Пеко Лаличић: ЉУБИТИ ЧОВЕКА, ВОЛЕТИ СЕБЕ, БРАНИТИ СВОЈЕ!

Гордана Павловић:
Завештање мом српском роду,
ИК СВЕН Ниш, 2016.    
      Као вођена оном маурском: "Земља је мајка која никада не умире", Гордана Павловић се после седам објављених књига поезије и прозе окушава и као хроничарка времена и књигом ''Завештање мом српском роду'' у много чему надограђује ову времешну пословицу.
     И то с разлогом, јер када су у питању вредности које човека чине човеком, које га одређују и дају му смисао и усмерење, није довољна само спознаја, већ и отпор срозавању система вредности, кривотворењу историје, сејању мржње и раздора међу људима, народима и религијама.
     Имајући то у виду и свесна себе, својих корена, традиције и културе свога народа и као особа која је одмалена утемељивана у истину и васпитавана у духу космополитизма и човекољубља, све то не може да схвати и прихвати, те нужно са пуно горчине и веома емотивно, бунтовно, али и аргументовано и смело, стилски неусиљено и читљиво проговара о злу које се поодавно настанило и никако да напусти ове просторе.

Tweet

Пеко Лаличић: Снагом воље до циља

Гордана Павловић: Челична воља, ИК СВЕН, Ниш, 2015.

    Вриснути од бола, до бола, и то учинити а поштено у живот и нe закорачити је само по себи бол-непребол. Онај који траје, жига и у незаборав води. Који тражи да буде обелодањен да би смероказ био и говорио о себи пораженом. Оном који је рађао разочарaња, патње и тугу. Којег су победиле нада, жудња и животна снага. Оне које и врисак стишавају, јер циљ чине видљивим и докучивим. Које су учиниле да их, после пет књига поезије и кратких прича, у роману-првенцу ''Челична воља'' обелодани Гордана Павловић.
    Роман ''Челична воља'' је писан једноставним  наративним стилом којим ауторка веома вешто и ненаметљиво кроз дијалоге са људима и собом читаоца води и на трновит пут наводи да уживљен у њену исповест са њом до краја, непрекидно и скоро без даха корача како би схватио тешкоће гордог битисања и то да тамо где је бол - тамо су и снага воље и моћ ума као основни елементи човековог опстајања; да хтењем, храброшћу и истрајношћу доведу до сниваног и проживљеног. Да осликају доживљено и незаборавно и укажу да човек све може ако зна шта хоће, и ако заиста то и хоће Ако има циљ и водиљу! Ако не стане и не одустане! Ако то од њега захтева његово Ја: емотивно и умно.

Tweet

Др Марија Јефтимијевић Михајловић: У повлашћеним просторима песничке егзистенције

(Жељко Медић Жац, Апнеја, Књижевно друштво „Свети Сава“, Београд, 2016)

    Етимологија насловне речи збирке песама Жељка Медића Жаца АПНЕЈА (grč. απνοια, α- bez, πνεειν- disanja, lat. apnoe) указује на медицински појам краткотрајног прекида спољашњег дисања (уз очувано унутрашње дисање), које траје дуже од три, а мање од десет секунди, при чему долази до промене општег стања организма.

   Иако наизглед неспојива, веза између овог медицинског појма и поезије која је пред читаоцем јесте дубока, чврста, онтолошка. Њоме се симболично указује на својеврстан егзистенцијални прекид дисања, краткотрајну смрт, путем које се досеже нова стварност, иако краткотрајна – живот у уметничкој стварности, у поезији.

     Док се о ранијим песничким збиркама овог песника може говорити о поезији као о свету затвореном у себе, некој врсти унутрашњег монолога са самим собом, који ипак није статичан него је означен као трагање за универзалним питањима света и човека, путовање до средишта властитог бића, дотле нова збирка артикулише једну другачију песничку оријентацију:Апнеја је израз песничке и стваралачке зрелости аутора, песника и уметника, који се не мири са сопственим егзистенцијалним ограничењима, чиме потврђује мисао Јосифа Бродског да је уметност „реакција организма на властиту ограниченост“. Унутар датих граница он настоји да прошири време, односно да „заустављањем времена“, престанком дисања, свесним доспевањем у стање апнеје, досегне једну другојачију надстварност, иманентну само песнику, том „творцу малом најближем Божеству“. С тих висина, које је асоцијативно лако повезати са планином богова – Олимпом, песник поздравља читаоца уводном песмом: „Ево ме на врху снежне планине / где своје најбоље тренутке / претварам у слике“. Али будући да су за јаву карактеристични појмови, а за сан – слике, то нимало не изненађује што се стање апнеје не идентификује као одсуство живота (прекид дисања), него као пуноћа живота, као сан: „почетак је увек из сна и слутње“.

Tweet

Петар Милатовић: Не дозволимо злоби да нас зароби (Предавање у Бечу 19. јуна 2016. године)

 

    Тема мог вечерашњег излагања је „Усправимо посрнуло, скупимо расуто, не дозволимо злоби да нас зароби“.
    А зашто?
    Зато што има превише повода свуда око нас, чак до те мере да те поводе виде и слепи!
    Прво да подсетим, пропала је свака цивилизација којој су темељи били од незнања, глупости, сујете, разврата и богоборства. У парампарчад се расула свака цивилизација у којој је фаворизовање свако посрнуће, у којој је систематски све расипано, у којој су царовали: љубомора, завост, пакост, злоба и мржња.
    Данас је дошло је време да се извињавате непоштенима што сте поштени!
    Данас хоће да вам суде они који су себи одавно пресудили. Џелат заговара мир џелата на гробу жртве. Разбијте огледала да не буду крива!, - вичу самозвани и прозвани!
    Данас су вам наметнуте непотребне дилеме.
    Одговарајући на питања: Како вас виде непријатељи? Како вас виде пријатељи?, нећете никад видети себе!

Tweet

Пеко Лаличић: АСОЦИЈАТИВНА МОЋ У ФУНКЦИЈИ ОСТВАРЕЊА ЦИЉА

Татјана Дан Ракић: Роршахова мрља, Легенда, Чачак, 2015.

   Живећи као неко кога интригира свакодневица и ко писање доживљава као дубоко смислен процес, Татјана Дан Ракић свесна оне Бекетове: ''Ми смо на земљи, и нема лека за то'', упуштајући се у анализирање мрака који и у овом времену хара светом, као да је хтела да покаже да, како она зна да каже, "пише оловком заоштреном на оба краја да и онај други крај пронађе свој бели лист и остави траг", првом констатацијом овако започе свој роман првенац ''Роршахова мрља'':

''У соби је мрачно.
Календар на зиду личи на празан рам за слику.
У ту празнину би ваљало нешто записати''.
      И свесна чињенице да је људско биће стваралачко и да тежи да попуни празнине, она упловљава у временске дубине: најпре испуштајући мрак, а потом као у оној старој причи уносећи светлост у кофи и прављењем прозора кроз који ће пустити светлост да уђе. И очито убеђена да у српској књижевности није написан роман који се бави феноменом перформанса као посебног вида уметничког исказа, коме је основни циљ да испровоцира и подстакне људска бића на размишљања, и у намери да буде другачија како тематиком, тако и композицијом, ова ауторка веома смислено користи свој приповедачки дар. А јака асоцијативна моћ и свест да везивање представа о једној ствари код људи изазива асоцијацију на неку другу, определиле су је да по узору на швајцарца Хермана Роршаха који је испитивао дубинске слојеве личности користећи десет картица на којима су мрље од мастила, води читаоца у девет провокативних прича од којих је свака испричана за себе, остављајући десету за читаоца. Радећи то веома спонтано и вероватно надахнута перформансима Каталин Ладик, Марине Абрамовић, Бранка Андрића, па и слем перформансима Миње Богавац, она успева да с лакоћом и на импресиван начин дијагностикује и дочара људске реакције и читаоцу предочи њихово психичко и емотивно стање, као и да умешно опажа и одваја делове од целине, да изналази сопствени склад, као и оно најдубље у човеку нашег времена.

Tweet

Драгољуб Збиљић: Да ли су Срби „спонтано“ затруднели с туђим писмом?

•Ништа, ваљда, није парадоксалније него да Срби једни друге „убеђују“ зашто треба свој језик писати својим писмом
•Нико у свету, осим српских лингвиста, не нормира свој језик на два писма
•Нико у свету, осим Срба, не дели свој народ по писму
•Нико, осим српских лингвиста (па ни они који користе лингвистички исти језик – Хрвати) нема појмове „ примарно писмо“, „секундарно писмо“, „богатство двоазбучја“, а опет су Срби међу сиромашним народима у свету
•Нико се, осим Срба, не оптерећује тим парадоксима и зато нико, осим Срба, нема недоумицу којим писмом да пише свој језик

   Парадокс је позната стилска фигура у изражавању, која се користи за нешто што је сасвим неочекивано, нешто што се, народски речено, коси за здравом памећу. И ништа нема, ваљда, парадоксалније од чињенице да је стигло време да Срби једни друге убеђују у оно што здрав човек не може да замисли у свету – да српски сународници једни друге уче зашто је потребно свој језик писати сцојим писмом (кад већ имају свој језик и своје писмо).

Tweet

Пеко Лаличић: Песничке жишке које пале емоције да ни небо не остаје равнодушно

Раде Јолић: ,,Нијема пјесма’’, Међународно удружење књижевних и ликовних стваралаца ''Стихом говорим'', Бијело Поље, Црна Гора, 2014.

   Својом првом стихозбирком ’’Изненади ме’’, Раде Јолић је успео да изненади многе, али мене не. Ово зато што сам после читања његових првих стихова схватио и (први) јавно огласио убеђење да се на црногорском књижевном небу јавља још једна звезда која ће особеним начином промишљања, снажним и аутентичним стилом и изразом зрачити много даље од завичајних простора. Зато сам са задовољством и да бих још једном проверио изречено радо прихватио да кажем неколико реченица о његовој новој књизи песама ,,Нијема пјесма’’.
    И после првог читања схватих да нисам погрешио, јер ме већ првом  песмом Рађање утемељује у давно констатовано и њему самом тада непојмљиво. Јер песник чије се песме рађају и из погледа, ,,после којег одмах затрудни и порасте му срце до зуба’’, мора да проговара силовито, усхићено, упечатљиво, вешто и слојевито, јер другачије не уме, јер то не би био Раде Јолић, који оглашава себе веома необично а ипак јасно.

Tweet

Проф. Мирко Ненадов Думановић и проф. Драгомир Вукосављевић: Промоција романа "КУСТОС МЕЗЕЗИЈА" и часописа "ЉУДИ ГОВОРЕ" др-а Радомира Батурана у Торонту, Едмонтону, Ванкуверу и Отави у априла 2016. године

Промоција у Отави

Српске заједнице у Торонту, Едмонтону, Ванкуверу и Отави овог пролећа имале су у гостима изузетну личност, др-a Радомира Батурана, есејисту, романописца, песника, антологичара и оснив    ача и уредника јединственог часописа за књижевност и културу који излази у Торонту на енглеском и српком језику.

    Др Батуран је претходно упутио посланицу свим српским заједницама у Канади у којој их је замолио да му помогнемо да продужи живот часопису "Људи говоре" а онда је ходочастио српским заједницама у походе које су га позвали у госте. Попут апостола Павла, у свим српским заједницама које је походио, молио је: "Не самопоричите се! Не вуците у туђем јарму!"

Tweet

Проф. др Мирјана Стојисављевић: Тиранија лажних Хрвата



Хрватска добродошлица другима

   1. Духовна дегенерација српства пројектована од стране србомрског хабсбургизма  у епицентар  борбе против православља   увела  је вуковске Србе католичког вјерозакона, те потоње лажне Хрвате. Своје исходиште  ова борба имала је у француској буржоаској револуцији којом су биле изједначене по важности све религије, а јудаизам  добио  равноправно мјесто у западној култури као и хришћанство. Од тада је  дух времена модерног доба обиљежен  нихилизмом, исповиједањем вјере у неистину,   да би тај сурови рат против Живога Бога постајао све немилосрднији како се приближавамо данашњици. „Нема истине и нема ствари по себи!“ - резолутан је био Ниче, обновитељ паганизма који је човјеков  несавршени ум поставио на мјесто „умирућег бога“.

Хрвати воле Србе кад их нема!

    Преживјели смо Волтерову и Русоову  филозофију и били свједоци крвопролића које је изазвала њихова философија у француској револуцији. Видјели смо како „нови поредак“ руши хришћански поредак и нашу традицију под Марксовим бауком комунизма, док се дух времена рапидно јудаизовао и то управо путем нихилизма. Видјели смо Дарвинове идеје и како људи масовно прихватају ту његову јерес као нову религију; у име које је Стаљин, тај „мали Јеврејин“ како у преводу са грузијског значи презиме Џугашвили, након што је прочитао његово дјело о поријеклу врста, напустио богословију и постао проповједник и поробљивач душа у име атеизма, по цијену милиона жртава. Одсјај Дарвинових идеја у очима Карла Маркса  покатоличеног Јеврејинa, новог хришћанина, био је толико моћан да је помислио,  инспирисан Дарвином, да  идеја Бога коначно може да буде уништена.

Tweet

Срби у свом огледалу (1928) - Поуке Арчибалда Рајса

Осведочени пријатељ Срба оставио је у рукопису пре седам деценија свој политички тестамент под насловом "Чујте Срби", чије су поруке више него актуелне и данас.

     Много пута, од како трају наши неспоразуми са светом могло је да се чује – сад би нам добродошао један Арчибалд Рајс! Али, другог Рајса нисмо добили. Он је и у време кад је стигао на позив српске владе у Србију 1914. године, био јединствен случај и остао то и данас. Због његових заслуга за српски народ остала је узречица, ако икада Швајцарска нападне Србију, све ће јој због Рајса унапред бити опроштено.

     Шта је у ствари учинио Рајс? Први је упознао свет са злочинима које је направила аустроугарска војска у Мачви и Подрињу према недужним српским цивилима. У тој бригади је, као што се зна, као војник био и Јосип Броз.

      Од момента када је дошао у Србију, Рајс се нашао у својству званичног и неутралног иследника српске владе и војске, што је до краја своје мисије и остао. Једино одступање од потпуне неутралности било је што се Рајс отворено прогласио за српског добровољца, постајући тиме, како је сам касније написао "швајцарски добровољац српске војске, друг величанствених ратника Шумадије, Дунава, Мораве, Тимока и Вардара". Спроводећи своју анкету о злочинима које су починили аустро-угарски војници и официри Рајс се није задовољио само да саслуша аустријске заробљенике него је одлазио на лице места – отварао гробове, прегледао лешеве, и рањенике, посећивао бомбардована насеља, не одступајући ни за трен од своје заклетве да служи истини и правди.

     Као ратни извештач објављивао је чланке у угледним и тиражним европским часописима о поменутим догађајима и омогућио тиме пробијање /и тадашње/ информативне блокаде Србије и продор истине о страдању српског народа у свет. Такво ангажовање на страни српске истине и Антанте довело га је у средиште напада и претњи у земљама Централних сила, па чак и у неутралној Швајцарској.

      Рајс се са српском војском повлачио и преко Албаније, али о томе у својим извештајима није оставио ни трага, са намером да о таквом страховитом и славном догађају напише књигу.

   Своју приврженост истини и српској ствари Рајс је испољио и непосредним ангажовањем на пријему и збрињавању српских избеглица, обавештавајући истовремено свет о патњама и мукама којима су били изложени српско становништво и војска. Настављајући своју започету улогу и на Солунском фронту, неуморно је обилазио српске трупе, одлазио на најопаснија и најинтересантнија места и одатле слао писма-извештаје.

     Завршетак рата није за Рајса значио и крај његове мисије у Србији и на Солунском фронту. Желео је да буде сведок и учесник изградње новог живота у разореној Србији. Ангажовао се у Министарству иностраних послова, Одсеку за документацију ратних злочина, и Министарству унутрашњих дела, где је основао двогодишњу полицијску школу. Убрзо је престао да чини услуге београдској полицији, јер као странац није могао да буде на њеном челу. Његов ентузијазам није могао да се уклопи у бирократску администрацију, и прихватио је посао вештака за фалсификоване новчанице у Народној банци у Београду.

Tweet