрат.
- Поднели захтев да требе да им се чекићу дрва за сечење у браниште... – почне Стојко.

Tweet

Петар Милатовић Острошки: ДУМАЊА ГАСТАРБАЈТЕРСКИХ СКРИБОМАНА

 После напорног преподневног рада у банци реших да одем негде где се може наћи наша домаћа храна, роштиљ на пример, и одем, први пут у животу ,у некакву кафану изнад чијих врата пише Лепа Мрена. Таман седох и уши ми напуни разговор двојице који су седели за суседним столом, па сам, хтео не хтео, морао да слушам интересантну дискусију.
- Је ли Будалићу, одакле ти оно беше?
-  Из Будалине Долине.
- Како се зове онај твој пајташ што га често гледам кад роштиљате. Не могу тренутно да се сетим?
- Џелатовић.
- Виђам вас често у повеликом друштву кад роштиљате, а не познајем их.
- Па дођи једном да те упознам са: Гузином, Тољагом, Мотиком, Кењалом, Прдалићем, Смрдићем, Курићем, Готовановићем, Тутином, Прдавцем, Прстићем, Прстаном, Вјештицом, Медведом, Карагаћом, Јунцом, Битангом, Оцокољићем, Очинићем, Очићем, Мраковићем, Буђеланом, Кравићем, Говедарицом, Волићем, Накарадићем, Крадићем, Кутлачом, Мучибабићем, Рачуницом, Дракулом, Свињаревићем Прашчевићем, Крушкићем, Уштиплом, Бубалом, Копитаровићком, Магарчевићем, Мазговићем, Слепићем, Тепановићем, Грдановићем, Злокућом ....
- Аууу брате, па то је....
- То је, братац, цела елита књижевног удружење у расејању.
- Елита из шињела вашег Тита?

Tweet