Драгољуб Збиљић: Могу ли нови ћирилички фонтови спасити српску азбуку?(Поводом РТС-овог Конкурса за нови ћирилични фонт с грешком у речи „ћирилични“)

   „Радио-телевизија Србије расписује Конкурс за идејно решење ћириличног сансерифног фонта који ће се користити у производњи програма РТС-а и у оквиру израде докумената. Победник конкурса за креативно решење новог ћириличног фонта добиће 400.000 динара“, стоји на сајту РТС-а. 
    Грешка је већ у наслову саопштења „РТС-ов конкурс за нови ћирилични фонт“. Реч „ћирилични“ употребљена је у облику какав се користи у хрватској језичкој стандардизацији. Српски стручњаци су предложили да се та реч пише у облику „ћирилични“.

  По томе, и не само по томе, очигледно је да у саопштењу није била присутна рука лектора, ако РТС још уопште има лекторе, јер се већ дуго лекторске службе у телевизијама и новинама или укидају или се своде на неважне. А неговање језика није могуће у средствима обавештавања и у било чему без јаких лекторских служби. А ако је то видео РТС-ов лектор, тај лектор, нажалост, или био непажљив или није добро упућен у српски књижевни језик, што је недопустиво.

    РТС-ова данашња идеја о новим ћириличким фонтовима јесте добра идеја која се појавила у РТС-у, поготово ако се има у виду да је српска телевизија дуго запостављала и избацивала српску ћирилицу у корист хрватске латинице све време постојања тзв. Југословенске радио-телевизије (ЈРТ). Она је била међу првима укључена у налог о „постепеној замени српске ћирилице хрватском латиницом“ одмах после споменутог Новосадског договора (1954).

    Важно је и ово што желимо рећи поводом овог расписаног РТС-овог Конкурса за нови ћирилички фонт.

Српску ћирилицу може у коначном да спасе само нормирање српског језика 

у коме ћирилица мора имати стопостотан суверенитет

    Често постоји погрешно гледиште да српска азбука (ћирилица) нема велики број фонтова. Реч је о комплетима слова који се користе у разним приликама за компјутерске и друге потребе. Често се каже како латиница има много већи број фонтова од ћирилице.

Tweet

Петар Милатовић: ВИ СТЕ ОБИЧАН ТЕЗГАРОШ И СПЛЕТКАРОШ! (Отворено писмо Новици Соврлићу, председнику Друштва књижевника Косова и Метохије и потпредседнику УКС)

    Поштовани господине Соврлићу,

  Ви сте, заједно са проф. др Даницом Андрејевић из Косовске Митровице и још двоје анонимних из Франкфурта били члан жирија на 20 Сусрету писаца из српског расејања у Франкфурту на Мајни од 15. до 18. маја 2015. године.    Пре тога био сам у стању да за Вас ставим руку у ватру, верујући да сте частан човек, иако сте се Ви у међувремену својим поступцима трудили да ме убедите у супротно, што сте на крају и успели, бацајући најружнију слику на косовско-метохијске погорелце библијских размера!
   Случај са награђеном песмом „Жиг“ бацио је  сенку на целу манифестацију.    

     Наиме, супротно пропозицијама, која су налагала да се награђују искључиво НЕОБЈАВЉЕНИ РАДОВИ, што је Вама добро познато,  жири је наградио објављену песму „Жиг“ која је објављена скоро годину дана раније, тачније  у четвртак 17. јула 2014. године у књижевном часопису Словословље, што можете сами видети на приложеном линку, као и на претрази на сајту Словословља, а такође и преко Гугла ако ћирилицом укуцате - Данијела Станковић: Жиг. 
   (Отворите следећи линк и погледајте прву песму по реду!)

http://slovoslovlje.info/searchq=%D0%94%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BB%D0%B0+%D0%A1%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B#more   

    Нисам ни сањао да је оваква дрскост могућа, првенствено од стране аутора Данијеле Станковић,  која је била дужна да поштује пропозиције  и да преда необјављену а не објављену песму, као и од стране жирија који је био дужан да провери да ли је нека песма раније објављена или не,  као и да ли је плагијат, а то се данас једноставно постиже за неколико секунди. Овако остаје сенка и на Вашу информисаност и књижевну компeтентност, као и осталих чланова жирија који на овај начин срозавају углед књижевних награда које данас бије лош глас због уходане црне праксе „ја теби, ти мени“!

    И поред тога што сам директно оштећен, јер је моја песма „Да те Бог види“ похваљена“, (а сами сте видели колико су сви присутни били одушевљени том песмом кад сам у Конзулату Србије 15. маја 2015., на молбу господина Љубише Симића, свечано отворио 20 Сусрет писаца српског расејања, што би значило да она добије награду уместо оне која је већ објављена, нисам хтео приликом свечаног проглашења да кварим атмосферу, јер би то био скандал који никоме није потребан, већ сам једноставно устао и отишао кад  ми је лично Данијела Станковић рекла: „Петре, прво успех песме „Жиг“ у Словословљу и сада награда овде!“

     Као уредник Словословља, као човек, као писац,  остао сам без речи. Надао се да ће овај немио случај бити решен онако како се то ради у целом цивилизованом свету. Уместо да сте решили на цивилизован и људски начин овај Ваш пропуст, Ви сте ме блокирали на друштвеној мрежи Фејсбук. Жао ми је што сте на тај начин потврдили тачност давне народне изреке која гласи: „Ништа лакше него плитку бару замутити и велику будалу наљутити!“

    Да ли сте се наљутили само због тога на мене и блокирали ме на друштвеној мрежи (мада је то заиста смешно и личи на дечју надуреност!)  или зато што нисам могао да будем спонзор кад сте ме у Конзулату Србије у Франкфурту питали да ли ћемо заједно да објавимо књигу Добрици Ерићу после мог питања вама о Добричином здравственом стању. Подсећам вас, тада сам вам у Конзулату рекао да је с моје стране довољно што ћу вам у октобру 2015. године спонзорисати књигу оног Руса који припрема књигу о песницима који су писали српску корист, а и за ту књигу сте исто тако употребили исту упитну реченицу: „Хоћемо ли да је заједно објавимо?“  

    Цењени господине Соврлићу, сада сте овим Вашим поступком ставили тачку и на ту моју донацију, јер сте у мојим очима сада само обичан тезгарош и сплеткарош без моралног кредибилитета!

Tweet

Славимир Ј. Зеленкапић: ЈА НЕ ПРИЗНАЈЕМ ОВАЈ СУД!

   Нисам Сократ, Лутер, син Божји, ни онај, коме се приписују речи наслова, али јесам жртва која пита по оном Библијском ко ме и зашто удари? Спреман сам да окренем и други образ и да опростим Јудин пољубац. Нема оног али, нити људског ми им праштамо, али не заборављамо. На почетку проговарам: Опрости им Оче јер не знају шта раде! Иза молитве следује све ово друго, не као супростављање незабораву, него као опомена онима који из искуства могу да имају поуку да и сами не би преживели љагу која је мене, не мојом вољом, задесила.

ЗАОБИЛАЗНО 
ОКО КРАГУЈЕВЦА  

    Коначно на инсистирање господина Петра Милатовића преко Беча у Крагујевац и до мене стигао је факсимил  „одлуке о искључењу“ из Удружења писаца Крагујевца, након три седмице од доношења, иако је ја нисам ни дан данас примио. 

   Уочљиво је још на први поглед сијасет чињеница. У преамбули одлуке, што је правна обавеза, нема ниједног навода на основу чега се иста доноси. Изостало је нужно позивање на одредбе Статута Удружења, или неког другог законског основа.  Стоји у заглављу да је то ОДЛУКА УПРАВНОГ ОДБОРА УПК,  а да иза ове одреднице нема броја одлуке по коме би се могла сматрати званично заведеним актом. Ако се печатом и потписима указује на њену оригиналност без потписа одговорног лица то је документ без уобичајене форме. Потписи на одлуци казују и нешто друго. У наводу стоји да је одлука донета једногласно, а сами потписи то демантују, јер одлука није од свих потписана. Наводни датум на одлуци у односу на датум доношења недвосмислено потврђује да је одлука писана накнадно, што опет имплицира да они који су одлучивали и гласали нису гласали за конкретну одлуку, или предлог одлуке у овој форми. Наводни Одбор по овоме није имао нацрт одлуке пре одлучивања, што је законитост и правна нужност које у овом случају нема. Где је записник са седнице органа који је одлучивао?

Tweet

Драгољуб Збиљић: Коначан циљ данашњег довршавања латиничења Срба јесте њихово расрбљивање

(Кад би сви Срби успели и хтели да схвате, Срби би напустили своју уникатно смишљену свакодневну нормативну језичку глупост о „богатству двоазбучја“ за један језик једног народа)

    Српски стандардни језик прихваћен после 1868. године у раскораку је са српском вишевековном књижевнојезичком традицијом. Планиран је и справљан у Бечу од Вука Караџића. Он је сачињен политички тако да се лингвистички један исти језик може преименовљавати како се коме прохте. Вук је на Књижевном договору у Бечу (1850) пристао да се обезимени народни језик Срба и пристао је (прећутно) да тај српски језик добије и друго писмо – латиничко, што је било удовољавање прокатоличком хиљадугодишњем прогону српске ћирилице и њене замене латиницом. Вук је на то, практично, пристао, па се чак потписао тим параписмом за српски језик и пристао је да се текст потписаног Договора објави само латиничким писмом, створеним за Србе католике (којих је тада још било) и Хрвате.

    То што Вук није стигао да замени српску ћирилицу коначно, ништа није било страшно за коначан циљ и разлог у полатиничењу Срба. То су успеле српске потоње лингвистичке институције да спроведу преко свођења српске ћирилице на два писма у алтернативној употреби у време Новосадског договора (1954). Потом су стигли комунисти који су после Новосадског договора, не кријући свој налог и насиље, извршили коначан циљ да се „српска ћирилица постепено замени хрватском латиницом“. Тај посао је у наше време при крају.

Tweet

Петар Милатовић: Европом хара књижевна мафија

Поред наших мешетара из отаџбине, који по иностранству лове наивне такозване гастарбајтере  да им пишу рецензије и објављују књиге по баснословним ценама, у Европи хара најогољенија књижевна мафија која се крије иза слогана: „Тражимо нове ауторе“ и „Тражимо нове талентоване писце“.  Иза ових слаткоречивих слогана крију се најобичнији криминалци којима је литература само пуко средство до најпрљавијег материјалистичког циља. Ова књижевна мафија организовано делује у Немачкој, Аустрији, Швајцарској, Француској, Енглеској, Холандији и другим европским земљама. Принцип је једноставан. Слаткоречивим паролама „Тражимо нове ауторе“  и „Тражимо нове талентоване писце“  намаме се наивни који лаковерно поверују да су ове пароле идеална могућност за некакав излазак из анонимности. Не претпостављају да се иза њих крије законом заштићени криминал. Наиме, квазикњижевни мешетари оснују  издавачку кућу као обично удружења грађана, а удружења грађана, као непрофитне организације, ослобођена су од пореза свуда у цивилизованом свету, баш онако како су од пореза ослобођене разне „хуманитарне“ организације које су најподмуклији паравани за прање опљачканог новца!

Tweet

Петар Милатовић: Разбојници на царском престолу

  Поред опште културе и уметности, књижевност, као и народ у целини, налази се на дну сваког дна на скали која јасно показује комплетну моралну и националну посрнулост  народа, највећу у целокупној досадашњој историји. Никад се више него данас није књига објављивало и никад се као данас није тако мало књига читало. Данас књиге објављују сви: кућне помоћнице, курве, глумице, певачице, генерали који су све ратове изгубили, лопови, професионални ниткови, удбаши, кочијаши,  доушници, чистачице,  бескућници, убице, медијске балавице, криминалци, полуинтелектуалци, пробисвети, аналфабети... Евидентно је антиестетско циљано упросечавање које се римује са глаголом кроз густо грање, а све то да би најгоре медиокритетство постало врховништво, како би се испунила зла сврха да празне главе дођу до врха...Евидентан негативан тренд каналисања свести до несвести, намерно у позадину, до невидљивости, гура својевремено упозорење Бродског који је, устврдивши да је поезија највиша форма људског изражавања, без длаке на језику дијагностицирао стање у којем се данас налазимо, да не читајући и не слушајући аутентичне песнике друштво себе осуђује на инфериорне начине артикулације, на артикулацију једног политичара, једног продавца, или једног шарлатана, дакле, друштво које фаворизује свезнајуће незналице и медиокритете себи је ускратило еволутивни потенцијал.
 

ПРОЧИТАНИ СУ ОНИ КОЈИ НИШТА НЕ ЧИТАЈУ

   Многи говоре да се данас мало чита. Чита се, чита! Нарочито су прочитани они писци који ништа не читају. Општи културоцид највише погађа савесне читаоце који су принуђени да се окрену  осведоченим књижевним вредностима, класицима светским и домаћим. Као уредник Словословља, часописа за књижевност, културу и уметност, морам имати добар желудац како бих преживео све оно шта се нуди на пијаци на којој је најскупље оно што је најјефтиније.

Tweet

Драгољуб Збиљић: Зашто данас нема ћирилице у Србији? - Или: Зашто су данас Драгољуб Збиљић и, донекле, Немања Видић за мањи део ћириличара најомиљенији, а за већину ћириличара најомраженија имена која се боре за оживљавање српске ћирилице?

    Поводом лепо и сликовито испричане очигледне истине о томе како је сада с ћирилицом и како је некад било у Србији из опера и из слика о томе аутора Зеке Поповића у наслову "Нестанак ћирилице", објављеном на сајту "Стање ствари" 29. јануара 2015. године о томе како је с ћирилицом некад било и како је сада, а сад се спомиње и спомињаће се. И све је то тачно. А овде (у Зекином тексту), ако сам добро запазио, нема ни речи о томе зашто је онако било, А зашто је сада овако. Стога молим уредника сајта да ми дозволи да баш о томе нешто истинито кажем, јер сам се тиме деценијама бавио, а у последњих петнаестак година непрекидно, готово даноноћно, па, ево, и ове непроспаване ноћи у којој сам овај текст завршио.
    Дакле, зашто нема ћирилице и ко је за то макар главни кривац данас за то? А тога у Зекином, иначе, врло собом тексту нема једноставно зато што је аутор, мени  се чини, човек који у то није упућен, јер није лингвистичке струке.
   Писмо је саставни део језика, а језиком и писмом се стога бави  језичка струка. И нормално је што то значи, или би ваљало да значи, да су главни кривци они који се научно и стручно баве језичком науком и струком и нормирањем српског језика.

Tweet

Књига Вјере Рашковић Зец на немачком „Weder hier noch dort“ на међународном сајму књига у Бечу

Др Вјера Рашковић Зец на међународнм сајму књига у Бечу

   На управо завршеном међународном сајму књига у Бечу срели смо др Вјеру Рашковић Зец на штанду аустријске издавачке куће Новум која јој је објавила књигу на немачком језику „Weder hier noch dort“ (Hin –und Herfahrt auf der Linie Wien –Negotin) коју је са српског на немачки превео Горан Милетић.
    Претходно је у проширеној верзији ова књига објављена у издању Матице исељеника Србије 2010. године под насловом „Тамо амо по беломе свету“, а у оба издања уврштена је, као мото,   „Гастарбајтерска химна“ аутора Љубише Симића из Франкфурта на Мајни.
    У овој књизи Вјера Рашковић Зец  зналачки је обрадила живот разних слојева наших радника на привременом раду у иностранству са свим опречностима које такозвано гастарбајтерство има у себи,  а у овом делу бацила је акценат  на гастарбајтерски миље из источне Србије, критикујући при том, с пуним правом, малограђанску мегаломанију која се наилустративније препознаје у грађењу велелепних двораца који данас зврје празни и маузолеја уместо скромних гробница.
   Описујући животне згоде и незгоде ауторка је задржала аутентичну колоквијалност протагониста, што овом делу даје печат особености и својеврсне сугестивности.

Tweet

Милош Кордић: Књига јесте неуништива, али су на Сајму у првом плану биле књиге које разарају српску културу

   И прође још један Међународни сајам књига у Београду. Педесет девети по реду. Није мала ствар, за најбомбардованији и најуништаванији главни град једне европске државе, 59 пута примити и угостити безброј светских издавача и под куполе здања свога Сајма сместити милионе и милионе највреднијих књига света. И такође примити и угостити небројене госте, представнике издавача, библиотека и других културних организација и удружења из иностранства и још небројенији број исто таквог домаћег света. И посетилаца, наравно.

И Кинеза, чија је земља ове године била почасни гост Сајма. А њихов изложбени простор – нешто као кад су отваране недавне Олимпијске игре у Пекингу: тако то беше другачије, уређеније, посебније!

      Може о Сајму да мисли ко шта хоће, али то заиста није мала ствар – Београд је протеклих седам дана био центар једног доброг дела света са оним што је међу највреднијим достигнућима културе и у култури једне од  њених најлепших и најсветијих уметности: књиге. А Београд је баш тих седам дана живео с књигом и за књигу. И књига за Београд. И не само за Београд, него и за целу ову дивну нашу земљу Србију.

Tweet

Микица Илић: Лаза Лазаревић по други пут међу Србима

Када би се, којим случајем, Лаза Лазаревић нашао по други пут међу Србима, прошао би баш као и Марко Краљевић у причи Радоја Домановића или можда, чак, и као сам Господ у “Великом инквизитору” Фјодора Михајловича Достојевског. Јер Лаза Лазаревић данас не би разумео нити познао свој народ којем, уосталом, више није ни потребан. Лазаревић је био велики трагичар времена у којем је живео и простора на којем је обитавао. Да је, којим случајем, живео у нашем добу и на нашим просторима – био би још трагичнији.
    Његов патриотизам и здрави национализам, на који су и ондашњи “европејци”, попут Скерлића, гледали са омаловажавањем и ниподаштавањем, у данашњем времену потрошен је и доведен до апсурда грубом вулгаризацијом неких нових “родољубаца”. Лазаревићева жртва за породицу и отаџбину, пројављена кроз његово одбијање да се ожени странкињом, да остане у туђини и тако презре свој род, данас делује егзотично и нестварно. Лазаревићев осећај дуга према завичају, који га је прожимао као стипендисту српске владе, послатог у Немачку да изучи медицинске науке и као лекар помогне отачаству, његово одрицање и одговорност пред Богом и народом, данас делују романтично и утопијски. Питање је да ли би се Лаза нашег времена уопште и вратио са студија из богате Немачке у сиромашну Србију, јер данашња српска интелигенција углавном “путује у супротном смеру”. Осим тога, женидба са странкињом данас jе у Србији идеална прилика за добијање боравишне визе или држављанства неке од западних земаља. За такву женидбу млади Срби плаћају енормне суме којекаквим европским удовицама, распуштеницама и бабама, не би ли се докопали страних докумената.

Tweet

Петар Милатовић: Љутомире, љут сам на тебе због крађе стихова другог песника!

Љутомире Рундићу, као познавалац домаће и стране књижевности,  вођен истраживачким поривима, ужаснуо сам се кад сам установио да си  дрско плагирао песму Србија песника Горана Врачара који је ту песму објавио 27. маја 2010. године, а ти си за плагирану песму под насловом Отаџбина на конкурсу „Лирски кругови“ 2013. године у Младеновцу добио једну од награда, заједно са песницима: Миладином Берићем, Аћимом Тодоровићем, Јованом Бундалом и Зорком Чордашевић, што недвосмислено потврђује приложена фотографија!
 

       На страну сада аматеризам и незнање оних који у Младеновцу теби додељују награду за украдену песму, али не могу да занемарим твоје дрско плагирање песме Србија чији је аутор Горан Врачар.
       Идемо редом, строфу по строфу и бојом ћу назначити шта је преузето, плавом бојом Врачарев оригинал, а црвеном бојом твој плагијат!

Tweet

Ева Розенбаум: „Креација је облик деструкције“, рекоше лажне Месије (Поводом појаве најновијег романа Паула Куеља „Прељуба“, Лагуна, Београд 2014.)

Паоло Коељо, списатељ савременог доба, „мајстор прозе“, како то воле истаћи поједини продавци књига, маг, алхемичар, познат и као окултист али и масон, ове године објавио је књигу „Прељуба“, која је само у Русији добила ознаку 18+ година, настрани писац који је, како је сам открио свом биографу, имао сексуалне односе са малолетницом пред очима њеног непокретног рођака.
Лако допадљив стил, једноставне реченице, за које његови читаоци тврде да су дубокоумне, владају масом, посебно младим умовима које треба неговати и усмерити на прави пут.
Како је један мој пријатељ гласно рекао за њега ,,Кад је створио критичну читалачку масу буквално је извадио полни орган и рекао у лице свима: - Глупа масо, до сада си читала оно, а сад ми пушите ово! “ Оригинално и јасно са његове стране, а да је у њеовој близини била нека обожаватељка поменутог списатеља (намерно користим овај термин да се не ружи термин писац), вероватно би га гађала ципелом, или књигом, пошто су почеле излазити из кућа са том књигом да покажу свету како: оне воле читати и како оне воле оно што је in. Није згорега поменути да по градовима, на билбордима можете видети рекламу за поменуту књигу, која се продаје по симболично ниској цени. А све то зарад доброг образовања нашег нараштаја.

Tweet

Петар Милатовић: На путу према ЕУ Кућу цвећа претворити у педерски рај!

Хрвати предложили да комунистички Голи Оток претворе у педерски рај European Gay Resorta – Crotia у којем ће педери уживати нон стоп у току 24 сата! Кад усташе у Крватској овако нешто предлажу, зашто би владајуће усташе у Србији заостајале? Зато предлажем да српске усташе не заостају за крватским усташама и из тог разлога предлажем српским усташама  да у Србији легализују педерски рај European Gay Resorta – Serbia у Кући Цвећа на Дедињу, што би било у складу са европским нормама на путу према Европи!
Ана Ковачевић:  - Јој... Добре ли идеје, како се пре не сетих!!! У једно сам сигурна, комуњаре би их на срце привили јер би их онда уредно подсећали шта значи добар секс... Идеја, па како кажу клинци "прашти". И одавање поште, само замислите... Голи... Педери брате и бели мермер, милина....
Петар Милатовић: - То је континуитет неморални, антисрпски. Броз је на силу пропагирао лажно комунистичко братство и јединство, то му је била основна антисрпска мантра. Сада Брозови наследници имају другу мантру, заклињу се у УЕ-топију. У оба случаја реч је о педерисању. У претходном, Брозовом случају, било је речи о педерисању духа, а у овом тела. Педерлук им је заједнички именитељ.

Tweet

Миша Матић и Петар Милатовић: Брозна кућа ће бити музеј Титових злочина!

Миша Матић: Ко ће бити аутор сталне поставке?
Петар Милатовић: Трочлана комисија: Пра Милан од Лужице, Миша Матић и моја маленкост.
Миша Матић: Ко ће од кустоса водити посетиоце међу експонатима и брозним справама за убијање Срба и непоштених Хрвата? Да се "трочлана комисија" не протумачи као "црна тројка"?
Петар Милатовић: Кустоси ће се именовати по свечаном позиву од стране трочлане управне комисије, а најзначајнији кустоси у МУЗЕЈУ ТИТОВИХ ЗЛОЧИНА у Кумровцу ће бити сви лидери партија које је створила титоистичка Служба државне безбедности (СДБ), некадашње УДБЕ,  под диригентском палицом титоистичке наследничке тројке: Милошевић, Станишић и Вучелић....Па нека нас протумаче као ЦРНУ ТРОЈКУ, али црну тројку за испитивање и обелодањивање најцрњих комунистичких злочина који превазилазе све познате злочине у историји.
Миша Матић: За омладинску ћелију предлажем Александра Вулина, за Субнор Миодрага Зечевића, као аутентичног савременика, а за специјалног саветника Миру Марковић са цветом у коси. О инсталацијама да се брине Хаџи - Струја (Драган Антић), а да се уведе обавеза одласка српског премијера и вицепремијера, бар једном недељно.
Петар Милатовић: Нема протекције Мишо, не смемо изоставити ни преЦедника Србије Тому Диплому, ни хитроног играча у Козарачком колу 1968. године после студентских демонстрација Вука Прашковића и остале ....

Tweet

Татјана Самарџија: Прометеј у новијој европској књижевности

Прометеј носилац ватре,
Жан Батист Мозес 1784.

Уколико је и разумљиво да су антички писци миту о Прометеју и његовој симболици приписивали толики значај у контексту политеизма, изненађује, с друге стране, са каквом су се страшћу и жестином у овај митски космички конфликт уносили писци с краја XVIII века и касније. Или можда и не?
      Није ли управо крајем XVIII века отпочео друштвени успон неопаганизма и сутон институционалног хришћанства каквог је Европа знала безмало хиљаду и по година?
       Није ли мит о Прометеју парабола о човековој цивилизацији на земљи? Или је, обрнуто, политичка историја Европе од тада до данас заправо свесно претакање мита о Прометеју – наравно, у верзији са срећним завршетком – у саму стварност Запада и света?
      Додуше, читајући прометејска дела из тог времена у друштвено-политичком контексту у ком су настали, препознајемо да је антички Прометеј доживео метаморфозу, и да је у томе кључну улогу имала управо његова идентификација са Сотоном, док је библијски Бог (изједначен са испаганисаном Црквом која се и даље звала хришћанском) постао Зевс, главни негативац.

Tweet

Петар Милатовић: Да ли је Оскар Давичо убица три српска писца: Бранка Миљковића, Лазара Вучковића и Блажа Шћепановића?

Оскар Давичо (1909. - 1989.)

Ко је послао егзекуторе да ликвидирају Бранка Миљковића? Јосип Броз, Оскар Давичо, или Савка Дабчевић Кучар? Или сви заједно? Да ли је Оскар Давичо убица три српска писца?
      Бранко Миљковић, принц поезије, највећи српски песник у 20 веку, аутор антологијских књига: Узалуд је будим, Смрћу против смрти, Порекло наде, Ватра и ништа, Крв која светли; човек о коме је докторску дисертацију написао Љубисав Станојевић; човек о коме се говори у играно-документарно филму „Ватра и ништа“ у режији Марислава Радисављевића; човек по чијем се имену у Нишу од 1971. године додељује престижна књижена награда „Бранко Миљковић“; човек који у нишком Народном музеју има Спомен собу; песник кога су поштени волели, а непоштени у потаји клели, окончао је овоземаљски живот у ноћи између 12. и 13. фебруара 1961. године на мистериозан начин који ни до данас није разјашњен, што ни мало не служи на част ни политичкој ни културној елити од 1961. године до данас!
      Званична државна информација је да је Бранко Миљковић извршио „самоубиство“, а права истина је да је нађен обешен у загребачком парку, у близини крчме која је била стециште сумњивих, и то обешен тако да су му колена била савијена, стопала на земљи, а на глави натучен шешир, дакле у клечећем положају што се види и на фотографијама Бранковог пријатеља, загребачког песника Златка Томичића, а танка грана о којој је наводно висио није могла да издржи ни тежину десетогдишњег детета, а камоли тежину корпулентног Бранка Миљковића!
       Такође је истина да су на телу двадесетседмогодишњег принца поезије, нарочито по леђима, нађени трагови удараца гуменим тврдим предметима.
      Шта је у позадини ликвидације принца песника Бранка Миљковића?
      Да ли чињеница да је Бранко намеравао да објави своје истраживање порекла Јосипа Броза по његовом дијалекту, јер, познато је, Броз је увек слабо говорио српски и никада га није научио, а у Загорју га се нико није сећао?
       Да ли чињеница да је у Бранка Миљковића била заљубљена лепушкаста Нада, млађа кћерка Савке Дабчевић-Кучар, а њена старија сестра била је удата за осведоченог хрватског шовинисту Вицу Вукова који је касније емигрирао у Аустралију и директно се ставио у службу терористичког усташтва у емиграцији?
      Да ли чињеница да су Бранко Миљковић и Оскар Давичо (који је открио раскошни песников таленат и који му је објавио прв књигу!) били заљубљени у исту жену? Зашто се по Београду после Бранкове смрти причало „Давичо га је открио, Давичо га је и убио“?

Tweet

Марина Рајичић Трајковић: Кич

Социолог Абрахам А. Мол каже у својој књизи "Психологија кича - уметност среће" да се кич дефинише кроз пет принципа: осредњост, неадекватност, нагомилавање, синестезија (истовремени естетски доживљај помоћу више чула), и удобност. Тако се кич дело одликује понављањем, гомилањем и претераном театралношћу, стварајући стереотипе који одговарају брзом задовољавању популарних потреба.
       Веза између психологије и уметности односно уметничког изражавања је такорећи нераскидива. Уметник пројектује своје психолошко биће путем уметничког медија а створено дело је производ такве пројекције.
       Као стваралачки процес, уметност је и сама дубоко психолошки процес.
        Два основна начина разумевања кича су са становишта мерила институција, академије и културе, по којима је кич заблуда укуса, и са становишта рецепције, по којем је кич уметност среће – по поменутом францускоме теоретичару. Два приступа су радикално раздвојена, а ниједан више не следи мислену схему немачке авангарде са краја 19. и почетка 20. века...
        Светлана Слапшак: "Кич", Пешчаник.нет, 11.4.2009., изводи: "Кич је пре свега обиље ствари, хиперпродукција објеката, али и идеја и менталитета којима одговара, и које истовремено обликује. Термин потиче из немачкога културнога контекста, и то из Минхена и борбе за простор у званичној култури. Термином су авангардни уметници означавали службену, званичну, академизирану уметност, а апстрактни уметници су као кич одређивали сву “предметну” уметност.

Tweet

Наташа Н. Милетић: Српски језик и данашња (не)писменост

Језик је најважније средство комуницирања и основа је цјелокупног развоја културе и цивилизације. Свако од нас би требало да буде упућен у основна правила свога језика, да их усавршавамо, његујемо, поштујемо, јер је писменост суштинска одлика сваког образованог грађанина.

      У данашњем времену промјена, стање у српском језику није баш на задовољавајућем нивоу. Српски језик постепено губи битку под притиском све моћнијих држава које полако успостављају економску, политичку, а прије свега културну хегемонију и намећу нове стандарде, прописе, форме изражавања, обрасце понашања. На ђелу су универзални процеси глобализације, акултурације, који додатно пријете очувању српског језика и нашег националног идентитета.
Кад је ријеч о образовању у нашој држави, чињеница је да се оно не спроводи на адекватан начин. Није никаква новост да је више од половине држављана неписмено, сви смо свједоци тога. Неоспорна чињеница је да живимо у држави која не посвећује довољно пажње образовању, култури, већ се све своди на спорове око различитих идеологија, интереса моћника и елите. А култура и језик се стављају у други план, тачније, занемарују се.

Tweet

Валентина Ђорђевић : Франц Кафка, ПРОЦЕС, недовршени роман

Споменик Францу Кафки у Прагу

Замислите да Страшни суд функционише на овом свету као паралелна институција. И даље је лоциран негде горе, само што је то "горе" са небеских висина спуштено на прашњаве, загушљиве таване. Не тврдим (мада претпостављам) да је Кафка нужно имао тако нешто на уму кад је писао "Процес" - то тумачење је проблематично као и било које друго - пре свега зато што "Процес" без сумње јесте и критика хабзбуршке бирократије. Сваки елемент ове фантастичне приповести може се тумачити на бар два начина која би се, према законима логике, морала међусобно искључивати, али овде ипак егзистирају у непоновљивом складу. Двосмисленост је симболично приказана у ножу са двоструким сечивом, којим је К. убијен. Неки други симболи - као што је богиња правде која, на Титорелијевој слици, личи на богињу лова - нису до краја разрађени, што нас подсећа (и то стално морамо имати на уму) да Кафка није имао времена да доврши своје ремек-дело - а ко зна да ли би и тада пред тумачима био лакши задатак. Тачно схватање једне ствари и неразумевање исте ствари не искључује потпуно једно и друго, каже свештеник у IX глави Процеса. Покушајмо да се не задржимо на тачном схватању.
        Младог, амбициозног и перспективног банкарског службеника по имену Јозеф К. једног лепог јутра хапсе двојица стажара, иако није учинио ништа лоше. К. је огорчен и увређен. Тог дана је његов тридесети рођендан. Годину дана касније, вече пред његов тридесет први рођендан, поново долазе два чувара, одводе га до каменолома изван града и убијају га у име Закона; К. им допушта. Процес је хроника К.-овог суђења, његове борбе (ако се то може назвати борбом) са неспознатљивим Законом и недодирљивим Судом. Овај роман може да се чита као опис диктираног (од стране државе?) психолошког самоуништења.

Tweet

Николина Медић: Естетика ружног у аутобиографским романима Чарлса Буковског



Чарлс Буковски (1920. - 1994.)

Још је пре стопедесет година Карл Розенкранц у својој Естетици ружног рекао да ружноћа мора имати своје место у уметности. Ружно се може посматрати као негативна одредба, као супротност лепом, као неуспели уметнички израз и уопште као нешто што нема никакве естетске вредности. Проблем ружног не само да се увек појављује у историјски прелазним временима бифуркације укуса, подељених осећања и опречних схватања, већ представља и систематски проблем. (Живковић, 2001, п. 735-736.) Када се каже естетика ружног прва асоцијација је свакако Бодлер , па Пандуровић, авангардни песници… Ипак она се може наћи и у делима многих других писаца, само није владајућа естетика те нису тако окарактерисани.
        Буковски је пример теорије да се естетика ружног јавља у моментима неких превирања. Он је живео у време Другог светског рата, имао је немачке корене, те је та политичка ситуација вероватно утицала на његов развој. Чак је и власник једне издавачке куће, Р. Р. Кискаден, написао есеј у часопису Сатис упоређујући отуђеност Буковског од друштва са отуђеношћу Бодлера. Буковски је од почетка био странац и неприхваћен у свом окружењу. У својој књизи Блудни син, када говори о детињству сећа се да су сва деца била каубоји, само су њему родитељи купили костим Индијанца. У америчкој култури је то потпуно клишеизиран пример неприпадања.
      Буковски је писао кратке приче, поезију, водио дневнике, али је за анализу естетике ружног интересантно посматрати његове аутобиографске романе. Соунс сматра да су његов поглед на свет обликовали проблеми свакодневног живота, посебно проблеми поштанског службеника који је покушавао зарадити за станарину. 

Tweet