Она је рано остала без оца и кад се задевојчила мајка и ујак су једва дочекали да је угледни ижењер Петровић запроси.
Она онако чисте душе и безазлена није имала никакву представу о браку, нити о ономе што је очекује. Знала је само да је удовац и да има двоје мале деце. И њено добро срце је одмах закуцало брже. Она ће пригрлити унесрећену децу, надоместити им мајчину љубав. Да је ту још неко имао некаквих других интереса сазнаће много година касније.
Али, она је већ засукала рукаве и цео терет великог домаћинства преузела на своја млада плећа. Није стигла ни да размишља ни о чему другом а он је узимао све, њену младост, снагу, њен ведри дух, њену спретност у вођењу домаћинства.
Шта је то љубав није ни истраживала, знало се да муж у свему има главну реч и да му баш у свему треба и удовољити.
Онако мрзовољан сручио би се на њу и за кратко већ би захркао. Добила је и своје дете и никада није показала више љубави према њему него према својим старијим синовима, како их је доживљавала.
Невенка је сазревала и стасавала у харизматичну способну жену. Сви су је уважавали и обожавали, а она је живела за друге, давала се до задње капи снаге срећна што служи оне које воли.
Године су пролазиле, њен много старији муж је онемоћао и више нису спавали у истом кревету. Проводила је бесане ноћи, усамљена и незадовољна. У свему изневерених очекивања.
Искушења су се појављивала, а она је све одбијала.Тражили су је угледни и лепи мушкарци, један јој нудио брак, да узме своје дете и да настави живот са њим. Није ни помислила на такву могућност. Свестан њене интелигенције, нудио јој је школовање, посао, једном речју потпуно другачји живот за који је знао да иде уз њу.
Није се поколебала. Ипак, десило се и оно што јој је донело само невоље.
Појавио се неко ко је лепим речима и шармом ушао у њену испражњену душу која никада до карја није спознала снагу љубави, и није одолела.
Било је врло тешко, наћи неки тренутак за себе, искрасти се након свих подмирених обавеза.
Ипак занос ју је носио и она је била на крилима љубави кадра да превлада све препреке, али за кратко. Он је већ имао већу љубав, чашицу, и све је брзо окончано, након што се прочуло. И што ће јој до краја живота стварати проблеме са сином за кога је постала „курва".
Но, сви су знали да јој је муж много старији и мада су је оговарали (јер су коначно и о њој могли да причају на ружан начин), многи су на то гледали са разумевањем, само је она себе дубоко осуђивала. Стидила се пред собом што је себи дозволила ту глупост.
Живот је текао даље. Брижна у свему обављала је своје дуж ности као најоданија домаћица и супруга.
Много пoштовани муж је оболео, смрт му се ближила, а он није имао смираја. Једног дана ју је замолио да позове свештеника јер је желео да се исповеди. Међутим, како је свештник тих дана био заузет, а он се бојао да не умре, рекао јој је да ће се исповедити њој, јер се према њој и огрешио.
Тада јој је признао да је у време када је у браку већ био импотентан, јурио за другим женама, нападао младе жене на сваком кораку, да се каје и да је свестан да јој је остао дужан. Да је био свестан да је несрећна, видео је то по њеној нервози и да је требало да је пусти да нађе неког за себе.
Она је била затечена, зар он за којег би руку ставила у ватру да је светац, да јој то приређује за леђима. Одмах је помислила на бруку, на то да многи знају за његове неподопштине. Али, већ је био на самрти и дала му је опроштај.
Син јој, напротив, никада није опростио преступ, не знајући за њену брачну драму. Кад год би био љут, вређао ју је, злостављао, иако је она као мајка чинила огромне напоре да му удовољи.
Али, и син је као и отац, у зрелијим годинама кренуо у потрагу за изванбрачним задовољствима и тада јој је било свега доста. Све му је, једном приликом, сасула у лице, да види шта он ради и да нема права да је осуђује, јер не зна шта је она доживљавала са његовим оцем.
Године су пролазиле, а бес према мужу је растао. Иако је за њим плакала као да је био идеалан супруг, као да је био највољенији, сада са временском дистанцом постављала га је на место које му реално припада.
Како је у годинама када се ближи крај и њој, она са гнушањем помишља на то да ће са њим бити у истој гробници и то јој скоро теже пада од саме смрти.
Но, опет размишља прво о другима, о породици, не о себи. Јер, у том случају, оставила би опоруку да буде сахрањена у гробници своје мајке и да бар тамо буде мирна а тако би му, на неки начин, наплатила и за сав свој бол који је ни на трен не напушта толико година након његове смрти.
Хвала на објављивању моје приче и лепој опреми !
ОдговориИзбришиDivna prica...
ОдговориИзбриши