Као стварно мале зближиле смо се на путу за Мали драгстор у Невесинској, где смо по наредби куповале флаше вињака за своје очеве. Понекад су нас и мајке слале да предухитре и умире на време њихове зле духе. Ти одласци су били увод у наша бекства. Она је имала своје пречице, а ја ПУТ који ми је мој Бог већ тада нацртао у зачађеном чубурском ваздуху.Иста нас је колевка уљуљкивала, исте муке наше мајке делиле, а заувек везао ритуал расецања палца и мешања крви у неком раном добу када смо се заклињале да никоме никада нећемо дати наш део града. Али ко може спречити каубоје кад нањуше Индијанце...хехе... Само што ти примитивни џибери, који се толико упињу да постану снобови, не знају да је ту негде, око њихове најновије послератне новоградње, некада стајао зид - причала нам је баба Мица како су ту гатаре долазиле и гатале људима који су се скупљали одасвуд и стајали у реду као да је судбина карта за биоскоп или бон за наградну игру ...
А постоји и прича да је у нашем видовитом-паранормалном-врачарском крају живео видар који је имао малу сламнату колибу и лечио наше прабабе што су се ту затекле рођењем и вољом виших сила.
Чубура данас није ни налик на наш Свет, зато смо је делимично и напустиле, али она није напустила нас... Живи у нама двема, можда зато што су нас маме брижно чувале и надгледале док смо трчкарале по паркићу званом «Шиптарац» који и дан данас спаја Кичевску, Баба Вишњину, М. Горког и кафану «Каленић» из које су нас пијани очеви дозивали «на ћевапеееееее», док су маме истрчавале из малених станова да пишу чекове без покрића. Пуно малих акција се одиграло на тој турској калдрми коју су касније «нови урбанисти» повадили, коцкицу по коцкицу – чупајући ми најмекшије делове детињства, а све са друштвено-хуманистичким циљем да нам «урбано» улепшају град. Толики труд је уложен да у што бољем светлу дочекамо дођоше који су навикли на њиве и оранице...
Па ипак, Мила није била тип особе која би претерано жалила и присећала се те мале Недођије у срцу града. Напросто није имала времена за носталгију поред тако бурног пубертета.
Њена пренаглашена сексуалност од наших раних дана, деловала ми је помало чудно. Била је хормонално напредна, али у глави није марила за то колико је секс опседа. У ствари, она је опседала секс. Умела је са мајком да разговара о свему томе и није осећала непријатност. Ја то никада нисам знала. Дуго ме мушки род није занимао онако јавно, моје тајне сам сама чувала. А било их је.
Не знам одакле је извукла Бугија.Таквих мушкараца има само у америчким тв серијама. Личио је на Џејсона Донована, тада су сви млади парови подсећали на Њега и Кајли Миног. Плавокос са још плављим очима, широких рамена, бисерног осмеха... сан сваке тинејџерке. Мислим да су се упознали на Ташу. «Шанса» је била хит место... Ту се излазило увече. Још нам нису поставили споменик Ајзербеџанском диктатору у то време...права је штета, али тада Ајзербеџанци нису ни чули за мој град, а камоли Таш. Преко дана се уживало на базену. Мила је била изразита црнка, крупна, лепа, не можеш да је не приметиш. Подсећала је на Лиз Тејлор. Обла и сочна као већ зрела жена, привлачила је пажњу мушкараца на сваком кораку. Све је бридело од сексуалних вибрација. Превртљиво и заводљиво, желела је сваког мушкарца који би пришао...Нема ничег сличног девојци која увек трепери од жеље за сексом, нема људске силе која би јој одолела, мушкима је довољно само да не изазивају зевање. Ја сам личила на неко неприметно недоношче, кратка косе попут сламе, без иједне облине. Мало млађа од ње у сваком погледу, али сам некако увек знала шта желим – у томе сам била спретна. Не знам да ли сам јој завидела, али око ње је била гомила успаљених ликова... Све је некако чудно мирисало.
Момци су се смењивали. Себе се и не сећам, колико сам била заокупљена њом. Волела сам да се играмо у паркићу и лежемо испред аутобуса који наилази из Голсвортијеве и скреће у Максима Горког. Бежале смо и церекале се безбрижно, не размишљајући о последицама. Е тада је Мила умела да покаже да у њој још чучи неки мали Петар Пан из моје бајке. Кад нас избезумљени возачи појуре, ватамо штуру и бежимо низ Крунску. Мени је то била забава. Знала сам тачан број липа све до Београдске и назад. Чинила ми је знајући да јој увече треба подршка и алиби за њен ноћни плес.
«Ако плешеш за мене, даћу ти све», свако вече исти текст различитих интерпретатора.
«Не мораш да ми даш ништа. Ја волим да плешем».
Не знам, али мени се баш повраћало од њихових петпарачких прича. Умела сам да додам: «Видиш, и секс симболи имају душу», можда мислећи на себе, хехе...
Није јој требало много да се монтира. Гомила мачора је мјаукала око наше клупице.
Ја сам тад била сама, али храбра и мало среће би ми добро дошло. Могла сам само да одем кући, али кућа служи за спавање, размишљање или туширање, нарочито моја, у којој никада није било мира. Чини ми се да од рођења није било ноћи а да ме нису будили.
Буги је уписао машинство. Био је озбиљан момак, мени лично деловао је недојебано, али оваква лајавица свима нађе ману... Мила се некако изборила за њега, и почели су да се забављају. Умела сам сатима интелигентно са њим да разговарам, па сам се чуду чудила «шта ли ово двоје разговарају кад су сами». Милу нису занимале «интелектуалне теме» напротив. Вазда ми је препричавала њихову интиму, а ја сам уживала: »Петљала сам по његовом шлицу и провалила да је напаљен као и ја. Одмах смо почели да се туцамо, ту у «Цаси» желео је да ме полиже целу. То значи да ме воли, знаш, немаш ти то искуство. Иако сам «порно звезда» ја сам и сентиментална, знам кад мушко хоће да искористи»...ахаха... Нисам веровала, али знала сам да живи од љубића новогодишњих «филмских маратона». Били су за мене помало естрадни пар... Нисам могла ни да наслутим да ћу тако заболети моју прерано искусну пријатељицу. Жене су од малена погана работа...
Буги је умео да сврати код мене и сам. Она је ишла на праксу за козметичара, а ја сам се увек бавила неким окултним радњама, експериментисала и призивала духове... Мрзим кад ме затекну, али понекад непредвиђеност помаже да пронађем саму себе. И у мени се пробудио један дух... Можда га је Буги чачнуо сталним запиткивањем о мојим књигама о врачању.
«Машинац, буљи у ту твоју литературу кад си већ бануо да ме ометаш у ритуалном гатању. Ајд,па да те преслишам» хехе...
«Малецка, боље се држи школе, него бајања»
«Је ли, јел сам ја свратила код тебе, или ти код мене? Бајаш ми ко баба.»
«Ја не бајам, ја ти видим.»
«придржи ми ову свећу кеве ти»
«ајде, можда ти осветлим пут»
«мудро, мудро...али ми није јасно...такав Мудрац са мојом Милом» моја отровна језичина није имала мира.
«а како би се неко иначе тако надрнданој и безобразној девојци пришуњао,да нисам имао пречицу»
«Моооолим ? »
«Да, да...»
«Хахаха...пали бре, љаксе.Па ја се не би допала никоме. Играм још фудбал на мале голиће и држим се ове моје литературе...свако нормалан би ме обишао у широком луку, што би рекла моја мама»
«е видиш, ја те не би заобишао. Ја бих те чувао, можда и заувек»
Ово «можда и заувек» чинило ми се довољно честито за мушкарца и није да ми се није допало. Већ сам имала искуство...само сам ја знала колико болесно...
Почео је да долази све чешће. Ништа га нисам питала. Волео је да прича и да се смеје. Увек сам умела да забављам, а то је само корак од завођења. Ја сам тад имала «озбиљну» везу са мушкарцем старијим петнаест година, који је био «озбиљно болестан» хаха, његове фазоне сам скупљала и скупљала, и од тада заводим. Захвална сам му на томе. Сада за њега кажем да је био потајни педофил. Татин друг, млађи од ћалета, али га је матори готивио по чашици. Куповао ми је озбиљне плоче и књиге, уводио ме у неке нове светове у којима као да сам давно давно живела. Умео је да ми напише пар стихова на жутом јесењем листу, и да ми га у поштанско сандуче. Можда је баш тада осећао да ми се приближава нови мушкарац, па се трудио да превазиђе своју боемску сентименталност... Мислим да тај лист још увек негде чувам... «This is the end, my only friend, the end. This is the of evrrything they send»...
Толико сам му се препустила да сам озбиљно патила кад год бих видела две црвене шољице испијене јутарње кафе поред његовог кревета. Јеби га, кад девојка озбиљну, а недовршену љубав одболује тако рано, не знам да ли је спремна да се преда некоме безусловно. Видећемо.
Некако спонтано једно вече ме је Буги пољубио, тако сочно да сам се препустила уживању и топила. Била сам одушевљена, али нисам хтела то да покажем. У позадини је ишла песма «I´m Your Man», ненађебиви Коен се нудио и нудио, својим дубоким сугестивним гласом. Почела сам хистерично да се церекам.
»Јел чујеш?»
«Чујем, Малецка, нисам ни сумњао».Ту сам се запитала колико сам лепа у ствари.
Тако је започела моја тајна веза. Буги је био поштен, као што је сваки мушкарац кад стварно воли. Некако сам видела мој излаз из паклене љубави и ушла у нови, још мање опростиви грех.
Био је довољно честит – или довољно суров? - па је отишао код Миле и признао јој све од самог старта. Била је љута као никада до тада. Могла је себи да дозволи промискуитет, али такву издају пријатељства никада... Седела сам као попишана док ме је Мила пљувала.
«Па зар њега, он је љубав мог живота»
«сваки је љубав твог живота док ти га не ували» помислих, али сам ћутала. Нисам ја била баш толики кривац. Нема типа коме није дала од Врачара до Канаревог Брда, јеби га.
Истрпела сам све критике. Али нисам могла да вриснeм: «Себе сад спасавам!»
Ушла сам у кућу. Како да опишем шта сам осећала? Отворила сам прозор упркос хладноћи, а сузе су ми текле. Могла сам да је видим како маше у знак поздрава, без опроштаја. Престале смо да се виђамо неко време.
Буги ме је волео,чувао, пазио. Имао је златно срце. Стално ме је водио у његову породичну кућу на Вождовцу. Упознао са пријатељима и родитељима...ј едноставно ме је обожавао. Умела сам понекад да будем и гадна и мрачна. Некако од мрака породице у рођеној кући можеш само на кратко да збришеш. Зато сам ја ретко боравила тамо.
Кили ко Кили...брзо ми све то досади па фурам даље. Плакао је као киша, није постојао разлог ни свађа ни било каква збрка, осим у мојој глави. Ја сам мало одглумила тугу и рекла.
«Ја сам најспонтанија жена у граду. Ружно је да после овако лепе епизоде глумим утућеност, не бих те остављала да има туге, довољно сам себична за такве ствари. Нисам Ја за тебе».Стварно сам то мислила, све је испало много незгодно.
Мила ме ипак није напустила.
Колико је она волела забаву и мушкарце то је само она знала - скроооз....
После Бугија, плавог- плавог са провидним теном, почели су да се смењују тамнопути момци...Увек је говорила: «Не желим да будем сувише бледа, већ добро нашминкана пастелним бојама» хехе...
Денис је био прави гастарбајтер... Његови су живели у Немачкој. И он је дуго боравио тамо. Био је културан Циганин, али ко је још од Циганије запалио... Чубурска деца су толико стопљена са тим народом, њиховим обичајима, летњим лубеницама су нас мамкали тражећи нашу наклоност. Па свима нам је друга слава била Ђурђевдан. Сећам се како смо се сваке недеље окупљали код «Каленића» да гледамо како игра права правцата мечка. Они су за нас били део фолклора у коме је Мила знала сва кола.
Заљубили су се на први поглед...ч исто и јасно, као права деца, не знајући како се за трен деца и праве. Метар осамдесет, можда мало нижи, грчка грађа. Мила каже да је «природа» била даровита према њему. хехе. Имао је светле очи. Просто је прешла одмах код њега. »плавоока лепотице волиш ли ме ти, дал ме волиш дал ме желиш моја љубави» певушио јој је у ритму тарабуке и даира... а она је њихала куковима... и стапала се ритуално играјући трбушне плесове на њиховим породичним забавама...уживала је у свом бегу.
Отац је хтео да је се одрекне али не и јефтиног вињака, па му се жеља за исправним моралом мало затетурала. Мајка ко мајка, плаче и куне кривце који су «сви други» и моли ме да је, у име закона и реда, киднапујем из черге.
Јебо те, мислим се, па нама су Цигани браћа, ово је Чубура. Сиротињски крај али са херојским градским пролетерима, каквих у то време, а и касније, ни светиоником ниси могао да пронађеш. Ми смо васпитаване да не одвајамо људе по колору. Ви сте нас тако училе, шта сад хоћете. Она га је баш волела, увек је волела другу веру.
Ипак смо кренуле у отмицу, морала сам да удовољим кеви. Када је отворила врата схватила сам све.
«Уђи.»
«Била сам јако забринута због тебе, и они су.»
«Мислила сам да се шалиш али видим да не можеш да живиш без мене,хехе.»
«Могу ја да живим без било кога, али се не мирим лако са тим. Заборави наш разговор. Нема сврхе настављати га.» Знала сам да је ОН најважнија ствар у њеном животу сад.
Одбијала је да крене са нама.Ништа се ту није могло на силу. Е ово је била авантура. Страх и љубав, као два револвераша, очи у очи... Наравно да није могло такво гранично стање дуго одржи. Једно од та два је морало да сагори...
Пробудила ме је вест да је Мила пала у несвест. Није било објашњавања, ни коментара, а и како је могло другачије, осим да се пушта крв наживо?
Нашла сам јој посао у козметичком салону код Циге и Халиде, на углу Булевара и Светозара Марковића. У то време није било толико салона у Београду. Цигу сам знала преко ћалета. Много лош човек, доказани хохштаплер, али су нашли заједнички језик. Била је добар радник, весела и спонтана, права жена из народа. Спонтани побачај је на неки начин спасао и њу и њену породицу од бруке. На сред салона од врућине прокључалог воска испао је мали недужни плод љубави право у њене руке.Знала је да је то крај.
Денис је остао ту негде, записан и данас...
Мила док воли опрема станове, говори у множини али кад види да то не води никуда оде... не окрене се...
»Жао ми је љубави али давно сам требала да се чистим одавде» то нам је постала узречица, хехе...
Мој бивши муж ми је причао да је на једној журци пушила момцима у круг и да је то био вид забаве у којој је она уживала. Испљувала сам и њега, и трачаре около које немају шта друго него да измишљају туђе животе и томе се подсмевају. Али је никад нисам питала за тај узбудљив догађај. Можда сам га користила у неком досадном сексуалном искуству у ситне сате када сенке нестају, да ми да жишку и да се напалим још више. Она је жена која буди сексуалност код истог пола. Једном је мом бодигарду преда мном рекла да би спавала са нама. Гледао је фасциниран њеном снагом и поцрвенео, а ја сам се смешкала
«Па, не, искрено»
.... Хахаха... Рекох јој: «Мила, само искрено, него шта».
Мислим да смо је користили у нашим перверзијама после, уживали у њеним женским атрибутима, али се ниједно од нас није усудило да то стварно изговори наглас. Ипак, слатко нам је служила. То је прави пријатељ,хехе...
Е, једном је ушла у мој мали стан у Баба Вишњиној са неким ликом. Више стварно нико није обраћао пажњу на смењивање њењих мушкараца, само смо климали главом. Соба је била пуна чудака, само такви људи су и могли да ме окружују. Уметници, пророци, ученици, музиканти, ћалетова млађа екипа, од нарко дилера до морнара... Ту, у тој соби, сви смо били један другачији свет, пун осмеха и туге и наметнуте изолације – али осећало се право заједништво. У том собичку, затрпаном књигама и плочама које су се вртеле са старог маминог грамофона, певушили смо у истом ритму. Са осмехом је рекла:
«Људи,ово је мој нови дечко, Дејан».
«Драго нам је, седите», више није било замерки на њене изборе....Он је сео и дискретно јој шапнуо
«Мила, ја нисам Дејан, него Срђан»
«извини Мили, мозак ми је одлутао негде»
...Е, то је био Хит!
Имала сам и ја велике љубави. Ђинђићеви телохранитељем Миладин од милоште Бургија. Звали су нас лепотица и звер. О томе још прича мој град. Због њега су ми дали надимак мали Бургија, хаха...како то гордо звучи. Сви су га се плашили, а ја сам у налетима љубоморе умела да репетирам његов хромирани ЦЗ99 и да га јурим по кући. «Макице,спусти то срање све ћу да ти признам». Ја сам уживала у тим филмским сценама. Из тог истог оружја ме учио да пуцам и давао ми да га чувам на сваком уласку у ноћни клуб. Без додира тог метала мислила сам да не могу. На крају му је Ђики дао БИА значку са бројем 1205974 мојим датумом рођења...То је био знак да треба да идем даље, доста сам се играла врачања.
Није било лако збрисати у наручје сина познатог адвоката Кастратовића који је узгред буди речено био саветник тада још живог нам премијера. Одувек сам имала дар за упумпавање адреналина у сопствени крвоток. Све акција до акције, и то кавке. Млади Кастратовић је био фин наочит младић. Умео је да ми шаље љубавна писма по дечаку који је продавао кикирики у свим кафанама по Врачару. Како то отмено звучи. Али је знао да ми гурне диктафон у тек пресвучену стилску фотељу и да прислушкује моје доколичарење и празне разговоре које сам водила с обзиром да није желео да напуштам стан док је он у канцеларији и на суђењу. Мислим да је било тешко да пронађем себе у таквом досадном животу. Тад сам оболела од штитасте жлезде. Горка успомена на њега која и даље траје.
То са богатим ликовима уме да буде уврнуто, али и досадно. Можда зато што сам се давно сестри заклела да ћу увек седети у Вип ложи. Они су увек јадни и неостварени, тужни и некако бескорисни. Волела сам да их зачарам мојим «наивним» умећем у кревету и да им скупо продам причу да «нисам ја неки сексуалац осим кад искрено волим». Сваки од њих је мислио да је он тај који ме је отворио, хехе...
Ликови из спољњег света нису смели да ме називају спонзорушом, али кад је почео да се буни и мој чубурски дух који није давао пет пара на статусне симболе богатуна и моћника тада сам знала да сам помало забраздила. Ипак су то били људи који су покушавали да купе моју ведрину осмех и моју свету женственост – а то је већ био озбиљан грех.
У ствари, пошто ми је исувише добро успевао тај лов на богати мушки плен, почела сам да препознајем нешто попут старог пророчанства, које обично прати овакве необичне женске, и сместа сам пожелела да га разбијем. Мислим на пророчанство, не на незаштићене утицајне мушкарце који су постојали само као моји обожаваоци. Хтела сам да им вратим њихов живот не тражећи ништа заузврат јер ништа моје нису заиста одвојили од мене.
И тада се догодио зајеб. Чим Килица послуша светину, сјебе своју концепцију. Дакле, удала сам се за неког ко није био богат и имућан који је имао неки посебан флуид али се испоставило да није био способан да има мене.
Венчање је било скромно скоро па уметнички чин. Није да га нисам волела. Да сам се држала ових изопачених, сада бих држала на окупу – као на узди, хехе - моју малу сложну породицу...Сложену као брдо лего коцки на персијском сагу... Али, наравно, као што сви знамо - новац је новац... све поквари и кад га има и кад га нема. Шта ти је «лоше друштво»...
Мушки су најслађи кад се смењују. Код Миле није било ни тајни, ни дилема, бар не таквих. Дејан-Срђан је мало потрајао, али није волела старије ликове. А овај је био мало одраслији од нас и петљао је са лажним идентитетима, па нам није одговарао, јер ко да памти његову «пратећу документацију». Кога брига за досије маторог лажовчине?
Е, онда се десила црно-бела реприза: поново Мила и тамнопути... Овог пута био је то конобар из комшијске «Њујорк, Њујорк» пицерије, смештене поред њене мале трошне кућице у Крунској... Културан и способан... Уселила се и код њега. Пунила паприке и стављала зимнице као права снајка. Мењала намештај и белу технику и поново говорила у множини. Био је ганци, али лепи, пицнути, зеленооки. Није се разликовао од нас, али она је била бела и није била прикладна баш!
Оговарана са свих страна, није могла да поднесе да је и ганцијеви оговарају као лош избор за снајку. Мила је себе сматрала највреднијим миразом и никаква поткусуривања нису долазила у обзир. Овај пут је отац немоћно ћутао, мајка испратила хајку док није уловила ћерку и вратила је у регуларну дивљину и ловиште... Године су пролазиле а она се није смиривала у изборима.
Ни ја се нисам смирила иако сам се породила царским резом.
«јебо те, па ти си у ствари размажена.Ни да се породиш природно не желиш» рече ми познаница, дивна лепа, из богате куће.
»Знаш Нина, ја сам одувек маштала о Царском резу, али ово је успомена на оно предратно време када сам путовала у Бугарску и шверцовала храну да се прехраним и преживим. Цвокотала у леденом бусу и молила се оном мом свецу да ми цариници не наплате царину, јер сам онда залуд ишла. А твоја мајка, дивна жена, дође па откупи целу моју тезгу да ме не гледа у двадесетој на минус шест како пропадам на Каленић гувну док ти мирно и спокојно спаваш у топлој постељи...и тако сећаш се ваљда тога, аутобус се окренуо и сва стакла попуцаше осим мог. Један мртав, један без руке а ја три месеца лежања, прелом карлице.Тада је др Станковић написао и нагласио обавезан царски рез. Тако ми се жеља испунила.»
«Јој, извини, заборавила сам.»
«Ниси ти крива, не извињавај се.»
У мој живот је ушла мала слатка девојчица која ме је опчинила.
Мила је фурала даље...Секса је било, није био лош кад је причала,а ли док сам слушала њено загрцнуто јадање осећала сам се ужасно и питала се «какав смисао има све ово». Можда нас ипак дете и брак начисто поремете? Или нас врате на место на коме треба да буде свака жена?
Дошао је ред и на таксисту. Тек је он био чудан. Само су јели и буљили у филмове. Живео је негде у околобеоградском пичковцу, чини ми се да је поносно спомињао Калуђерицу, ваљда као Џиберско Дедиње. Зајебант прави. Могле смо сатима да седимо као праве искусне пријатељице у мисији доколичења - никад се није мешао у наше трачарење. Донесе сладолед и оде да ради...Али, хм, секса није било. Касније ми је се жалила да се годину дана нису појебали. Пуштала је порниће, куповала секси доњи веш - све џабе, мада је пуно коштало! Додуше, у међувремену је набацила тридесетак килограма вишка, али осталима није сметало.То мушкима ништа не значи, само ако могу да га умоче.
Мој проверени саборац Страја се са њом забављао око шест месеци. Ни он јој није умакао. Ух, то је стварно било језиво кад ми је рекао.Попушила му је слатко курац и рекла док је сперму муљала по устима
«ПРЕВАРИО СИ МЕ».
«Молим?!?», рикнуо је док је покушавао да изађе из транса.
«Осећам по укусу да си био са другом.»
хахахаха...Цркла сам од смеха, али сам и њега напушила иако ми је био најбољи друг.
«Па јебо те, не морам ја све да знам».
«Јеби га, Кили, коме да то кажем?», правдао се мој верни друг.
«Никоме, лајави», церекали смо се.
Елем...Моја Мила је вазда у кредитима...тако је желела да обнови заједнцу која није била брачна и оде на летовање у Тунис са Таксистом. Радовала се а каже да ни он није био невесео.
После десет дана сва препланула, помало стесана дошла је у Београд. Гледале смо фотке код мене, моја Андреа је тад имала годину и по дана... бебче је пузило по нама, а ми смо радознало гледале фотке. Није ми падало на памет да увек постоји неки КЕЧ.
Тада сам јој рекла да сам стандарно срећна, онако за себе, али да нисам ја за брак са уметником.
«Верујеш ли да је од хонорара за филм који је снимио купио кавез за џукелу и још једну пит бул џукелу, коју сам у старту проклела.»
«Ајде Кили, добар је он дечко. Поштен и диван таја, пусти сад.»
«Не знам, чула сам се са Владом, зове ме у Џобург да пробам да живим тамо.»
«Аха, значи дочекао те је. Па и ред је, развео се због тебе, а ти си га ритнула после саобраћајке, као да је он био Мајстор и као да је намерно окренуо аутобус»
«Ма није то био разлог, нисам била спремна за Мир.»
«Иди, ти си одувек знала шта хоћеш, ако ће вам тамо бити боље фурај .Бар пробај,шта губиш, Глига ће те чекати.»
«хахаха...луда жено»рекох, не слутећи да и њој треба подршка.Нови јебач на помолу!
Да, хотелски базенџија, «ЧУВАР ПЛАЖЕ У ЗИМСКОМ ПЕРИОДУ»... Рођени Тунижанин, коврџав и крупан, јебачки муџахедин што опслужује стране туристе, да их убеди у удобности џихада.
«Не могу да верујем», кикотала сам се искрено запрепашћена.
«Искрадала си из постеље будућег мужа, да идеш да се подаш обрезаном».
Мила је гледала у обећану даљину у којој је све било могуће уколико поверујеш да и тамо постојиш.
«Тако је сладак и романтичан.»
Трудила сам се да прекинем њено мишје предење, то не приличи таквој лавици. «Ко бреееее?», завриштала сам као да ме голица чета евнуха у главном туниском харему.
«Мораш да будеш уз мене», моја незасита пријатељица је имала план и снове и физиолошке потребе – само сам јој ја недостајала, па да животни круг уживања буде потпун.
«Хоћу да се вратим код њега», рекла је са трунком заноса.
«Идиоте, ко зна шта може да ти се деси», прекорила сам је, а онда упитала за ликове који су се погубили негде у њеном кастингу.
«Је ли, а Таксиста?»
. «Договорили смо се да се растанемо. Ма, није ни трепнуо. А и што би кад се ниједном нисмо појебали на онако луксузном мору. Е, богами, кад ти нећеш, има ко оће» мудро је закључила праведнички напаљена Мила.
Припреме и улазак у нови кредити су почели. Морала је у најбољем светлу да оде, са пуно дарова. Цела Васељена, што би онај ваш писац Коељо рекао, зна да ти ликови траже богатунке да их искористе, али ајде... бићу уз њу.
Вече уочи лета, упознаје лика, двадесет килограма лакшег од ње. Забавног и озбиљно загрејаног за озбиљну везу; срећно разведен, без деце. После непроспаване ноћи пристаје да је вози на аеродром и успут је преклиње да остане и да оду на Златибор онако пријатељски да се проведу. Она успаљена није одустајала, знала је да би се кајала до краја живота. Цокио је у чело и рекао «чекаћу те па шта буде»
Базенски Тунижанин је дочекао и одвео у цимерску собу коју је делио са својим братом. Није јој сметало, желела је тај обрезани курац више од свега. Нисам била сигурна да ли је имала и тројку са братом. Никада ми то не би признала. Седам дана је протекло као у сну. Мислим њеном, с обзиром да није имала јебање толико дуго, а даљина пружа сва немогућа и могућа искуства и новине које је овде тешко сакрити.
Вратила се пуна доживљаја, али свесна да је без жуте банке и да је ово била авантура коју ће памтити дуго а и отплаћивати.
Мој брак није био авантура, али ћу га ипак памтити јер се завршио. Сада сам имала Андреу уз себе и осећала сам како постајем помало застрашујућа нераскидива целина. Као да је Килица ходала својим путем руку под руку са својом двојницом апсулутно верном, вернијом од оригинала. Замислите дуплирану Килицу и како су се осећали мушкарци који су покушали да ме третирају као распуштеницу. А ја сам се распустила од целог божјег света! Толико да сам тек тако прихватила изазов и са ћерком отишла у Јоханесбург да започнем нешто ново и обновим нешто старо. Не знам да ли је и Мила схватила да љубав и живот нису баш исто, мада су у питању сложени послови са добицима и још већим губицима, тек ето ње код мене док сам се паковала за пут на други континент са другачијим црнцима и другачијим верама.
«Кили, уморна сам. Морам нешто да урадим од свог живота, није ни теби лако, али ти то некако стоички подносиш и пичиш даље. Бар ти се нешто другачије догађа. Нису сви способни да забављају, а то је корак од завођења како би ти рекла. Хахаха»
«Слушај, свашта нешто смо прошле може се рећи од рођења, е кад ти ја кажем да је доста онда је доста. Уз тебе сам како год, али фали ти у сивилу оно удата тад и тад породила се тад и тад...ајд да не кажем разведена...ахахах. Сад је прави тренутак, граби га, он и овако ништа о теби не зна, кад те је испратио на јебачину биће то добар животни пратилац кад ти Кили каже.»
«Али морам у Лештане»
«Па? Морам и ја у Јобург! Дићи ћеш већ још један кредит. Шта је то за тебе. Па, ти без кредита не можеш...хехе
Кад сам се једног јутра у купатилу затекла окружена стотинама разних фирмираних бочица од крема до парфема схватила сам да сам опкољена и да ово није континент за мене. Андреа је већ увелико ишла у вртић и почела да се споразумева на Зулу и енглеском језику, али ја се, изгледа, нисам споразумела са собом. Није ту било места за обнављање било какве љубави. Ја сам покушала можда први пут да побегнем од себе. Рекла сам «Кили кидај одавле».
Страхиња је када смо се видели рекао: «Кили, поносан сам што си мој најбољи друг. Нисам срео ни мушкарца који може да се исели на други континент и врати се у року од годину дана. Знаш, научно је доказано да је пресељење стресно колико и смртни случај у породици»
«Ма то се зове бахатост, да ти Кили каже. Можда и размаженост. Или могло ми се, разјебах бившег мужа разјебах бившег дечка по други пут, само сам ја то доживела као прилику да ми ћерка види Јужну Африку. Ето.»
«Како год, поносан сам и на искреност. Хехе «
«Знам.»
Дочекаше ме Мила и њен супруг са прелепом девојчицом у наручју. Вала, да и ово доживим, помислих. Историја се понавља.
Купили су стан на кредит у коме грцају, али Мила није могла да издржи обичаје лештанске свекрве. Наравно да су свађе почеле, јер где нема кеша нема ни љубави. Али она је постала права смирена домаћица и мама. Радно време од девет од пет - иако је Мила од малена заменила дан за ноћ, све је то некако легло. Наравно да сам се више радовала него чудила што се Мила ЗАИСТА скрасила. Ипак Кили бира своје пријатеље и знала сам одувек да Мила има оне праве људске квалитете: храбра да ризикује, поштена да истрпи сваки свој хир и плати цену за сваки свој избор. Искрено, боље се носила у браку од мене; већи ратник али и већи дипломата.
Међутим, ни живот ни Чубура не верују у идиле.
Док сам уживала у чарима тоталне депилације, замишљајући ко ће још све пожелети да види моју недодирљиву «бразилку», Мила је започела своје исповедање, стављајући ми гел на нокте.
«Што си дрки Мила, ако ти је смор сутра ћемо да се сређујемо»
«Ма јооок, није то. Слушај, не да мени јутрос у шест ђаво мира. Устанем и скувам кафу. Ћујем стално неко вибрирање али не знам одакле допире. Уђем у Катаринину собу и дотакнем орман. Вибрира. Попнем се и погледам, стари мобилни на орману вибрира ли вибрира... Голе сисе и текст «да ли ти недостаје наша забава»... Уђем у поруке даље, фотка до фотке али без фаце. Шокирам се али ћутим. Устане он као пољуби ме. Ја цептим али ћутим. Пита ме шта ми је. Ја кажем ништа. Некеко се одшуњао на посао али на лицу сам му видела да зна да је крив. Позвао ме је после пола сата и питао шта радим. Ево гледам у голе сисе и пичку твоје рашчепљене конкубине. Молила бих те да се не правдаш. Развод ће бити смирен и сталожен. Катарина и ја остајемо у стану а ти се селиш код маме у Лештане, где и припадаш.»
Када је чуо све то аматерски прељубник Саша, добри и племенити мужић, закркљао је као да је прогутао мобилни и брже боље дојурио кући.
Ту га је сачекала Мила моја мангупска чубурска сестра са библијском поентом: «Слушај мили, прошла сам сито и решето и све ово време се само правим фина због брака, детета и кредита. Нисам сигурна како ћу ово прогутати јер си ме много прогањао и оптуживао без разлога. А био си намирен као и дете, и јебали смо се само кад се теби прохте, чак си ме водио и на стадион Партизана да навијам са тобом, а све да не останем сама и не паднем у искушење да се појебем. Е па да ти кажем, када се ја будем појебала са неким, то сигурно неће бити у Београду и ти сигурно никада нећеш сазнати. Јер нећу толико да те мучим. Размислила сам добро и у овом тренутку мог живота не одговара ми развод јер су кредити велики а и стан је заједнички. А за дете знам да је МОЈЕ и нећу да трпи због твојих сељачких комплекса. Сад ме лепо одвези до салона, јер морам да средим Килицу, не могу да дозволим да моја пријатељица шета по Бечу без френча на ноктима.»
Некако спонтано једно вече ме је Буги пољубио, тако сочно да сам се препустила уживању и топила. Била сам одушевљена, али нисам хтела то да покажем. У позадини је ишла песма «I´m Your Man», ненађебиви Коен се нудио и нудио, својим дубоким сугестивним гласом. Почела сам хистерично да се церекам.
»Јел чујеш?»
«Чујем, Малецка, нисам ни сумњао».Ту сам се запитала колико сам лепа у ствари.
Тако је започела моја тајна веза. Буги је био поштен, као што је сваки мушкарац кад стварно воли. Некако сам видела мој излаз из паклене љубави и ушла у нови, још мање опростиви грех.
Био је довољно честит – или довољно суров? - па је отишао код Миле и признао јој све од самог старта. Била је љута као никада до тада. Могла је себи да дозволи промискуитет, али такву издају пријатељства никада... Седела сам као попишана док ме је Мила пљувала.
«Па зар њега, он је љубав мог живота»
«сваки је љубав твог живота док ти га не ували» помислих, али сам ћутала. Нисам ја била баш толики кривац. Нема типа коме није дала од Врачара до Канаревог Брда, јеби га.
Истрпела сам све критике. Али нисам могла да вриснeм: «Себе сад спасавам!»
Ушла сам у кућу. Како да опишем шта сам осећала? Отворила сам прозор упркос хладноћи, а сузе су ми текле. Могла сам да је видим како маше у знак поздрава, без опроштаја. Престале смо да се виђамо неко време.
Буги ме је волео,чувао, пазио. Имао је златно срце. Стално ме је водио у његову породичну кућу на Вождовцу. Упознао са пријатељима и родитељима...ј едноставно ме је обожавао. Умела сам понекад да будем и гадна и мрачна. Некако од мрака породице у рођеној кући можеш само на кратко да збришеш. Зато сам ја ретко боравила тамо.
Кили ко Кили...брзо ми све то досади па фурам даље. Плакао је као киша, није постојао разлог ни свађа ни било каква збрка, осим у мојој глави. Ја сам мало одглумила тугу и рекла.
«Ја сам најспонтанија жена у граду. Ружно је да после овако лепе епизоде глумим утућеност, не бих те остављала да има туге, довољно сам себична за такве ствари. Нисам Ја за тебе».Стварно сам то мислила, све је испало много незгодно.
Мила ме ипак није напустила.
Колико је она волела забаву и мушкарце то је само она знала - скроооз....
После Бугија, плавог- плавог са провидним теном, почели су да се смењују тамнопути момци...Увек је говорила: «Не желим да будем сувише бледа, већ добро нашминкана пастелним бојама» хехе...
Денис је био прави гастарбајтер... Његови су живели у Немачкој. И он је дуго боравио тамо. Био је културан Циганин, али ко је још од Циганије запалио... Чубурска деца су толико стопљена са тим народом, њиховим обичајима, летњим лубеницама су нас мамкали тражећи нашу наклоност. Па свима нам је друга слава била Ђурђевдан. Сећам се како смо се сваке недеље окупљали код «Каленића» да гледамо како игра права правцата мечка. Они су за нас били део фолклора у коме је Мила знала сва кола.
Заљубили су се на први поглед...ч исто и јасно, као права деца, не знајући како се за трен деца и праве. Метар осамдесет, можда мало нижи, грчка грађа. Мила каже да је «природа» била даровита према њему. хехе. Имао је светле очи. Просто је прешла одмах код њега. »плавоока лепотице волиш ли ме ти, дал ме волиш дал ме желиш моја љубави» певушио јој је у ритму тарабуке и даира... а она је њихала куковима... и стапала се ритуално играјући трбушне плесове на њиховим породичним забавама...уживала је у свом бегу.
Отац је хтео да је се одрекне али не и јефтиног вињака, па му се жеља за исправним моралом мало затетурала. Мајка ко мајка, плаче и куне кривце који су «сви други» и моли ме да је, у име закона и реда, киднапујем из черге.
Јебо те, мислим се, па нама су Цигани браћа, ово је Чубура. Сиротињски крај али са херојским градским пролетерима, каквих у то време, а и касније, ни светиоником ниси могао да пронађеш. Ми смо васпитаване да не одвајамо људе по колору. Ви сте нас тако училе, шта сад хоћете. Она га је баш волела, увек је волела другу веру.
Ипак смо кренуле у отмицу, морала сам да удовољим кеви. Када је отворила врата схватила сам све.
«Уђи.»
«Била сам јако забринута због тебе, и они су.»
«Мислила сам да се шалиш али видим да не можеш да живиш без мене,хехе.»
«Могу ја да живим без било кога, али се не мирим лако са тим. Заборави наш разговор. Нема сврхе настављати га.» Знала сам да је ОН најважнија ствар у њеном животу сад.
Одбијала је да крене са нама.Ништа се ту није могло на силу. Е ово је била авантура. Страх и љубав, као два револвераша, очи у очи... Наравно да није могло такво гранично стање дуго одржи. Једно од та два је морало да сагори...
Пробудила ме је вест да је Мила пала у несвест. Није било објашњавања, ни коментара, а и како је могло другачије, осим да се пушта крв наживо?
Нашла сам јој посао у козметичком салону код Циге и Халиде, на углу Булевара и Светозара Марковића. У то време није било толико салона у Београду. Цигу сам знала преко ћалета. Много лош човек, доказани хохштаплер, али су нашли заједнички језик. Била је добар радник, весела и спонтана, права жена из народа. Спонтани побачај је на неки начин спасао и њу и њену породицу од бруке. На сред салона од врућине прокључалог воска испао је мали недужни плод љубави право у њене руке.Знала је да је то крај.
Денис је остао ту негде, записан и данас...
Мила док воли опрема станове, говори у множини али кад види да то не води никуда оде... не окрене се...
»Жао ми је љубави али давно сам требала да се чистим одавде» то нам је постала узречица, хехе...
Мој бивши муж ми је причао да је на једној журци пушила момцима у круг и да је то био вид забаве у којој је она уживала. Испљувала сам и њега, и трачаре около које немају шта друго него да измишљају туђе животе и томе се подсмевају. Али је никад нисам питала за тај узбудљив догађај. Можда сам га користила у неком досадном сексуалном искуству у ситне сате када сенке нестају, да ми да жишку и да се напалим још више. Она је жена која буди сексуалност код истог пола. Једном је мом бодигарду преда мном рекла да би спавала са нама. Гледао је фасциниран њеном снагом и поцрвенео, а ја сам се смешкала
«Па, не, искрено»
.... Хахаха... Рекох јој: «Мила, само искрено, него шта».
Мислим да смо је користили у нашим перверзијама после, уживали у њеним женским атрибутима, али се ниједно од нас није усудило да то стварно изговори наглас. Ипак, слатко нам је служила. То је прави пријатељ,хехе...
Е, једном је ушла у мој мали стан у Баба Вишњиној са неким ликом. Више стварно нико није обраћао пажњу на смењивање њењих мушкараца, само смо климали главом. Соба је била пуна чудака, само такви људи су и могли да ме окружују. Уметници, пророци, ученици, музиканти, ћалетова млађа екипа, од нарко дилера до морнара... Ту, у тој соби, сви смо били један другачији свет, пун осмеха и туге и наметнуте изолације – али осећало се право заједништво. У том собичку, затрпаном књигама и плочама које су се вртеле са старог маминог грамофона, певушили смо у истом ритму. Са осмехом је рекла:
«Људи,ово је мој нови дечко, Дејан».
«Драго нам је, седите», више није било замерки на њене изборе....Он је сео и дискретно јој шапнуо
«Мила, ја нисам Дејан, него Срђан»
«извини Мили, мозак ми је одлутао негде»
...Е, то је био Хит!
Имала сам и ја велике љубави. Ђинђићеви телохранитељем Миладин од милоште Бургија. Звали су нас лепотица и звер. О томе још прича мој град. Због њега су ми дали надимак мали Бургија, хаха...како то гордо звучи. Сви су га се плашили, а ја сам у налетима љубоморе умела да репетирам његов хромирани ЦЗ99 и да га јурим по кући. «Макице,спусти то срање све ћу да ти признам». Ја сам уживала у тим филмским сценама. Из тог истог оружја ме учио да пуцам и давао ми да га чувам на сваком уласку у ноћни клуб. Без додира тог метала мислила сам да не могу. На крају му је Ђики дао БИА значку са бројем 1205974 мојим датумом рођења...То је био знак да треба да идем даље, доста сам се играла врачања.
Није било лако збрисати у наручје сина познатог адвоката Кастратовића који је узгред буди речено био саветник тада још живог нам премијера. Одувек сам имала дар за упумпавање адреналина у сопствени крвоток. Све акција до акције, и то кавке. Млади Кастратовић је био фин наочит младић. Умео је да ми шаље љубавна писма по дечаку који је продавао кикирики у свим кафанама по Врачару. Како то отмено звучи. Али је знао да ми гурне диктафон у тек пресвучену стилску фотељу и да прислушкује моје доколичарење и празне разговоре које сам водила с обзиром да није желео да напуштам стан док је он у канцеларији и на суђењу. Мислим да је било тешко да пронађем себе у таквом досадном животу. Тад сам оболела од штитасте жлезде. Горка успомена на њега која и даље траје.
То са богатим ликовима уме да буде уврнуто, али и досадно. Можда зато што сам се давно сестри заклела да ћу увек седети у Вип ложи. Они су увек јадни и неостварени, тужни и некако бескорисни. Волела сам да их зачарам мојим «наивним» умећем у кревету и да им скупо продам причу да «нисам ја неки сексуалац осим кад искрено волим». Сваки од њих је мислио да је он тај који ме је отворио, хехе...
Ликови из спољњег света нису смели да ме називају спонзорушом, али кад је почео да се буни и мој чубурски дух који није давао пет пара на статусне симболе богатуна и моћника тада сам знала да сам помало забраздила. Ипак су то били људи који су покушавали да купе моју ведрину осмех и моју свету женственост – а то је већ био озбиљан грех.
У ствари, пошто ми је исувише добро успевао тај лов на богати мушки плен, почела сам да препознајем нешто попут старог пророчанства, које обично прати овакве необичне женске, и сместа сам пожелела да га разбијем. Мислим на пророчанство, не на незаштићене утицајне мушкарце који су постојали само као моји обожаваоци. Хтела сам да им вратим њихов живот не тражећи ништа заузврат јер ништа моје нису заиста одвојили од мене.
И тада се догодио зајеб. Чим Килица послуша светину, сјебе своју концепцију. Дакле, удала сам се за неког ко није био богат и имућан који је имао неки посебан флуид али се испоставило да није био способан да има мене.
Венчање је било скромно скоро па уметнички чин. Није да га нисам волела. Да сам се држала ових изопачених, сада бих држала на окупу – као на узди, хехе - моју малу сложну породицу...Сложену као брдо лего коцки на персијском сагу... Али, наравно, као што сви знамо - новац је новац... све поквари и кад га има и кад га нема. Шта ти је «лоше друштво»...
Мушки су најслађи кад се смењују. Код Миле није било ни тајни, ни дилема, бар не таквих. Дејан-Срђан је мало потрајао, али није волела старије ликове. А овај је био мало одраслији од нас и петљао је са лажним идентитетима, па нам није одговарао, јер ко да памти његову «пратећу документацију». Кога брига за досије маторог лажовчине?
Е, онда се десила црно-бела реприза: поново Мила и тамнопути... Овог пута био је то конобар из комшијске «Њујорк, Њујорк» пицерије, смештене поред њене мале трошне кућице у Крунској... Културан и способан... Уселила се и код њега. Пунила паприке и стављала зимнице као права снајка. Мењала намештај и белу технику и поново говорила у множини. Био је ганци, али лепи, пицнути, зеленооки. Није се разликовао од нас, али она је била бела и није била прикладна баш!
Оговарана са свих страна, није могла да поднесе да је и ганцијеви оговарају као лош избор за снајку. Мила је себе сматрала највреднијим миразом и никаква поткусуривања нису долазила у обзир. Овај пут је отац немоћно ћутао, мајка испратила хајку док није уловила ћерку и вратила је у регуларну дивљину и ловиште... Године су пролазиле а она се није смиривала у изборима.
Ни ја се нисам смирила иако сам се породила царским резом.
«јебо те, па ти си у ствари размажена.Ни да се породиш природно не желиш» рече ми познаница, дивна лепа, из богате куће.
»Знаш Нина, ја сам одувек маштала о Царском резу, али ово је успомена на оно предратно време када сам путовала у Бугарску и шверцовала храну да се прехраним и преживим. Цвокотала у леденом бусу и молила се оном мом свецу да ми цариници не наплате царину, јер сам онда залуд ишла. А твоја мајка, дивна жена, дође па откупи целу моју тезгу да ме не гледа у двадесетој на минус шест како пропадам на Каленић гувну док ти мирно и спокојно спаваш у топлој постељи...и тако сећаш се ваљда тога, аутобус се окренуо и сва стакла попуцаше осим мог. Један мртав, један без руке а ја три месеца лежања, прелом карлице.Тада је др Станковић написао и нагласио обавезан царски рез. Тако ми се жеља испунила.»
«Јој, извини, заборавила сам.»
«Ниси ти крива, не извињавај се.»
У мој живот је ушла мала слатка девојчица која ме је опчинила.
Мила је фурала даље...Секса је било, није био лош кад је причала,а ли док сам слушала њено загрцнуто јадање осећала сам се ужасно и питала се «какав смисао има све ово». Можда нас ипак дете и брак начисто поремете? Или нас врате на место на коме треба да буде свака жена?
Дошао је ред и на таксисту. Тек је он био чудан. Само су јели и буљили у филмове. Живео је негде у околобеоградском пичковцу, чини ми се да је поносно спомињао Калуђерицу, ваљда као Џиберско Дедиње. Зајебант прави. Могле смо сатима да седимо као праве искусне пријатељице у мисији доколичења - никад се није мешао у наше трачарење. Донесе сладолед и оде да ради...Али, хм, секса није било. Касније ми је се жалила да се годину дана нису појебали. Пуштала је порниће, куповала секси доњи веш - све џабе, мада је пуно коштало! Додуше, у међувремену је набацила тридесетак килограма вишка, али осталима није сметало.То мушкима ништа не значи, само ако могу да га умоче.
Мој проверени саборац Страја се са њом забављао око шест месеци. Ни он јој није умакао. Ух, то је стварно било језиво кад ми је рекао.Попушила му је слатко курац и рекла док је сперму муљала по устима
«ПРЕВАРИО СИ МЕ».
«Молим?!?», рикнуо је док је покушавао да изађе из транса.
«Осећам по укусу да си био са другом.»
хахахаха...Цркла сам од смеха, али сам и њега напушила иако ми је био најбољи друг.
«Па јебо те, не морам ја све да знам».
«Јеби га, Кили, коме да то кажем?», правдао се мој верни друг.
«Никоме, лајави», церекали смо се.
Елем...Моја Мила је вазда у кредитима...тако је желела да обнови заједнцу која није била брачна и оде на летовање у Тунис са Таксистом. Радовала се а каже да ни он није био невесео.
После десет дана сва препланула, помало стесана дошла је у Београд. Гледале смо фотке код мене, моја Андреа је тад имала годину и по дана... бебче је пузило по нама, а ми смо радознало гледале фотке. Није ми падало на памет да увек постоји неки КЕЧ.
Тада сам јој рекла да сам стандарно срећна, онако за себе, али да нисам ја за брак са уметником.
«Верујеш ли да је од хонорара за филм који је снимио купио кавез за џукелу и још једну пит бул џукелу, коју сам у старту проклела.»
«Ајде Кили, добар је он дечко. Поштен и диван таја, пусти сад.»
«Не знам, чула сам се са Владом, зове ме у Џобург да пробам да живим тамо.»
«Аха, значи дочекао те је. Па и ред је, развео се због тебе, а ти си га ритнула после саобраћајке, као да је он био Мајстор и као да је намерно окренуо аутобус»
«Ма није то био разлог, нисам била спремна за Мир.»
«Иди, ти си одувек знала шта хоћеш, ако ће вам тамо бити боље фурај .Бар пробај,шта губиш, Глига ће те чекати.»
«хахаха...луда жено»рекох, не слутећи да и њој треба подршка.Нови јебач на помолу!
Да, хотелски базенџија, «ЧУВАР ПЛАЖЕ У ЗИМСКОМ ПЕРИОДУ»... Рођени Тунижанин, коврџав и крупан, јебачки муџахедин што опслужује стране туристе, да их убеди у удобности џихада.
«Не могу да верујем», кикотала сам се искрено запрепашћена.
«Искрадала си из постеље будућег мужа, да идеш да се подаш обрезаном».
Мила је гледала у обећану даљину у којој је све било могуће уколико поверујеш да и тамо постојиш.
«Тако је сладак и романтичан.»
Трудила сам се да прекинем њено мишје предење, то не приличи таквој лавици. «Ко бреееее?», завриштала сам као да ме голица чета евнуха у главном туниском харему.
«Мораш да будеш уз мене», моја незасита пријатељица је имала план и снове и физиолошке потребе – само сам јој ја недостајала, па да животни круг уживања буде потпун.
«Хоћу да се вратим код њега», рекла је са трунком заноса.
«Идиоте, ко зна шта може да ти се деси», прекорила сам је, а онда упитала за ликове који су се погубили негде у њеном кастингу.
«Је ли, а Таксиста?»
. «Договорили смо се да се растанемо. Ма, није ни трепнуо. А и што би кад се ниједном нисмо појебали на онако луксузном мору. Е, богами, кад ти нећеш, има ко оће» мудро је закључила праведнички напаљена Мила.
Припреме и улазак у нови кредити су почели. Морала је у најбољем светлу да оде, са пуно дарова. Цела Васељена, што би онај ваш писац Коељо рекао, зна да ти ликови траже богатунке да их искористе, али ајде... бићу уз њу.
Вече уочи лета, упознаје лика, двадесет килограма лакшег од ње. Забавног и озбиљно загрејаног за озбиљну везу; срећно разведен, без деце. После непроспаване ноћи пристаје да је вози на аеродром и успут је преклиње да остане и да оду на Златибор онако пријатељски да се проведу. Она успаљена није одустајала, знала је да би се кајала до краја живота. Цокио је у чело и рекао «чекаћу те па шта буде»
Базенски Тунижанин је дочекао и одвео у цимерску собу коју је делио са својим братом. Није јој сметало, желела је тај обрезани курац више од свега. Нисам била сигурна да ли је имала и тројку са братом. Никада ми то не би признала. Седам дана је протекло као у сну. Мислим њеном, с обзиром да није имала јебање толико дуго, а даљина пружа сва немогућа и могућа искуства и новине које је овде тешко сакрити.
Вратила се пуна доживљаја, али свесна да је без жуте банке и да је ово била авантура коју ће памтити дуго а и отплаћивати.
Мој брак није био авантура, али ћу га ипак памтити јер се завршио. Сада сам имала Андреу уз себе и осећала сам како постајем помало застрашујућа нераскидива целина. Као да је Килица ходала својим путем руку под руку са својом двојницом апсулутно верном, вернијом од оригинала. Замислите дуплирану Килицу и како су се осећали мушкарци који су покушали да ме третирају као распуштеницу. А ја сам се распустила од целог божјег света! Толико да сам тек тако прихватила изазов и са ћерком отишла у Јоханесбург да започнем нешто ново и обновим нешто старо. Не знам да ли је и Мила схватила да љубав и живот нису баш исто, мада су у питању сложени послови са добицима и још већим губицима, тек ето ње код мене док сам се паковала за пут на други континент са другачијим црнцима и другачијим верама.
«Кили, уморна сам. Морам нешто да урадим од свог живота, није ни теби лако, али ти то некако стоички подносиш и пичиш даље. Бар ти се нешто другачије догађа. Нису сви способни да забављају, а то је корак од завођења како би ти рекла. Хахаха»
«Слушај, свашта нешто смо прошле може се рећи од рођења, е кад ти ја кажем да је доста онда је доста. Уз тебе сам како год, али фали ти у сивилу оно удата тад и тад породила се тад и тад...ајд да не кажем разведена...ахахах. Сад је прави тренутак, граби га, он и овако ништа о теби не зна, кад те је испратио на јебачину биће то добар животни пратилац кад ти Кили каже.»
«Али морам у Лештане»
«Па? Морам и ја у Јобург! Дићи ћеш већ још један кредит. Шта је то за тебе. Па, ти без кредита не можеш...хехе
Кад сам се једног јутра у купатилу затекла окружена стотинама разних фирмираних бочица од крема до парфема схватила сам да сам опкољена и да ово није континент за мене. Андреа је већ увелико ишла у вртић и почела да се споразумева на Зулу и енглеском језику, али ја се, изгледа, нисам споразумела са собом. Није ту било места за обнављање било какве љубави. Ја сам покушала можда први пут да побегнем од себе. Рекла сам «Кили кидај одавле».
Страхиња је када смо се видели рекао: «Кили, поносан сам што си мој најбољи друг. Нисам срео ни мушкарца који може да се исели на други континент и врати се у року од годину дана. Знаш, научно је доказано да је пресељење стресно колико и смртни случај у породици»
«Ма то се зове бахатост, да ти Кили каже. Можда и размаженост. Или могло ми се, разјебах бившег мужа разјебах бившег дечка по други пут, само сам ја то доживела као прилику да ми ћерка види Јужну Африку. Ето.»
«Како год, поносан сам и на искреност. Хехе «
«Знам.»
Дочекаше ме Мила и њен супруг са прелепом девојчицом у наручју. Вала, да и ово доживим, помислих. Историја се понавља.
Купили су стан на кредит у коме грцају, али Мила није могла да издржи обичаје лештанске свекрве. Наравно да су свађе почеле, јер где нема кеша нема ни љубави. Али она је постала права смирена домаћица и мама. Радно време од девет од пет - иако је Мила од малена заменила дан за ноћ, све је то некако легло. Наравно да сам се више радовала него чудила што се Мила ЗАИСТА скрасила. Ипак Кили бира своје пријатеље и знала сам одувек да Мила има оне праве људске квалитете: храбра да ризикује, поштена да истрпи сваки свој хир и плати цену за сваки свој избор. Искрено, боље се носила у браку од мене; већи ратник али и већи дипломата.
Међутим, ни живот ни Чубура не верују у идиле.
Док сам уживала у чарима тоталне депилације, замишљајући ко ће још све пожелети да види моју недодирљиву «бразилку», Мила је започела своје исповедање, стављајући ми гел на нокте.
«Што си дрки Мила, ако ти је смор сутра ћемо да се сређујемо»
«Ма јооок, није то. Слушај, не да мени јутрос у шест ђаво мира. Устанем и скувам кафу. Ћујем стално неко вибрирање али не знам одакле допире. Уђем у Катаринину собу и дотакнем орман. Вибрира. Попнем се и погледам, стари мобилни на орману вибрира ли вибрира... Голе сисе и текст «да ли ти недостаје наша забава»... Уђем у поруке даље, фотка до фотке али без фаце. Шокирам се али ћутим. Устане он као пољуби ме. Ја цептим али ћутим. Пита ме шта ми је. Ја кажем ништа. Некеко се одшуњао на посао али на лицу сам му видела да зна да је крив. Позвао ме је после пола сата и питао шта радим. Ево гледам у голе сисе и пичку твоје рашчепљене конкубине. Молила бих те да се не правдаш. Развод ће бити смирен и сталожен. Катарина и ја остајемо у стану а ти се селиш код маме у Лештане, где и припадаш.»
Када је чуо све то аматерски прељубник Саша, добри и племенити мужић, закркљао је као да је прогутао мобилни и брже боље дојурио кући.
Ту га је сачекала Мила моја мангупска чубурска сестра са библијском поентом: «Слушај мили, прошла сам сито и решето и све ово време се само правим фина због брака, детета и кредита. Нисам сигурна како ћу ово прогутати јер си ме много прогањао и оптуживао без разлога. А био си намирен као и дете, и јебали смо се само кад се теби прохте, чак си ме водио и на стадион Партизана да навијам са тобом, а све да не останем сама и не паднем у искушење да се појебем. Е па да ти кажем, када се ја будем појебала са неким, то сигурно неће бити у Београду и ти сигурно никада нећеш сазнати. Јер нећу толико да те мучим. Размислила сам добро и у овом тренутку мог живота не одговара ми развод јер су кредити велики а и стан је заједнички. А за дете знам да је МОЈЕ и нећу да трпи због твојих сељачких комплекса. Сад ме лепо одвези до салона, јер морам да средим Килицу, не могу да дозволим да моја пријатељица шета по Бечу без френча на ноктима.»
Општина Врачар у Београду је срце Београда, ту је и музеј Николе Тесле, некада сам живела у Кичевској улици.
ОдговориИзбриши