 |
| + Владимир Димитријевић (1934 - 2011) |
(Уместо воштанице великом српском родољубу!)
Нисам га довољно познавао да бих могао много да пишем о њему. Човјек који је био српски родољуб, противник титоизма, антиглобалиста и најсупијешнији српски издавач у свијету заслужио је да о њему пишу они који су га боље познавали, али пошто страхујем да ће остати непоменуто, дрзнуо сам се да ставим на папир пар мојих запажања.
Нисам га довољно познавао да бих могао много да пишем о њему. Човјек који је био српски родољуб, противник титоизма, антиглобалиста и најсупијешнији српски издавач у свијету заслужио је да о њему пишу они који су га боље познавали, али пошто страхујем да ће остати непоменуто, дрзнуо сам се да ставим на папир пар мојих запажања.
Срео сам га први пут 2008. године на демонстрацијама у Женеви. Косовски Албанци су управо били прогласили независност, а ми смо да покажемо да се не слажемо са отимањем наше колијевке изашли пред зграду Уједињених нација. Наивни како само Срби могу да буду нисмо знали да Уједињеним нацијама, као у осталом скоро цијелим свијетом управљају Луциферијанци, надали смо се да ће неко чути наш вапај и одговорити на њега непризнавањем хероинске државе како су Косово касније назвали неки мало храбрији новинари.
Нисмо знали, или нисмо хтјели да знамо, да је Косово отето да би Албанска мафија могла несметано да продаје тоне хероина и осталих дрога на тржиштима Европе и сјеверне Америке. Још мање смо смјели да знамо да привреде Америке и западне Европе увелико зависе од прања новца зарађеног продајом дроге, што је мало више од песто милијарди долара годишње. Наравно још мање смо смјели да знамо да је мафија само дистрибутерска фирма и да неко много моћнији стоји иза свега и да тај неко има огроман утицај на Уједињене нације пред чијом смо зградом били окупљени.
Све оно што окупљени нису знали, а већина није могла ни да слути, знао је Владимир Димитријевић.
ХТЕО ЈЕ, СМЕО И УМЕО!
Све оно што окупљени нису знали, а већина није могла ни да слути, знао је Владимир Димитријевић.
Младалачки хитро се на импровизовану позорницу попео елегантан старији господин маркантних црта лица и одржао ватрен говор какав нико ни прије ни послије њега није одржао.
Остали говорници су се трудили да буду политички коректни у оној мјери у којој је то могуће на једним таквим демонстрацијама.
Упознао сам га тада и закључио да је један од ријетких Срба довољно паметних и храбрих да буду узор свима нама који смо као и он живјели у Швајцарској. Тада још нисам знао да је већ годинама у немилости швајцарских власти јер није ћутао када је деведесетих година у читавом свијету вођена антисрпска кампања која је хиљаду пута надмашила њемачког мајстора пропаганде Гебелса.
Није ћутао него је говорио и писао истине које тада нису биле дозвољене па је држава нашла начина да га дјелимично ућутка. Ипак на тим демонстрацијама у Женеви говорио је онако како је мислио и назвао отимачину Косова правим именом уз ризик да поново добије пацке од државе која има највећи привид демократије у свијету.
Срели смо се поново исте године на сајму књиге у Београду. Он је био власник издавачке куће Лаж дом у Швајцарској као и издавачке куће Наш дом у Београду. Пошто је телефонским путем обављао регистровање издавачке куће у Београду, умјесто оргиналног Лаж дом, названа је Наш дом и тако је и остало.
Као и увијек излагао је књиге на сајму и био једини представник Швајцарске, а ја сам на штанду Министраства за дијаспору представљао мој роман Рањени вук 2. Радња романа се одвија у једном дану, баш оном када су Албанци прогласили независност Косова и поменуто је све оно о чему је Владимир Димтријевић говорио на демонстрацијама. Стојао је тог дана недалеко од мене и слушао моје излагање са влажним очима. У једном тренутку је оборио главу као да се бори против плача, махнуо ми, послао пољубац и журно удаљио.
Намјеравао сам да га касније потражим, али пошто је поред штанда Министарства за дијаспору био штанд ЕУ, момци који су били тамо почели су да свирају неку сатанистичку музику и тако омели следећег писца, једну бакицу која је писала родољубиву поезију. Бакица је почела да плаче, а ја сам, бијесан, почупао каблове из звучника и прекинуо концерт, а онда сам морао да се удаљим да не бих имао окапања са полицијом.
Упознао сам га тада и закључио да је један од ријетких Срба довољно паметних и храбрих да буду узор свима нама који смо као и он живјели у Швајцарској. Тада још нисам знао да је већ годинама у немилости швајцарских власти јер није ћутао када је деведесетих година у читавом свијету вођена антисрпска кампања која је хиљаду пута надмашила њемачког мајстора пропаганде Гебелса.
Није ћутао него је говорио и писао истине које тада нису биле дозвољене па је држава нашла начина да га дјелимично ућутка. Ипак на тим демонстрацијама у Женеви говорио је онако како је мислио и назвао отимачину Косова правим именом уз ризик да поново добије пацке од државе која има највећи привид демократије у свијету.
Срели смо се поново исте године на сајму књиге у Београду. Он је био власник издавачке куће Лаж дом у Швајцарској као и издавачке куће Наш дом у Београду. Пошто је телефонским путем обављао регистровање издавачке куће у Београду, умјесто оргиналног Лаж дом, названа је Наш дом и тако је и остало.
Као и увијек излагао је књиге на сајму и био једини представник Швајцарске, а ја сам на штанду Министраства за дијаспору представљао мој роман Рањени вук 2. Радња романа се одвија у једном дану, баш оном када су Албанци прогласили независност Косова и поменуто је све оно о чему је Владимир Димтријевић говорио на демонстрацијама. Стојао је тог дана недалеко од мене и слушао моје излагање са влажним очима. У једном тренутку је оборио главу као да се бори против плача, махнуо ми, послао пољубац и журно удаљио.
Намјеравао сам да га касније потражим, али пошто је поред штанда Министарства за дијаспору био штанд ЕУ, момци који су били тамо почели су да свирају неку сатанистичку музику и тако омели следећег писца, једну бакицу која је писала родољубиву поезију. Бакица је почела да плаче, а ја сам, бијесан, почупао каблове из звучника и прекинуо концерт, а онда сам морао да се удаљим да не бих имао окапања са полицијом.
Морам да признам да ме је један полицијац стигао, јер не могу да трчим пошто ходам са штапом, али ме није кињио него ме је довео до излаза и честитао што сам сатанистима покварио концерт.
Никад више нисам срео Владимира Димитријевића и све оно што сам желио да му кажем остаће завијек неизречено, као и одговори на сва питања која сам намјеравао да му поставим.
Никад више нисам срео Владимира Димитријевића и све оно што сам желио да му кажем остаће завијек неизречено, као и одговори на сва питања која сам намјеравао да му поставим.
СУМЊИВА СМРТ ВЕЛИКОГ СРПСКОГ РОДОЉУБА
Страдао је 2011. године, а ја како сам одавно постао помало параноичан поставио сам питање: Да ли је страдао, или му је неко помогао да умре, пошто људи који превише знају, а још се дрзну и да говоре, обично умиру у „несрећним случајевима“?
Нема га. Отишао је у историју која ће га можда поменути, а ми његови савременици, опхрвани трком за зарадом и потрагом за уживањем, заборавићемо да је и постојао.
Неће бити ни први ни последњи великан кога ће сународници заборавити и тек можда коју деценију касније ће га се неко сјетити.
Нема га. Отишао је у историју која ће га можда поменути, а ми његови савременици, опхрвани трком за зарадом и потрагом за уживањем, заборавићемо да је и постојао.
Неће бити ни први ни последњи великан кога ће сународници заборавити и тек можда коју деценију касније ће га се неко сјетити.
БОЛИ НАС ГЛАВА ОД СРПСКОГ ЗАБОРАВА
У Швајцарској је живио и умро проф. др Лазо Костић (1897-1979), један од најумнијих Срба који су живјели у двадесетом вијеку. Иза њега је остало стотинак дјела вреднијех од свега што је написано на српском језику у последњих сто година, али данас мало ко зна да је уопште постојао, а још мање је неко упознат са оним што је написао.
Данас се у Швајцарској убијамо од рада да сачувамо сјећање на Милеву Марић која није за Српство учинила ништа, вјероватно није ни могла, а заборављамо проф. др-а Лазу Костића као што ћемо заборавити и Владимира Димитријевића који су за Српство чинили све што су могли.
Могли бисмо да кажемо да је, срећом, иза Владимира остало потомство и да издавачка кућа Лаж дом још увијек постоји, барем сам ја тако мислио све док нисам добио фотографије са сајма књиге у Женеви. Један мој пријатељ ми је послао фотографије којима није потребан коментар. Издавачка кућа који је водио велики Србин и хришћанин Владимир Димитријевић постала је оно против чега се покојник деценијама борио.
Штанд издавачке куће Лаж дом изгледа као да га води кћерка Шандора ле Веја, оснивача сатанистичке цркве у Сан Франциску, а не кћерка хришћанина Владимира Димитријевића.
Све на штанду показује да је ријеч о издавачкој кући која је се у потпуности уклопила у дух времена, а један хоби сатаниста поздравља посјетиоце „рогом“ као да се налази на рок концерту, а не на штанду издавачке куће која је некад била позната по томе што је објављивала дјела руских писаца, оних руских хришћана чија су се дјела косила са комунистичком идеологијом.
Штанд издавачке куће Лаж дом изгледа као да га води кћерка Шандора ле Веја, оснивача сатанистичке цркве у Сан Франциску, а не кћерка хришћанина Владимира Димитријевића.
Све на штанду показује да је ријеч о издавачкој кући која је се у потпуности уклопила у дух времена, а један хоби сатаниста поздравља посјетиоце „рогом“ као да се налази на рок концерту, а не на штанду издавачке куће која је некад била позната по томе што је објављивала дјела руских писаца, оних руских хришћана чија су се дјела косила са комунистичком идеологијом.
ДАВИ НАС "ДУХ ВРЕМЕНА!
Да, написао сам „дух времена“ и нисам то учинио омашком, јер онај ко жели да успије у области културе и умјетности у овом времену мора, прије свега, да отворено покаже да је антихришћански расположен, а власница издавачке куће Лаж дом, Андониа Димитријевић, је то на сајму књиге у Женеви недвосмислено показала.
Оно што већина хришћана не жели да зна је чињеница да ако се не пробудимо ускоро ће сви који не желе да се одрекну праве вјере у Христа моћи да се окупљају још само у катакомбама.
Можда Андониа Димтријевић то зна па се труди да преживи и заради за живот па је штанд своје издавачке куће маскирала сатанистичком симболиком, можда...
Нема коментара:
Постави коментар