Наслоњен лактовима на грудобране Александријског светионика, Аполон бјеше дубоко загледан у велике пламенове који су гутали храм бога Сераписа, Серапеум. Светионик, чудо античког доба, на чијем је врху стајао, бијаше високо готово стотину и педесет метара, те се град Александра Великог надмено просуо пред очима, раздражујући сентименталност, натјеравши чак и Грчког бога знања и љепоте да уздрхти од узбуђења, као од врелог додира и даха љубавнице. Средоземно море се таласало и ширило попут неумољиве силе плаветнила, доносећи свјежину и мирисе соли, разбијајући се од древне обале Египта.
„Каква штета,“ констатова Аполон.
Не бјеше ово први пут да Александријску библиотеку прождире огањ неопреза и незнања. Ох, не. Преплавио ју је и прождрао и оне године када је римски војсковођа Гај Јулије Цезар држао градске бедеме против Птолемеја XII. Како да се Аполон, као бог који јако цијени чаробне плодове које пупољци цивилизације поклањају, не би сјећао те кобне 47 године п.н.е. Учењаци су се послије пожара повукли из раскошног Мусеиона у Сераписов храм, направивши кћерку библиотеку, спасивши оно књига и знања што се може.
Каква је то пак штета, од оне монументалне грађевине, Мусеиона, од тог предивног училишта и бастиона знања, тог живог пламена хеленистичко-египатске културе и цивилизације, тог културолошког лава чија се рика проламала античким свијетом, од једног таквог здања у храм Серпаписа.
Не да је њему нешто фалило... Али Мусеион би Мусеион, те се Аполон на његово уништење јако растужио и потресао.
Сада је нажалост и храм који је остао послије Мусеиона дошао на ред, гдје онда?
Духови великана Мусеиона и Серапеума стојали су уз скуте Аполона, гледајући га очински. Да учини нешто. Да спријечи лудило. Аристарх са Самоса се питао колико ће дуго проћи док човјек наново не почне размишљати о хелиоцентричном систему. Исто се тако крај њега мноштво других учењака питало о плејади доступних достигнућа у математици, физици и анатомији.
„Зашто?“ бијаше питање Аполона.
Зашто би неко желио да уништи миленијуме људског промишљања, генијалности и стваралаштва? Ох небеса, отворите се и плачите. Плачите четрдесет дана и ноћи, нека опет буде велики потоп.
Зашто човјек увијек гради нови свијет на пепелу старог? Запита се Аполон. Шта ако би био довољно паметан да само продужи и побољша ону оставштину, да врсно среже натруле гране и накалеми. Да не креће из почетка, да не сјече у корјену. Гдје би му био крај? Колико би се тога дало накалемити и до којих висина би досезале те гране? До самих сазвјежђа?
Богови Олимпа бијаху свјесни да права и исконска снага човјечијег соја почива управо у оној красној и племенитој вјештини преношења сазнања и вјештина са кољена на кољено. Па тако, да син није наставио тамо гдје је отац стао не би било овог величанственог светионика, нити Александрије, нити Атине, моћних акропола, високих стубова, плочаних улица и оних филозофа и радних људи што ходе њима. Та вјештина, тај дар, омогућава човјеку да се изједначи са славом митолошких бића и полубогова, да постане нешто више од пуког организма који тумара плочама дивне нам планете Земље. Човјек постаје нешто више, он својим шакама и својим умом ствара баштину, наслеђе, сјећање, те најважније, се упадљивим мастилом уписује ЧОВЈЕЧАНСТВО у странице вјечности.
Аполон, знаде и то, да се послије прогона и омазде културе и знања, попут неписаног правила неизоставно наслућује један језив и злокобан период, у који је, узгред, овај збуњени ћосави примат можда незнавши вјероватно већ и закорачио, као у живо блато.
То ти је као са преухрањеном и ситом звјерином, понекад јој ваља пустити крв, да би отекла она нечиста, оно бјеснило, па би се биће потом обновило и постало још јаче и здравије. Како год, то не бјеше случај са човјеком, умјесто резова он је увијек нагињао сакаћењу. Па би обогаљени организам човјечанства надмјестио ту свјеже начињену фалинку са нечим што он узима за сходно, али вјероватније би вијековима лутао у настојању да нађе замјену за оним што је уништио, коначно, нашавши је поново, дошао би на онај исти ниво прије сакаћења. Тако, из циклуса у циклус, безглаво срља човјечи сој, никако да изађе из тог зачараног круга – уништи (осакати), очисти, припреми терен, гради испочетка, досегни исти ниво... уништи, очисти...
Опет, човјека је увијек красио тај непогрешиви расуд шта „треба“ да буде уништено.
Знање је моћ, то бијаше јасно боговима Олимпа од самог постанка. То је аксиом. Знање је моћ. С тим што се моћ, зависно од квалитета или кварности душе њеног носиоца може употријебити у добре или кварне сврхе.
Некако, чинило се Аполону, да проблем бијаше управо у томе што интелектуални разој човјека није пратио у подједнакој мјери и духовни. Тај баланс је недостајао, Јер на крају крајева, све је баланс, дар живота, универзум који нас окружује и у којем обитавамо... Одузми грам тамо или овамо и равнотежа је нарушена. Савршено лице се може наружити само једном кривом линијом. Добро вино једаним лошим гроздом или урањеном бербом...
Свјест је кључна, а она долази са духовним сазријевањем, она чила права свијест, са савршеним одразом, не она пргава и искривљена коју имају понеки. Тако би уз развијену свијест, људски интелект и духовност требало да иду руку под руку, да не наруше цивилизацију и човјечанство, него да је баштине и заливају да расте.
Али ведро већ би проливено, сада бијеше касно причати.. Али је ли заиста тако? Помисли Аполон. Да ли је заиста касно? На грешкама се учи, осим ако се дозволи да се та грешка заборави. Опет, све су прилике да ће овај организам са спретним екстремитетима опет потиснути ову важну лекцију у закључане мембране свога сјећања, услијед нечега другог - „неизмјерно важног“.Човјек некако изгледа увијек нагиње забораву, тако умно биће, штета...
Када би тај човјечуљак само био мало јачи изнутра и схватио колико је велик и моћан. Колика здања гради и каква дјела пише и какве хармоније и оде пјева. Када само не би дозволио да заборави за какве је подвиге способан. Ех, ех, када би...
Из тог промишљања Аполоновог трже га нико други до сестра Атина. Долетивши у кочији са сјевера из сунчане Грчке, прескочивши убави медитеран.
Слети до свог брате и наслони се лактовима на грудобран покрај њега.
„Но брате, шта се десило,“ започе Атина „туга на твом лицу се тиче и мене , кажи ми већ једном?“
Аполон одвоји поглед од пламенова и усправи се.
„Јеси ли слијепа постала сестрице?“ упита „Па не видиш како гори град Александров, не видиш ли оне гнусне пламенове како гутају Серапеум?“
„Видим брате, видим и схватам,“ Атина ће „но ти тако тужан не бјеше од посјете Кинеским боговима, када Ћин Ш'хуанг спали готово све књиге у Кини и закопа живе онолике умне људе.“
„Исто ти то дође сестрице, само на овој страни полутке. Страдалништво знања и културе,“ рече Аполон „но што је ово умногоме страшније јер први кинески цар сачува многе значајне и корисне књиге. Тако њихов развој не би обустављен.“
„Исток је увијек показивао мудрост,“ рече Атина „чувао је старо и градио ново и растао и растао.“
„Антика блиједи сестрице, одбачени смо и сами, на овом свијету више нема мјеста за нас,“ рече Аполон „ново доба галопира позорницом.“
„Можда нас се сјете једном,“ Атина се насмјеши.
„Ти дрзници, ти кратковиди створови?!“ бјесно упита Аполон стегнувши песницу.
„Но смири се, мили брате,“ рече Атина ухвативши му руку „још ће се људски сој учити тајни истинског раста и напретка.“
Аполон климну,
„Надам се да ће је научити прије него ли униште сами себе,“ рече.
Атина зазва кочију.
Филозофи и великани накупљени кроз више од пола миленијума постојања библиотеке огорчено су гутали стравични призор. Њихове духови су били њеми, али погледи су им везли трагедију на коју би Софокле и Есхил били љубоморни. Мислили су у својим главама када ће опет човјечанство досегнути висине на које су се они већ попели и повукли остале за собом.
Сестра и брат уђоше у кочију, погледаше Серпеум у нестајању последњи пут, те се запутише у заборав…
„Каква штета,“ констатова Аполон.
Не бјеше ово први пут да Александријску библиотеку прождире огањ неопреза и незнања. Ох, не. Преплавио ју је и прождрао и оне године када је римски војсковођа Гај Јулије Цезар држао градске бедеме против Птолемеја XII. Како да се Аполон, као бог који јако цијени чаробне плодове које пупољци цивилизације поклањају, не би сјећао те кобне 47 године п.н.е. Учењаци су се послије пожара повукли из раскошног Мусеиона у Сераписов храм, направивши кћерку библиотеку, спасивши оно књига и знања што се може.
Каква је то пак штета, од оне монументалне грађевине, Мусеиона, од тог предивног училишта и бастиона знања, тог живог пламена хеленистичко-египатске културе и цивилизације, тог културолошког лава чија се рика проламала античким свијетом, од једног таквог здања у храм Серпаписа.
Не да је њему нешто фалило... Али Мусеион би Мусеион, те се Аполон на његово уништење јако растужио и потресао.
Сада је нажалост и храм који је остао послије Мусеиона дошао на ред, гдје онда?
Духови великана Мусеиона и Серапеума стојали су уз скуте Аполона, гледајући га очински. Да учини нешто. Да спријечи лудило. Аристарх са Самоса се питао колико ће дуго проћи док човјек наново не почне размишљати о хелиоцентричном систему. Исто се тако крај њега мноштво других учењака питало о плејади доступних достигнућа у математици, физици и анатомији.
„Зашто?“ бијаше питање Аполона.
Зашто би неко желио да уништи миленијуме људског промишљања, генијалности и стваралаштва? Ох небеса, отворите се и плачите. Плачите четрдесет дана и ноћи, нека опет буде велики потоп.
Зашто човјек увијек гради нови свијет на пепелу старог? Запита се Аполон. Шта ако би био довољно паметан да само продужи и побољша ону оставштину, да врсно среже натруле гране и накалеми. Да не креће из почетка, да не сјече у корјену. Гдје би му био крај? Колико би се тога дало накалемити и до којих висина би досезале те гране? До самих сазвјежђа?
Богови Олимпа бијаху свјесни да права и исконска снага човјечијег соја почива управо у оној красној и племенитој вјештини преношења сазнања и вјештина са кољена на кољено. Па тако, да син није наставио тамо гдје је отац стао не би било овог величанственог светионика, нити Александрије, нити Атине, моћних акропола, високих стубова, плочаних улица и оних филозофа и радних људи што ходе њима. Та вјештина, тај дар, омогућава човјеку да се изједначи са славом митолошких бића и полубогова, да постане нешто више од пуког организма који тумара плочама дивне нам планете Земље. Човјек постаје нешто више, он својим шакама и својим умом ствара баштину, наслеђе, сјећање, те најважније, се упадљивим мастилом уписује ЧОВЈЕЧАНСТВО у странице вјечности.
Аполон, знаде и то, да се послије прогона и омазде културе и знања, попут неписаног правила неизоставно наслућује један језив и злокобан период, у који је, узгред, овај збуњени ћосави примат можда незнавши вјероватно већ и закорачио, као у живо блато.
То ти је као са преухрањеном и ситом звјерином, понекад јој ваља пустити крв, да би отекла она нечиста, оно бјеснило, па би се биће потом обновило и постало још јаче и здравије. Како год, то не бјеше случај са човјеком, умјесто резова он је увијек нагињао сакаћењу. Па би обогаљени организам човјечанства надмјестио ту свјеже начињену фалинку са нечим што он узима за сходно, али вјероватније би вијековима лутао у настојању да нађе замјену за оним што је уништио, коначно, нашавши је поново, дошао би на онај исти ниво прије сакаћења. Тако, из циклуса у циклус, безглаво срља човјечи сој, никако да изађе из тог зачараног круга – уништи (осакати), очисти, припреми терен, гради испочетка, досегни исти ниво... уништи, очисти...
Опет, човјека је увијек красио тај непогрешиви расуд шта „треба“ да буде уништено.
Знање је моћ, то бијаше јасно боговима Олимпа од самог постанка. То је аксиом. Знање је моћ. С тим што се моћ, зависно од квалитета или кварности душе њеног носиоца може употријебити у добре или кварне сврхе.
Некако, чинило се Аполону, да проблем бијаше управо у томе што интелектуални разој човјека није пратио у подједнакој мјери и духовни. Тај баланс је недостајао, Јер на крају крајева, све је баланс, дар живота, универзум који нас окружује и у којем обитавамо... Одузми грам тамо или овамо и равнотежа је нарушена. Савршено лице се може наружити само једном кривом линијом. Добро вино једаним лошим гроздом или урањеном бербом...
Свјест је кључна, а она долази са духовним сазријевањем, она чила права свијест, са савршеним одразом, не она пргава и искривљена коју имају понеки. Тако би уз развијену свијест, људски интелект и духовност требало да иду руку под руку, да не наруше цивилизацију и човјечанство, него да је баштине и заливају да расте.
Али ведро већ би проливено, сада бијеше касно причати.. Али је ли заиста тако? Помисли Аполон. Да ли је заиста касно? На грешкама се учи, осим ако се дозволи да се та грешка заборави. Опет, све су прилике да ће овај организам са спретним екстремитетима опет потиснути ову важну лекцију у закључане мембране свога сјећања, услијед нечега другог - „неизмјерно важног“.Човјек некако изгледа увијек нагиње забораву, тако умно биће, штета...
Када би тај човјечуљак само био мало јачи изнутра и схватио колико је велик и моћан. Колика здања гради и каква дјела пише и какве хармоније и оде пјева. Када само не би дозволио да заборави за какве је подвиге способан. Ех, ех, када би...
Из тог промишљања Аполоновог трже га нико други до сестра Атина. Долетивши у кочији са сјевера из сунчане Грчке, прескочивши убави медитеран.
Слети до свог брате и наслони се лактовима на грудобран покрај њега.
„Но брате, шта се десило,“ започе Атина „туга на твом лицу се тиче и мене , кажи ми већ једном?“
Аполон одвоји поглед од пламенова и усправи се.
„Јеси ли слијепа постала сестрице?“ упита „Па не видиш како гори град Александров, не видиш ли оне гнусне пламенове како гутају Серапеум?“
„Видим брате, видим и схватам,“ Атина ће „но ти тако тужан не бјеше од посјете Кинеским боговима, када Ћин Ш'хуанг спали готово све књиге у Кини и закопа живе онолике умне људе.“
„Исто ти то дође сестрице, само на овој страни полутке. Страдалништво знања и културе,“ рече Аполон „но што је ово умногоме страшније јер први кинески цар сачува многе значајне и корисне књиге. Тако њихов развој не би обустављен.“
„Исток је увијек показивао мудрост,“ рече Атина „чувао је старо и градио ново и растао и растао.“
„Антика блиједи сестрице, одбачени смо и сами, на овом свијету више нема мјеста за нас,“ рече Аполон „ново доба галопира позорницом.“
„Можда нас се сјете једном,“ Атина се насмјеши.
„Ти дрзници, ти кратковиди створови?!“ бјесно упита Аполон стегнувши песницу.
„Но смири се, мили брате,“ рече Атина ухвативши му руку „још ће се људски сој учити тајни истинског раста и напретка.“
Аполон климну,
„Надам се да ће је научити прије него ли униште сами себе,“ рече.
Атина зазва кочију.
Филозофи и великани накупљени кроз више од пола миленијума постојања библиотеке огорчено су гутали стравични призор. Њихове духови су били њеми, али погледи су им везли трагедију на коју би Софокле и Есхил били љубоморни. Мислили су у својим главама када ће опет човјечанство досегнути висине на које су се они већ попели и повукли остале за собом.
Сестра и брат уђоше у кочију, погледаше Серпеум у нестајању последњи пут, те се запутише у заборав…
„Крај“ рече професор.
Након што je to објавиo пуном амфитеатру, остави студенте да се мешкоље у тишини пар тренутака и упију причу.
„Колеге,“ започе „будући академски грађани. Шта је писац хтио да каже?“
Минут прође у тихом коментарисању и накупљању храбрости да се смисли одговор на постављено питање.
Један студент устаде.
„Да су људи заборавни и да због тога као друштво вјечито крећемо из почетка?“ рече.
„Одлично колега,“ рече професор „још неко?“
„Да смо нехајни према наслијеђу?“ убаци се једна дјевојка.
„Још мишљења?“ упита професор.
„Да нисмо свјесни својих могућности и праве природе човјека?“ рече друга дјевојка.
„А та природа је каква, колегице?“
„Мисаона, градитељска..“ рече „величанствена, професоре“.
„Врло добро,“ рече професор, скину наочаре и спусти их на катедру, исправи се у столици и поче да говори
„Видите колеге, мимо тога хтио бих да вам скренем пажњу на једну неумољиву бољку савременог човјека. Наиме, ми данас можемо мислити да је спаљивање Мусеиона и Серпеума далеко иза нас и садашњег развојa. Али жалосна истина је да се таква епохална катастрофа заправо догађа на свакодневој бази. Наравно, то се одвија на кашику и непримјетно, сублимално, као кад подземни потоци подривају и урушувају тло. Резултат је исти. Тло под ногама нестаје. Ми смо нажалост наново утонули у мрачно доба. Рим је опет пао. Знање, духовност и култура у овом друштву бивају исмијавани, запостављени и заборављени попут згужваног папира баченог у ћошак. Ми. Рећи ћу МИ јер нас се свих то тиче, дајемо примат тривијалним и приземним стварима, који загађују наш дух и потенцијал, те вуку морал у сам Хад. Ми данас допуштамо да нас програмирају, да нам испирају мозгове и од нас праве овце. Ревносно прихватамо да нас завађују и дјеле на расе, нације, групе, клубове и субкултуре. Објеручке грлимо мржњу која нам се сервира као начин размишљања, љубимо је и баштинимо. Паметни сте дјецо. Немојте то да допуштате другима. Да вас сврставају. Да за вас одлучују. Мислите својом главом. Данас човјек својим уским погледом у магновењу чини многа зла, како себи, тако и другима. Ових дана, ми све мање цијенимо ЧОВЈЕКА и свијет око нас. Појам светог нам блиједи из разума. Пуно говоримо али мало кажемо. Шкрти смо на ријечима. Смијемо се али нисмо срећни. Завладала је општа равнодушност. Све нам је глупо и досадно, осим глупих ствари. Истински вриједне ствари смо омаловажили, разголитили и бичевали. Допустили смо апсурде и уздигли их на педиастал. Поштен и марљив човјек је исмијан. Нећу да испаднем огорчен па да распредем о томе да су на трон засјели лоповлук, непотизам и корупција. Те ствари већ сами знате.“
Професор бијеше сталожен и благ човјек, у очима му је становала сањалачка занесеност док је причао
„Градимо друштво индоктринисано материјализмом, површношћу, лажном индивидуалношћу и правим комформизмом. Ми смо, драга моја дјецо, једном ријечју затупљени. Индвидуални бескичмењаци и хероји комформизма. Човјек је почео да служи систему умјесто да систем служи и користи човјеку. Како сад то утиче питате се? Какве то има везе са Александријском библиотеком. Има, како да не! Човјек гради и пише, склада, да би оставио неком иза себе, предао поколењима своја достигнућа. Да би се наставило, не да би стало ту, или још горе, ишло уназад. Сад ми реците, шта мислите шта ће се десити са нашег друштва? Гдје су наши нови “Луђакови записи”, “Степски вукови”, “Врли нови свијетови”? Јесу ли монотоне кошнице од стакла, бетона и челика наша нова неимарска дјела? Гдје нестадоше љубавници мермера? Штоваоци креативности? Ко су овдашњи узори, запитајте се... Молим вас, дјецо. Молим вас. Свијет је тако предивно и софистицирано мјесто, упроштавањем ми га обешчашћујемо и уништавамо. Овај свијет је тако диван у својој сложености, зашто га вулгаризујемо и загађујемо? Ви млади људи треба да знате које су посљедице вашег „пада“, те да онда свим силама дигнете чело и исправите кичму. Будете човјек. Оно што и јесте. Мисаоно биће. За добробит свих. За један здравији свијет.“
Стао је опет, упутио погледе летимично по амфитеатру, процјењујући колико студенти слушају.
„Немојте дозволити да неко други говори из ваших уста, телевизија, новине, пјесме и рекламе, глупе крилатице, покварени људи који мисле да они знају. Не. Ви знате. Најбоље. Ви сами! Упознајте сами себе, не губите вријеме на безвриједне и помодарске ствари. Будите витезови истине. Не дозволите да вам таштина израсте у дива а да вам се дух скврчи у ембрион. Радите на одуховљању, посматрајте и учите, чак и оне ствари за које мислите да сте схватили. Свјесношћу и интелектуалним надограђивањем можемо разбити тај скаредни циклус који се спомиње у овој причи. Оно најважније је да ви, као људи и као интелектуалци, морате имати на уму да знање и култура нису похрањене само у библиотекама, уткане у папире и исклесане у неимарским дјелима, него да су првенствено у вама самима. Ви сте живи пулсирајући носиоци тог пламена, ви преносите цивилизацију као вјетар сјемена. Опрашујете латице цвијећа својим идејама и из тога се рађају пупољци који одољевају мачу времену и злим плимама. Ви сте Александријска библиотека. Ваш дух! Ви!“
професор застаде
„Ви. Колеге„ нагласи, „занемаривање те чињенице, равна је поновном спаљивању исте. Када се ви срозате, дјецо, и када се сроза колективно МИ, знајте, срозало се и човјечанство, а са човјечанством и све оно што је направљено и постигнуто.“
Предавање је завршио једним дугим погледом, погледом који би окићен надом, незамисливом надом.
„То би било све за данас,“ рече .
Студенти су излазили из амфитеатра уз буку и смијех, док их је професор ћутке проматрао.
Питао се у шта ће изнићи, та сјемена, тамо на сунцу, вјетру и киши. Питао се и да ли ће калемити, једном када постану вртлари.
Након што je to објавиo пуном амфитеатру, остави студенте да се мешкоље у тишини пар тренутака и упију причу.
„Колеге,“ започе „будући академски грађани. Шта је писац хтио да каже?“
Минут прође у тихом коментарисању и накупљању храбрости да се смисли одговор на постављено питање.
Један студент устаде.
„Да су људи заборавни и да због тога као друштво вјечито крећемо из почетка?“ рече.
„Одлично колега,“ рече професор „још неко?“
„Да смо нехајни према наслијеђу?“ убаци се једна дјевојка.
„Још мишљења?“ упита професор.
„Да нисмо свјесни својих могућности и праве природе човјека?“ рече друга дјевојка.
„А та природа је каква, колегице?“
„Мисаона, градитељска..“ рече „величанствена, професоре“.
„Врло добро,“ рече професор, скину наочаре и спусти их на катедру, исправи се у столици и поче да говори
„Видите колеге, мимо тога хтио бих да вам скренем пажњу на једну неумољиву бољку савременог човјека. Наиме, ми данас можемо мислити да је спаљивање Мусеиона и Серпеума далеко иза нас и садашњег развојa. Али жалосна истина је да се таква епохална катастрофа заправо догађа на свакодневој бази. Наравно, то се одвија на кашику и непримјетно, сублимално, као кад подземни потоци подривају и урушувају тло. Резултат је исти. Тло под ногама нестаје. Ми смо нажалост наново утонули у мрачно доба. Рим је опет пао. Знање, духовност и култура у овом друштву бивају исмијавани, запостављени и заборављени попут згужваног папира баченог у ћошак. Ми. Рећи ћу МИ јер нас се свих то тиче, дајемо примат тривијалним и приземним стварима, који загађују наш дух и потенцијал, те вуку морал у сам Хад. Ми данас допуштамо да нас програмирају, да нам испирају мозгове и од нас праве овце. Ревносно прихватамо да нас завађују и дјеле на расе, нације, групе, клубове и субкултуре. Објеручке грлимо мржњу која нам се сервира као начин размишљања, љубимо је и баштинимо. Паметни сте дјецо. Немојте то да допуштате другима. Да вас сврставају. Да за вас одлучују. Мислите својом главом. Данас човјек својим уским погледом у магновењу чини многа зла, како себи, тако и другима. Ових дана, ми све мање цијенимо ЧОВЈЕКА и свијет око нас. Појам светог нам блиједи из разума. Пуно говоримо али мало кажемо. Шкрти смо на ријечима. Смијемо се али нисмо срећни. Завладала је општа равнодушност. Све нам је глупо и досадно, осим глупих ствари. Истински вриједне ствари смо омаловажили, разголитили и бичевали. Допустили смо апсурде и уздигли их на педиастал. Поштен и марљив човјек је исмијан. Нећу да испаднем огорчен па да распредем о томе да су на трон засјели лоповлук, непотизам и корупција. Те ствари већ сами знате.“
Професор бијеше сталожен и благ човјек, у очима му је становала сањалачка занесеност док је причао
„Градимо друштво индоктринисано материјализмом, површношћу, лажном индивидуалношћу и правим комформизмом. Ми смо, драга моја дјецо, једном ријечју затупљени. Индвидуални бескичмењаци и хероји комформизма. Човјек је почео да служи систему умјесто да систем служи и користи човјеку. Како сад то утиче питате се? Какве то има везе са Александријском библиотеком. Има, како да не! Човјек гради и пише, склада, да би оставио неком иза себе, предао поколењима своја достигнућа. Да би се наставило, не да би стало ту, или још горе, ишло уназад. Сад ми реците, шта мислите шта ће се десити са нашег друштва? Гдје су наши нови “Луђакови записи”, “Степски вукови”, “Врли нови свијетови”? Јесу ли монотоне кошнице од стакла, бетона и челика наша нова неимарска дјела? Гдје нестадоше љубавници мермера? Штоваоци креативности? Ко су овдашњи узори, запитајте се... Молим вас, дјецо. Молим вас. Свијет је тако предивно и софистицирано мјесто, упроштавањем ми га обешчашћујемо и уништавамо. Овај свијет је тако диван у својој сложености, зашто га вулгаризујемо и загађујемо? Ви млади људи треба да знате које су посљедице вашег „пада“, те да онда свим силама дигнете чело и исправите кичму. Будете човјек. Оно што и јесте. Мисаоно биће. За добробит свих. За један здравији свијет.“
Стао је опет, упутио погледе летимично по амфитеатру, процјењујући колико студенти слушају.
„Немојте дозволити да неко други говори из ваших уста, телевизија, новине, пјесме и рекламе, глупе крилатице, покварени људи који мисле да они знају. Не. Ви знате. Најбоље. Ви сами! Упознајте сами себе, не губите вријеме на безвриједне и помодарске ствари. Будите витезови истине. Не дозволите да вам таштина израсте у дива а да вам се дух скврчи у ембрион. Радите на одуховљању, посматрајте и учите, чак и оне ствари за које мислите да сте схватили. Свјесношћу и интелектуалним надограђивањем можемо разбити тај скаредни циклус који се спомиње у овој причи. Оно најважније је да ви, као људи и као интелектуалци, морате имати на уму да знање и култура нису похрањене само у библиотекама, уткане у папире и исклесане у неимарским дјелима, него да су првенствено у вама самима. Ви сте живи пулсирајући носиоци тог пламена, ви преносите цивилизацију као вјетар сјемена. Опрашујете латице цвијећа својим идејама и из тога се рађају пупољци који одољевају мачу времену и злим плимама. Ви сте Александријска библиотека. Ваш дух! Ви!“
професор застаде
„Ви. Колеге„ нагласи, „занемаривање те чињенице, равна је поновном спаљивању исте. Када се ви срозате, дјецо, и када се сроза колективно МИ, знајте, срозало се и човјечанство, а са човјечанством и све оно што је направљено и постигнуто.“
Предавање је завршио једним дугим погледом, погледом који би окићен надом, незамисливом надом.
„То би било све за данас,“ рече .
Студенти су излазили из амфитеатра уз буку и смијех, док их је професор ћутке проматрао.
Питао се у шта ће изнићи, та сјемена, тамо на сунцу, вјетру и киши. Питао се и да ли ће калемити, једном када постану вртлари.
Огњен Томић ( Брчко, БиХ, 1991 ), завршна година Економског факултета у Брчком, Универзитет Источно Сарајево. Пише прозу, радови објављивани у књизи прозе-поезије Српске библиотеке у Лондону ( интернационални конкурс Српске библиотеке у Лондону, међу побједничким радовима за 2014 год.) и у часопису Новодсадског КЦ „Поља“ број 489. Прича Аполонов јаук остварила треће мјесто на шестом међународном фестивалу Магда Симин, у категорији писаца до 30 година. Припрема збирку прозе. Тренутно живи у Брчком.
Odlicno. Veoma talentovan mladic.
ОдговориИзбриши