 |
| Вјера Гаровић |
Вјера Гаровић (рођена у Црној Гори, Рожаје 1953) дипломирала је на Ветеринарском факултету у Београду где је завршила и постдипломске студије.
Цео радни век провела је у ПКБ-у где је била и на руководећим местима. Од малена је била наклоњена књизи што јој је помогло да изгради књижевни укус и да тежи што квалитетнијем изразу. Рецензент њене књиге Азбучник душе, књижевник Петар Милатовић запажа да: “У овом времену посувраћених вредности песникиња својим поетским животописом душе потврђује златно правило да је истинским песницима поезија основно извориште и коначно уточиште (...) јер је поезија својеврсна шифрована мапа која помаже да допремо до себе ...”
- Припремате промоцију збирке песама "Азбучник душе", откуд ви међу песницима?
- Одласком у пензију после пар месеци одмора суочила сам се са вишком времена. На друштвеним мрежама сам прочитала доста лепих стихова анонимних аутора. И не знам како, тек ја написах једну песму првог априла 2014. године. Да наставим са писањем пресудна је била подршка пријатеља.
- Поезија је нова фаза у вашем животу или нешто што је било потиснуто?
Добро сте рекли, потиснуто. Порасла сам у породици где су мама учитељица и тата правник неговали лепу реч и сами пуно читали. Од малих ногу сам се дружила са књигом. Мислила сам да ћу студирати књижевност. Сплетом околности отишла сам на ветерину, после на постдипломске студије, одрадила пун радни стаж и вратила се својој првој љубави.
- Познаваоци ваше поезије тврде да у њој нема ништа почетничко, напротив, судећи по оствареном рекло би се да сте песнички занат добро савладали?
- И то је сигурно резултат прочитаног штива и изграђеног односа према писаној речи. Ја поезију никад нисам учила напамет да би ми се десило да поновим туђ стих. Сваки је мој, дубоко проживљен. Написан тако да задовољи мој критеријум.
- Наслов збирке, "Азбучник душе" сугерише интиму, говор душе. Која сте све значења унели у њега? Укратко, која је најбитнија одлика ваших песама?
- Моја књига има 123 песме на нешто преко 160 страна. У њој је представљен значајан део мог исконског осећања љубави према вољеном, породици, природи, народу коме припадам, људима, који нас окружују. Саосећање са угроженима и вера у Бога, лепоту, доброту. Оно што се осећа душом.
- Ваши сонети показују висок ниво артифицијелности. Како сте стицали ту врсту знања с обзиром на то да сте по струци нешто са чим поезија нема додирних тачака?
- Када сам пожелела да се опробам у тој захтевној форми песничког изражавања, мало сам о томе знала. Али је лепота тог стиха била изазов и утицала да покушам. У почетку стидљиво и ретко. Имала сам срећу да познајем Петра Милатовића Острошког који је кад погрешим указивао на грешку и пружао ми корисне савете. За то сам му бескрајно захвална. И даље волим леп сонет и сматрам га бисером поезије.
- Духовност, љубав и родољубље су темељи ваше књиге. Чему дајете примат кад пишете?
- Верујте да о томе не размишљам. То се суштина мог бића. Свесна сам да смо сви ми мали и трудим се да не преузмем на себе терет "воћства" већ да одговорно проживим дату ми људскост. У том изразу ја видим све набројано.
- Инспирација, или планирано писање, какво је ваше искуство?
- Помешано. Инспирација је покретачка, непходна и најчешће довољна. Али је планско писање са посвећеношћу предуслов за велика дела. Ја себе видим у овим инспиративним којима покушавам са додам зрно смисла.
- Ко су ваши фаворити у поезији и литератури уопште?
- Могу ли то песмом да кажем? Ево како сам ја то пре две године видела.
ТАЈ САН
Нећу да будем оно што нисам.
Мени су у песми потребне риме.
Поштујем и дивим се и оним другим,
Чијим песмама овладаше плиме.
Мени су у песми потребне риме.
Поштујем и дивим се и оним другим,
Чијим песмама овладаше плиме.
Порастох са стихом у епским песмама.
Младост с Јасењином, нисам била сама.
Љубих и губих уз Превера и Перу Зупца.
Сад сам стара, а оловка у мени пише од срца.
Живот је кратак колико год да траје.
И ја не стигох да научим да се скијам.
Нити да слепо куцам на тастатури.
Остаће ми недосањани снови многи.
Да напишем још нешто сад ми се жури.
А крај Његоша, Дучића, уз Емину и Ленку
са Бранком, Витом, Миком и Ливадом,
крај драге Десанке, Милана и Ђуре,
Пабла, Марине и Тагоре, кад напишемо стих,
биће нам добро, радосно и са надом,
да ће се и нас сетити, неко, далеко после њих.
Уз њих са песмицом неком и ми ћемо се свити.
И постаћемо део велике песме!
Која се живот зове и можда се ово рећи не сме,
Сновима све саткасмо и тај сан ћемо бити.
И постаћемо део велике песме!
Која се живот зове и можда се ово рећи не сме,
Сновима све саткасмо и тај сан ћемо бити.
- Да ли сте у младости сањали догађаје за које се сада припремате, промоције, сусрете са публиком?
- Не. Нисам никад размишљала. Требаће ми времена да се навикнем.
- Шта је ваша филозофија живота?
- Ради тако да можеш да спаваш сном праведника. Тешко је али нема цену.
Разговор водила Драгана Лилић
Извор:
Нема коментара:
Постави коментар