 |
| Слободан Митрић, Земун |
ОДЛАЗАК
Славило се у једној породици.
Старина Јанко пратио је свог унука у далеки свет.
Унук је решио да оде у ''боље сутра'', у лепше и сигурније градове.
Тамо негде...
Падао је снег.
Фебруар је био на крају, али, зима као да беше на почетку.
Беше хладно, веома хладно...
У кући се орила путничка песма из краја где се дуго није путовало.
Старина је и певао и плакао: ’’Путуј, путуј срећо моја, срце ми се стеже...''
Неспокој му се спустио на душу.
Унук му иде на дугу пловидбу.
Заветовао би се да ће доћи унуку у посету, али како кад га ноге издају.
Гледао је свог рођеног...
А он... Млад. Поносан. Горд.
Старац је изашао у снежно двориште.
Није могао сузе скрити.
Сећао се првог унуковог рођендана и крштења, и као да је све било јуче...
Молио се старина да му Господ услиши жеље, и да рођеног врати живог и здравог са дуге пловидбе.
Старина Јанко пратио је свог унука у далеки свет.
Унук је решио да оде у ''боље сутра'', у лепше и сигурније градове.
Тамо негде...
Падао је снег.
Фебруар је био на крају, али, зима као да беше на почетку.
Беше хладно, веома хладно...
У кући се орила путничка песма из краја где се дуго није путовало.
Старина је и певао и плакао: ’’Путуј, путуј срећо моја, срце ми се стеже...''
Неспокој му се спустио на душу.
Унук му иде на дугу пловидбу.
Заветовао би се да ће доћи унуку у посету, али како кад га ноге издају.
Гледао је свог рођеног...
А он... Млад. Поносан. Горд.
Старац је изашао у снежно двориште.
Није могао сузе скрити.
Сећао се првог унуковог рођендана и крштења, и као да је све било јуче...
Молио се старина да му Господ услиши жеље, и да рођеног врати живог и здравог са дуге пловидбе.
Времена су мутна. Мало је лепих вести стизало последњих година из света.
Људи су се мрзели. Ратови су бујали.
Непријатеља беш све више, пријатеља и разумевања све мање.
Плашио се старина за свог рођеног.
Ипак је он још дете.
Молио се Господу дуго ћутећи...
Мутна су времена, мутне их реке однеле дабогда!
Изустивши псовку на сав глас, старац се прекрсти три пута и уђе у топлу кућу, пркосећи страху и судбини...
Људи су се мрзели. Ратови су бујали.
Непријатеља беш све више, пријатеља и разумевања све мање.
Плашио се старина за свог рођеног.
Ипак је он још дете.
Молио се Господу дуго ћутећи...
Мутна су времена, мутне их реке однеле дабогда!
Изустивши псовку на сав глас, старац се прекрсти три пута и уђе у топлу кућу, пркосећи страху и судбини...
ЗАПИС О МИЛОЈУ
У селу на западу Србије живљаше Милоје.
Побожник што је с вером растао.
Духовник који је гајио цркву у себи.
Волео је људе... веровао у њих.
Оца и мајке немаше већ три године. А волео је своје родитеље.
Али, разболи се прво отац, а затим и мајка му паде у постељу.
Верова Милоје у оздрављење својих милих и приповедаше им јеванђеље како би лакше преболели болест. И читаше молитве светих. Али, ипак, недуго потом оста Милоје сам у кући. Мучила га туга, гутала га бол, стезао га неспокој...
Беше му тек дведесет и пета. Мислио је како ће се запослити у граду и помагати драгим родитељима. Али, живот крену другим током...
Након “одласка” оца и мајке, тражио је утеху у оближњим храмовима смирујући своју напаћену душу непрекидним молитвама. Вероваше Милоје у Господа. И сваки дан целиваше икону Светог Јована, икону своје крсне славе. Надао се да ће се кад-тад услишити молитве. Веровао је и чекао... Али село где живљаше Милоје беше пуно злобника. Људи у њему гледаху вука самотњака, чудноватог и неспособног за било шта. Чупаху му руже из врта, бацаху камење на засађену башту, и ломљаху гране тек уцветалог воћа. И опет, поред свега, волео је Милоје своје комшије.
Помагао је свима - њему нико.
И прође време...
Реши Милоје да нађе сапутника у животу.
Загледа се у Марију, кћер Владимира, простог човека из другог села.
Но, некаква бојажљивост тераше га од лепе Марије.
Осећао је како га Марија вара и поткрада, дајући љубав другоме а крадући његову добру душу.
И опрости Милоје једном.
Опрости и други пут.
И омрзну Милоје свет.
Побожник што је с вером растао.
Духовник који је гајио цркву у себи.
Волео је људе... веровао у њих.
Оца и мајке немаше већ три године. А волео је своје родитеље.
Али, разболи се прво отац, а затим и мајка му паде у постељу.
Верова Милоје у оздрављење својих милих и приповедаше им јеванђеље како би лакше преболели болест. И читаше молитве светих. Али, ипак, недуго потом оста Милоје сам у кући. Мучила га туга, гутала га бол, стезао га неспокој...
Беше му тек дведесет и пета. Мислио је како ће се запослити у граду и помагати драгим родитељима. Али, живот крену другим током...
Након “одласка” оца и мајке, тражио је утеху у оближњим храмовима смирујући своју напаћену душу непрекидним молитвама. Вероваше Милоје у Господа. И сваки дан целиваше икону Светог Јована, икону своје крсне славе. Надао се да ће се кад-тад услишити молитве. Веровао је и чекао... Али село где живљаше Милоје беше пуно злобника. Људи у њему гледаху вука самотњака, чудноватог и неспособног за било шта. Чупаху му руже из врта, бацаху камење на засађену башту, и ломљаху гране тек уцветалог воћа. И опет, поред свега, волео је Милоје своје комшије.
Помагао је свима - њему нико.
И прође време...
Реши Милоје да нађе сапутника у животу.
Загледа се у Марију, кћер Владимира, простог човека из другог села.
Но, некаква бојажљивост тераше га од лепе Марије.
Осећао је како га Марија вара и поткрада, дајући љубав другоме а крадући његову добру душу.
И опрости Милоје једном.
Опрости и други пут.
И омрзну Милоје свет.
ПОСЛЕДЊИ СВЕДОЦИ
Ноћ. Снег је падао и белио пољане око Крашића.
Примакнувши упаљену свећу са једног краја стола на други, деда Стојан узе хлеб са креденца те га пререза на пола. Једну половину даде Марији, жени са којом живи ево већ педесет година, другу узе он, помолише се и пољубише хлеб. Не рекавши ништа, Марија оде до старог шпорета из којег је титрала ватра. Отвори вратанца да стави још дрва у њега. Одсјај ватре обасја мелену просторију где су старине седеле то вече. Затим, Марија узе стару, исцепану крпу, отвори рерну од шпорета и извади тепсију са подварком, коју стави на сто испред Стојана.
Он наједном погледа кроз прозор у мрак. Видео је белину пахуља како немирно лете по ноћи.
Након вечере, он поново погледом прелете по прозору. Устаде, отвори врата, и изађе на трем старе куће. Снег је већ нападао толико да се није видео путељак којим би све ређе пролазио. Гледао је дуго у пахуље и ћутао...
Наједном, он се осмехну. Весео смешак одавно му није био на старачком лицу. Смешећи се уђе у кућу.
Марија није била у кухињи. Поглед му одвуче св-етлост која се пробијала кроз шупљину од врата њихове заједничке собе.
Он схвати да је Марија отишла лећи. Стојан угаси свећу која је пламтела на столу где су до малочас вечерали, закључа врата, погледа опет кроз прозор, и поново виде немирне пахуље које су радосно падале на стару кућу. Поново заигра осмех на старом Стојану.
Ушавши у собу, видео је Марију како спава. Легао је покрај ње и зачудио се да је заспала са смешком на уснама. На трен му се учини да их је померила, те се и он насмеја још више ширећи своје старе, испуцале усне. Полако спусти главу крај њене на јастук, а титрај на уснама и даље му је остао и кад је затворио очи. Марија је и даље спавала са осмехом на уснама.
Те ноћи пахуље су плесале као никад. Њихова белина била је толико јака да су се Крашићи видели к'о у по бела дана. Свећа која је остала упаљена у соби Стојана и Марије изгорела у рано јутро следећег дана.
Са последњим титрајем пламена стале су и пахуље играти по Крашићима. Нови дан је донео Сунце које је својим топлим зраком миловало двоје стараца наслоњених главом о главу, са смешком који није силазио са њихових усана.
У току ноћи пахуље су им однеле душе у нова пространства радости и наде а њихови осмеси остали да село умре заједно са њима.
Он схвати да је Марија отишла лећи. Стојан угаси свећу која је пламтела на столу где су до малочас вечерали, закључа врата, погледа опет кроз прозор, и поново виде немирне пахуље које су радосно падале на стару кућу. Поново заигра осмех на старом Стојану.
Ушавши у собу, видео је Марију како спава. Легао је покрај ње и зачудио се да је заспала са смешком на уснама. На трен му се учини да их је померила, те се и он насмеја још више ширећи своје старе, испуцале усне. Полако спусти главу крај њене на јастук, а титрај на уснама и даље му је остао и кад је затворио очи. Марија је и даље спавала са осмехом на уснама.
Те ноћи пахуље су плесале као никад. Њихова белина била је толико јака да су се Крашићи видели к'о у по бела дана. Свећа која је остала упаљена у соби Стојана и Марије изгорела у рано јутро следећег дана.
Са последњим титрајем пламена стале су и пахуље играти по Крашићима. Нови дан је донео Сунце које је својим топлим зраком миловало двоје стараца наслоњених главом о главу, са смешком који није силазио са њихових усана.
У току ноћи пахуље су им однеле душе у нова пространства радости и наде а њихови осмеси остали да село умре заједно са њима.
ПОДНЕ У СРЕМУ
У раним зимским данима ретке птице предосећају надолазеће ноћи пуне ветрова. Тад се гнезда учвршћују новим сламастим бедемима, да би издржале снежне намете.
Сад је рани новембар. Јутрос сам поранио, и кренуо чезама пут салаша. Мучила ме инспирација. Данима ми није дала мира. Увукле се неке тајне у душу. Кидале ме... Желео сам салашки мир.
Снег је и ове године поранио. Прекривши оранице још више ми распламсавао машту. А падао је од касно синоћ. Краљевчански шорови тиховали су иза мене, остајући у измаглици.
Хладно је.
Снег је белином прекрио пољане око салаша. Подне је, а мало се тога видело од тежине облака.
Сремске равнице давале су облик далеког Северног пола. Шаров стресао је нови талог снега са рундавих леђа.
Сишао сам са чеза. Два ата уведох у новосазидану шталу. Чезе су остале у авлији.
Пре него што уђох у кућерак, дозвах шарова да стане крај мене.
Инспирација ме и даље није напуштала.
Гледао сам у белину и сећао се неких давних сремских поднева проведених на овом истом месту.
Подне је. Хладно.
Уђох у хладан кућерак те наложих пећ.
Сео сам на диван и пустио мисли...
Пред вратима шаров је веселим лавежом запарао подневно небо изнад салаша.
На врелом ''смедеревцу'' ставих олупано лонче са водом. Из креденца узех дуњу ко зна кад остављену. Ставих је на сто испред мене. Узех и шарене кутије са садржајем шећера и кафе.
Погледах у икону Светог Јована, узех је у руку а из уста прозборих дужу молитву.
Кафа је врила...
---------------------------------------------------------------
Пустио сам инспирацију из можданих окова.
Нека је, нек ме води у раздрагане маштарије поподневених сати.
Подне је. Хладно.
Лакнуло је...
Сад је рани новембар. Јутрос сам поранио, и кренуо чезама пут салаша. Мучила ме инспирација. Данима ми није дала мира. Увукле се неке тајне у душу. Кидале ме... Желео сам салашки мир.
Снег је и ове године поранио. Прекривши оранице још више ми распламсавао машту. А падао је од касно синоћ. Краљевчански шорови тиховали су иза мене, остајући у измаглици.
Хладно је.
Снег је белином прекрио пољане око салаша. Подне је, а мало се тога видело од тежине облака.
Сремске равнице давале су облик далеког Северног пола. Шаров стресао је нови талог снега са рундавих леђа.
Сишао сам са чеза. Два ата уведох у новосазидану шталу. Чезе су остале у авлији.
Пре него што уђох у кућерак, дозвах шарова да стане крај мене.
Инспирација ме и даље није напуштала.
Гледао сам у белину и сећао се неких давних сремских поднева проведених на овом истом месту.
Подне је. Хладно.
Уђох у хладан кућерак те наложих пећ.
Сео сам на диван и пустио мисли...
Пред вратима шаров је веселим лавежом запарао подневно небо изнад салаша.
На врелом ''смедеревцу'' ставих олупано лонче са водом. Из креденца узех дуњу ко зна кад остављену. Ставих је на сто испред мене. Узех и шарене кутије са садржајем шећера и кафе.
Погледах у икону Светог Јована, узех је у руку а из уста прозборих дужу молитву.
Кафа је врила...
---------------------------------------------------------------
Пустио сам инспирацију из можданих окова.
Нека је, нек ме води у раздрагане маштарије поподневених сати.
Подне је. Хладно.
Лакнуло је...
Нема коментара:
Постави коментар