(Вјера Гаровић, Азбучник душе,
Књижевни клуб „Иво Андрић“, Београд, 2016)
Поезија је оно уточиште којем прибегавају душевни, духовни и мислећи људи. Она употпуњује живот и отвара нове видике, даје прилику ономе ко јој се приклони да спозна да његов дух може бити радознао, плодан и продуктиван те да ће од свег оног обиља које човек читајући целог живота прикупља, изнитити нове ритмове и риме, нови смисао ничему претходноме налик. Сасвим по мери духа свога творца.
Тај пут од пасионираног читаоца до поете, прешла је и Вјера Гаровић која је у трећем животном добу кликула младим својим непотрошеним бићем славећи лепоту живљења, радост постојања, љубав која подмлађује душу и способност да се речима изнедри нешто сасвим своје, а да опет то буде и дивна историја срца, валидна за све којима емоције померају видике.
Азбучник душе је књига проистекла из врло емотивног односа према животу, пуна лирског набоја, мисаоности, која сва кипти од експресивности. У њој је сједињена духовност са патриотизмом, питорескне слике дочаравају пределе песникињиног завичаја, све ври од боја, звукова, динамике. Песникињино страствено биће се отвара за свет око себе, а са посебном сензибилношћу прожиљава емотивне додире са вољеним бићем.
