субота, 24. септембар 2016.

Дарко Марков: Селфи са Светим Апостолима

    Да је ,,културно јавна сцена´´ ,,наших људи´´овде у Бечу одавно постала жабокречина - која се из дана у дан све више мути, разлива и шири свој муљ, болна је чињеница против које сам покушао и покушавам да дигнем свој глас и коју ћу заступати до ,,задње капи крви ´´.
   Сведоци смо, а на жалост, и неми посматрачи ево већ дужи низ година, како разни беспослени мешетари и манипулатори формирају и стварају слику српске културе у Бечу ,,чувају´´ традицију, срп(б)ство, духовност, као беспоштедни прегаоци, ствараоци и мученици за свеопште добро нас и наших покољења. Лепо и дирљиво.
   Свако је од нас, захваљујући њиховим неуморним активностима, имао прилике да бар једном присуствује и ужива у њиховом духовном раду и стваралаштву, те да се, након тих сеанси глупости неукуса кича и циркуса, прекрсти и левом и десном.


    Чега се све нисмо кукавни нагледали. Спектакуларних рапсодија и скупова разноврсних уметника који су прво убедили себе па онда своју околину, (која је уместо нормалних реакција на глупост и лудост нештедимице палчевима на горе- давала подршку њиховом раду и ,,стваралаштву´´), да су велики уметници интелектуалци списатељи и тако ширили мит о себи.
    Наслушали смо се лицемерних хвалоспева, који су још више подстакли њихову глупост авантуризам и дали им довољно храбрости и куражи да са својим ,,уметничким´´ делима изађу у јавност. Многи од њих добише и одређена признања (од њима сличних и горих) те се њиховој лудости и прелести више није могло на пут стати
    Врата пакла и суноврата бечке сцене, некако је ничим изазвана симболично отворила једна корпулентна дама - здравствена радница и куварица, од скора велика хуманитарка и танана списатељка. То је учинила из чисте и личне доконости, а све под плаштом и паролом дружења, ширења љубави и позитивних емоција. Све плетући ћилим љубави, од цветног дезена пркосећи Сунцу, Месецу и Марсу, призивајући свог вољеног - који никако да се појави. Придружиле су јој се још три даме истих потешкоћа проблема и филозофских начела, те добисмо јадни и кукавни - бечки поетски покрет. Списатељке кренуше у бесомучну хиперпродукцију песништва, љубави, здраве хране, ајурведе, јоге, алтернативног излечења и наравно међусобног ривалиета и сујете. Убрзо су њихове емоције измакле контроли па је летело и перје али то и није тема ове колумне. За подробнију анализу свега што је донео овај покрет, требало би ангажовати тим стручњака и психолгоа.
    Праву паклену ватру, упалио је пуно опаснији вештији препреденији и лукавији човек у Бечу познат као Врховни Србин. Опсенар и продавац маглуштине од обичног грешног пука до великих главешина. Његовим доласком и појавом ушли смо у еру катаклизме којој се крај не назире, док нас све муљ не прогута .
    Врховни Србин, та митолошко-мистична фигура наставио свој апокалиптични поход заједно са својим јахачицама, које му ономад спасише главу. Човек који је запосео трон Врховног Србина, преживео све покушаје смакнућа са власти - уселио се у главе и мозгове бечких Срба попут осмог путника, убедивши их да је једини Месија, спаситељ и чувар ово мало преостале српске културе и језика, којег наши кукавни Српчићи све више сричу.
     Његов опсенарски рад је просто немогуће испратити, јер овај човек надмашује себе самог. Када помислимо да нема даље, он нас одведе у неку пету димензију.
    Дакле ових дана смо ми убоги грешници, сведоци још једног преседана у режији Врховног Србина. Наиме, Врховни је са својим пратиљама одржао неку врсту књижевне вечери у самој цркви испред олтара?! Посадили су се на столице, сели, окренувши своја габаритна леђа и задњице, Светим Великомученицима и надахнуто у анђеоском заносу читали своје списатељске умотворине !
    Питамо се ми грешни, који се када напуштамо црквени храм, трудимо да ходамо уназад и наклоњено, чиме је то Врховни заслужио да му позадину и бекстејџ, праве Христови Страдалници!! Вероватно је он, велики испосник и верник представио нови нацрт Светог Јеванђеља које је најавило његов долазак међу бечке Србе или је предлижио да га за живота канонизују као би био сигуран да ће његова мисија бити прописно награђена.
    Великомученици страдаше за веру и Господа Исуса Христа, а Врховни Србин за власт фотељу И личну промоцију, али да не ситничаримо сада. Поклонимо се његовом лику.
    Уобичавао је он додуше да се сликује испред олтара са својим декоративним пратиљама, али су тада барем стајали, сад се опустише као кафани код газда-Милета. Ако претурите мало по галерији и архиви његових селфија у цркви и испред олтара, наићи ћете и на занимљиву фотографију, где Врховни позира са својим широким осмехом доброћудног меде, а златни крст са олтара као да му је израстао из његове габаритне главице
    Да ли ће можда духовна снага и ауторитет овог човека натерати црквене великодостојнике да промене каноне постулате и правила. Можда нам се ускоро и саопшти да ће Богослужење почињати сат касније, како би Врховни- иначе слаб на ранорањење, могао коначно присуствовати служби и тиме осим фотографисања са Преосвећеним Владиком, употпунити свој духовни живот.
   Јесмо ли ми Срби стварно по казни Божјој приморани да од државног врха па све до ових наших чувара српства и традиције, трпимо, гледамо и слушамо овакве сподобе и својим присуством на њиховим сеансама, дајемо легитимитет и помажемо менталну метастазу у коју нас својим деловањем све више уводе.
И, не заборавимо оно најважније. Овакви и њима слични, одлазе повремено и ван града Беча. Скокну они и до осталих Срба у расејању, па и до матице Србије. Тамо се потпуно легитимо и ничим изазвано, представљају као једини прави представници српске дијаспоре и од надлежних чапну и понеку парицу за свој даљи рад.
    Не сумњамо да нас такви врло ,,достојно´´ представљају у Србији а и шире. Шта мислите, шта кажу сви ти људи који се наслушају и нагледају бечких уметника и Врховника, те њихових суманутих умотворина?
    Па помисле вероватно:,,Какав је тек народ када су им овакви представници´´



Нема коментара:

Постави коментар