"Ничега се нисам плашила, нисам ћутала, нисам лагала. Кичму сам усправно носила, као тупу кројачку иглу, као брушено шило. Уходе нисам бројала, на њих се нисам освртала. Никада нисам рачунала на места која су давно заузели мртви песници. Свако од њих имао је свој пут до врха. Као гласник, као весник, као преџнак вечности. У неверици нека наставе да ме множе са нулом. Само ће изгубити драгоцено време, а на добитку ће увек бити поезија. За певање је потребан неко ко се већ родио, кога су ранили, ко је преживео. Најгоре је погнутог носа орати по туђим њивама и разносити блато при неопраним ципелама. Зато се молим богоугодна и љубовна Блажена девице Маријо, једном једином Господу за спас и утеху душа наших, светло и таму, добро и зло, Бога и Ђавола! Богохулно је испоснику Светогорском порицати чудеса у праскозорје Великог поста. Стога је потребно да постоје мора. Азурно плава, дубока и недокучива. Са очима Богородице са дететом на рукама, као на старим руским иконама. Што више модрине, то више ведрине. Мање мржње, мање Севера у очима Југа, мање Југа у очима Севера. Што више љубави, која ако нас не убије, нека нас Васкрсне у одабрани дан! И ја имам свој Јерусалим, вечни град у који ћу се једнога дана вратити. До тада са собом носим крст, тамјан и мало соли. А, у рибарској мрежи, увек остављам једну заборављену рибицу за срећу. Нека се нађу да ме сачувају на путу од смрти и заборава у плавој колевци православља."
***
"Одувек сам волела море, лампадине и бродове.
Мој деда Томо Јанковић, капетан на аустријским Ллоyд - овим паробродима опловио је свет више пута, док га опасна болест звана Феббре гиалла, једне јесени није заувек "покупила" на путу за Бразил. Тог далеког новембра, брод под именом "Рисан", натоварен кафом и чајем вратио се у Тршћанску луку. Овога пута без деде.
Преминуо је од опаке жуте грознице и по старом морнарском обичају, уз речи које се изговарају над покојником "Вјечнаја памјат!", његово тело спуштено је у плаву гробницу. Те јесени масовно се умирало на бродовима.
Људи су имали црвена лица, жуте очи, црн језик и високу температуру. Причало се да су их заобилазили поштански и теретни пароброди, које су сретали уз пут. Вероватно због страха и својствене људске себичности, овога пута затајила је братска морнарска дужност.
"О, мој Боже, ослободи од тога и крвника!", говорили су стари Бокељи.
Много година касније, као искусан лекар схватила сам да се ради о болести тропских предела коју преноси посебна врста комараца, а проузрокује вирус.
Заразна болест која се врло тешко лечи, а јавља се изненада са грозницом, главобољом, мучнином и повраћањем.
Тако је Павле Јанковић рано остао без оца, запамтивши га са ретких црно - белих фотографија."
Мој деда Томо Јанковић, капетан на аустријским Ллоyд - овим паробродима опловио је свет више пута, док га опасна болест звана Феббре гиалла, једне јесени није заувек "покупила" на путу за Бразил. Тог далеког новембра, брод под именом "Рисан", натоварен кафом и чајем вратио се у Тршћанску луку. Овога пута без деде.
Преминуо је од опаке жуте грознице и по старом морнарском обичају, уз речи које се изговарају над покојником "Вјечнаја памјат!", његово тело спуштено је у плаву гробницу. Те јесени масовно се умирало на бродовима.
Људи су имали црвена лица, жуте очи, црн језик и високу температуру. Причало се да су их заобилазили поштански и теретни пароброди, које су сретали уз пут. Вероватно због страха и својствене људске себичности, овога пута затајила је братска морнарска дужност.
"О, мој Боже, ослободи од тога и крвника!", говорили су стари Бокељи.
Много година касније, као искусан лекар схватила сам да се ради о болести тропских предела коју преноси посебна врста комараца, а проузрокује вирус.
Заразна болест која се врло тешко лечи, а јавља се изненада са грозницом, главобољом, мучнином и повраћањем.
Тако је Павле Јанковић рано остао без оца, запамтивши га са ретких црно - белих фотографија."
***
"Ленка, вјерујеш ли у Бога?"
На тренутак се замисливши, одговарам: "Имам ја неког свог Бога, али са њим често не излазим на крај!"
"Постоји нека енергија које усмерава наше животе. Сјети се само оног Леонардовог цртежа Витрувијанског човјека, наге мушке фигуре која лебди у простору ограниченом танким линијама квадрата и круга."
"Заправо, подсвијест управља нама, а свијест нас само донекле контролише."
"Свако од нас има неку своју пројекцију света у коме живи. Најчешће потпуно супростављену и имагинарну."
"А, свет је један и непоновљив."
"Знаш ли да свих наших пет чула стално прима информације, још од момента када смо зачети у мајчином стомаку, па све до сада?"
"Наш ум никада ништа не заборавља. Он ради све три смене, чак и када спавамо."
"Тврдим да не постоји начин да из памћења избришемо бол коју нам је неко нанио, повредивши нас, занемаривши, одбацивши. Добро знам колико је тешко суочавање и мирење са наслеђем прошлости. Али, на радост код већине људи постоје допунски резервоари снаге, и готово животињска истрајност да се преплива на обалу среће. Изгледа да сам била добар пливач, и преживела!"
На тренутак се замисливши, одговарам: "Имам ја неког свог Бога, али са њим често не излазим на крај!"
"Постоји нека енергија које усмерава наше животе. Сјети се само оног Леонардовог цртежа Витрувијанског човјека, наге мушке фигуре која лебди у простору ограниченом танким линијама квадрата и круга."
"Заправо, подсвијест управља нама, а свијест нас само донекле контролише."
"Свако од нас има неку своју пројекцију света у коме живи. Најчешће потпуно супростављену и имагинарну."
"А, свет је један и непоновљив."
"Знаш ли да свих наших пет чула стално прима информације, још од момента када смо зачети у мајчином стомаку, па све до сада?"
"Наш ум никада ништа не заборавља. Он ради све три смене, чак и када спавамо."
"Тврдим да не постоји начин да из памћења избришемо бол коју нам је неко нанио, повредивши нас, занемаривши, одбацивши. Добро знам колико је тешко суочавање и мирење са наслеђем прошлости. Али, на радост код већине људи постоје допунски резервоари снаге, и готово животињска истрајност да се преплива на обалу среће. Изгледа да сам била добар пливач, и преживела!"
***
"Издаја. Наизглед обична реч. Једна од многих.
Често само тренутак када останете сами између облака и Земље, далеко од сваког склоништа, без заклона малих стабала и грмља, лежећи на тлу, усред грмљавине обасјани светлошћу муње на отвореном, погођени ударом грома, али и даље неким чудом живи.
Мада вам срце постепено попушта, ви и даље дишете, иако сви око вас избегавају да спасу онесвешћену жртву. Ваши до јучерашњи пријатељи беже, спашавајући се од претеће олује, тамних облака, севања и ветра који помахнитало убрзава.
И гле, чуда!
Постепено се придижете, препипавате укочене удове, тешком муком отварате слепљене капке, мада и даље робујете заблудама да су на крају олује, муње мање опасне.
И ко зна по који пут у неверици понављате: "Издаја, издаја, издаја!", а она је тако честа појава међу људима..."
Често само тренутак када останете сами између облака и Земље, далеко од сваког склоништа, без заклона малих стабала и грмља, лежећи на тлу, усред грмљавине обасјани светлошћу муње на отвореном, погођени ударом грома, али и даље неким чудом живи.
Мада вам срце постепено попушта, ви и даље дишете, иако сви око вас избегавају да спасу онесвешћену жртву. Ваши до јучерашњи пријатељи беже, спашавајући се од претеће олује, тамних облака, севања и ветра који помахнитало убрзава.
И гле, чуда!
Постепено се придижете, препипавате укочене удове, тешком муком отварате слепљене капке, мада и даље робујете заблудама да су на крају олује, муње мање опасне.
И ко зна по који пут у неверици понављате: "Издаја, издаја, издаја!", а она је тако честа појава међу људима..."
Нема коментара:
Постави коментар