У разним средствима јавног информисаља, нарочито на интернетским порталима, срећем панегирике које појединци, под другима именима, пишу себи, наравно афирмативно, често изван лепог укуса, величајући свој его до небеса.
Препознајем их по стилу, истим реченичким склоповима, коришћењу истих поштапалица које користе кад потписују своје текствое, док то исто срећемо у текстовима у којима под другим именом пишу о себи!
Посебан поремећај доживљавања сопственог „ЈА“ на овакав начин, јавља се претежно код шизофрених особа које често доживе дисоцијативни, односно хистерични поремећај, после чега двострука личност заврши са саживљавањем са другом, дакле удвојеном личношћу коју често у самообмани не препознаје као такву, већ је убеђен да се ради о другој личности, а то највише долази до изражаја кад чита сопствене хвалоспеве које је, као удвојена личност, писао самоме себи!
Као уредник Истине, Србослова и Словословља, често сам имао прилике да сретнем такве болеснике који су, вређајући интелигенцију, покушавали да ме преваре подмећући ми своје хвалоспеве о себи под другим именом. Додуше, понекад сам знао и да објавим панегирику себи удвојене личности, али само са напоменом аутору у приватном писму да знам о чему се ради и да то више не чини, после чега се, разуме се, удвојена личност смртно увредила и настављајући на другим местима да чини оно што јој код мене није успело!
Ово психијатријско зло први пут се помиње у књизи „Расцеп личности“ америчког психијатра Мортона Принса коју је објавио 1905. године, што је прошло скоро незапажено, али после 50 година психијатри Х. Тигпен и Х. Чекли објављују 1957. године чувени есеј „Три лица једне Еве“. Од тада психијатрија почиње интезивније да се бави овом врстом лудила.
Данашња психијатрија узроке поремећаја двоструке личности налази најчешће у трауматичним злостављањима у детињству, најчешће сексуалним која су условила двострукост личности и то дисоцирање постаје метода самозаштите од емоционалних претњи. Каснијим одрастањем и развојем личности ова двострукост личности се користи да би се задовољио болестан его на афирмативном плану у недостатку одговарајућег вредносног система са стране који би ревалоризовао његово достигнуће у датом животном периоду.
Такве особе су изгубиле свест о реалном животу, панашају се као да су омамљени, вртe се у круг сопсtвених заблуда, развијаћи опасан психијатријски поремећај!
Препознајем их по стилу, истим реченичким склоповима, коришћењу истих поштапалица које користе кад потписују своје текствое, док то исто срећемо у текстовима у којима под другим именом пишу о себи!
Посебан поремећај доживљавања сопственог „ЈА“ на овакав начин, јавља се претежно код шизофрених особа које често доживе дисоцијативни, односно хистерични поремећај, после чега двострука личност заврши са саживљавањем са другом, дакле удвојеном личношћу коју често у самообмани не препознаје као такву, већ је убеђен да се ради о другој личности, а то највише долази до изражаја кад чита сопствене хвалоспеве које је, као удвојена личност, писао самоме себи!
Као уредник Истине, Србослова и Словословља, често сам имао прилике да сретнем такве болеснике који су, вређајући интелигенцију, покушавали да ме преваре подмећући ми своје хвалоспеве о себи под другим именом. Додуше, понекад сам знао и да објавим панегирику себи удвојене личности, али само са напоменом аутору у приватном писму да знам о чему се ради и да то више не чини, после чега се, разуме се, удвојена личност смртно увредила и настављајући на другим местима да чини оно што јој код мене није успело!
Ово психијатријско зло први пут се помиње у књизи „Расцеп личности“ америчког психијатра Мортона Принса коју је објавио 1905. године, што је прошло скоро незапажено, али после 50 година психијатри Х. Тигпен и Х. Чекли објављују 1957. године чувени есеј „Три лица једне Еве“. Од тада психијатрија почиње интезивније да се бави овом врстом лудила.
Данашња психијатрија узроке поремећаја двоструке личности налази најчешће у трауматичним злостављањима у детињству, најчешће сексуалним која су условила двострукост личности и то дисоцирање постаје метода самозаштите од емоционалних претњи. Каснијим одрастањем и развојем личности ова двострукост личности се користи да би се задовољио болестан его на афирмативном плану у недостатку одговарајућег вредносног система са стране који би ревалоризовао његово достигнуће у датом животном периоду.
Такве особе су изгубиле свест о реалном животу, панашају се као да су омамљени, вртe се у круг сопсtвених заблуда, развијаћи опасан психијатријски поремећај!
Честитам великом аналитичару Петру Милатовићу Острошком који у корену сече сваку аномалију у овом лудом времену. У овом сјајном коментару препознаће се све будале које себи пишу хвалоспеве и наравно биће бесни. Само наставите стазом истине!
ОдговориИзбришиМилоје Радовановић
Докторе, ала сте их провалили, свака Вам част!
ОдговориИзбриши