 |
| Промоција у Отави |
Српске заједнице у Торонту, Едмонтону, Ванкуверу и Отави овог пролећа имале су у гостима изузетну личност, др-a Радомира Батурана, есејисту, романописца, песника, антологичара и оснив ача и уредника јединственог часописа за књижевност и културу који излази у Торонту на енглеском и српком језику.
Др Батуран је претходно упутио посланицу свим српским заједницама у Канади у којој их је замолио да му помогнемо да продужи живот часопису "Људи говоре" а онда је ходочастио српским заједницама у походе које су га позвали у госте. Попут апостола Павла, у свим српским заједницама које је походио, молио је: "Не самопоричите се! Не вуците у туђем јарму!"
 |
| Промоција у Торонту |
У Торонту је наступила комплетна екипа часописа "Људи говоре": уредница и секретар Редакције Никол Марковић, лектор и аутор у часопису Душица Ивановић, уредник позоришне рубрике, глумац мр. Младен Обрадовић и др Радомир Батуран, аутор романа и уредник часописа. У Едмонтону су о Батурановом роману "Кустос Мезезија" говорили проф. Мирко Думановић и др Спасоје Ж. Миловановић, а одломке је читала млада глумица Ива Вујусић. Др Батуран је представио часопис који уређује. У Ванкуверу је госта представио Љубомир Котур, а одломке из романа говорила је Љиљана Типсаревић, а сам аутор је представио и часопис и роман. У Отави је презентација била, комплетна: Хор Цркве св. Стефан, оторио је промоцију, роман је приказао професор књижевности Драгомир Вукосављевић – Вук, о часопису и свом роману говорио је др Радомир Батуран, а одломке из романа и часописа читали су глумци Жељко Зец и Давор Лакић и промоцију је затворио Женски хор "Сербица Мусиц" из Отаве.
У сва четири града Канаде интересовање за ове промоције било је велико па су и роман "Кустос Мезетија" и часопис "Људи говоре" представљени пред препуним салама. Више људи претплатило се на часопис, а све књиге романа колико их је издавач "Катена мунди" послао из Београда распродате су.
 |
| Др РадомиБатуран говори на промоцији у Ванкуверу |
Издвојићемо само мали део од онога што је др Батуран говорио у ова четири канадска града:
"Сву ову мелесу фамозне историје, од Битке под Сиракузом 663. до Бомбардовања Србије 1999, могао сам сварити једино кроз полифону фантасмагорију. Причу мог романа "Кустос" пратите кроз три гласа: прво, архетипски, хроничарски који записује Антоније Мезезија, стари кустостос Земаљског музеја у Сарајеву; други је опонентни глас младог конзерватора тог истог музеја, као коментаторски ехо савремених догађаја у опкољеном Сарајеву које разарају три зарађене војске у грађанском рату у Босни 1992―1995. а трећи глас резонантни аутора који те догађаје покушава сагледати са универзалног становишта. Отуда су за читање овога ромна неопходни максимална концентрација и стрпљење, посебно на његовом почетку док се чудесна атмосфера у њему не прихвати као аутентична.
Између два велика догађаја, Битке под Сиракузом 663. и бобардовања Србије од 19 најмоћнијих земаља Америке и Европе 1999, као две стамене обале овог романа-реке, ваља се много сукрвичава муља српског и јерменског. Прекрива га водена кожурина испод које је премного крви, зноја и патње малих људи које нико ни зашто не пита, а све вође народа и њихових битака њима манипулишу и злоупотребљавају њихове животе и животе њихових предак и потомака, како рођених, тако и оних још нерођених). Обимне и сложене је структуре овај роман".
Професор Милорад Прелевић, на промоцији у Торонту, Батуранов роман Кустос Мезезија упоредио је са Пикасовим платном Геринка:
"Роман Кустос Мезезија јесте својеврсна књижевна Герника: хроника свих наших сукоба, ратова и разарања, сага о хиљаду триста година смрти ― од покоља у Сиракузи до НАТО бомбардовања Србије ― приповест о свим нашим несрећама, о свим нашим Герникама".
Професор Драгомир Вукосављевић је у Отави можда најбоље протумачио ову Батуранову романенскну фантасмогорију речима:
"Испод фабулативног, документарног и дескриптивног слоја романа често се крију ошптечовјечанске и метафизичке истине и смислови, чак и онда када обрађује неке 'локалне' историјске теме и мотиве, као што су приче о Петку Видару, Боју Брекићу из Мачије Јаме и Урвеника. Ови, као и многи други Батуранови ликови у роману веома су рељефни и осјенчени бојом и патином времена и мирисом средине и поднебља у којем живе, али и укупном филизофијом коју роман носи у себи. А та филозофија је, изгледа нам, у томе да се кроз вјекове и времена, кроз цијелу дугу историју мијењају околности, боја и декор друштвених система, а да сам човјек, његова суштина и природа, његова спремност да воли, али и коб да мрзи и убија, остају скоро исти. Свјестан те праисторијске коби, писац романа 'Кустос Мезезија' нас на крају позива на духовно јединство, нас Словене и Србе сва три закона: православног, католичког и мухамеданског, да никада више не дигнемо руку једни на друге. Овај његов дубоко људски вапај стоји у савршеној равнотежи са оним натписом на мрамору у Радимљи код Стоца, из 1094. године, који нам поручује: 'Нек ти ова рука буде знак да се замислиш над својим рукама'. И баш тај натпис, ни мало случајно, писац је узео за мото ове изузетне романескне грађевине.
На крају, моја маленкост, овој грађевини додаје и један свој мисаони облутак: нека нам садржај ове књиге, овог романа, буде подстрек да се замислимо над путом који смо изабрали да идемо, и над 'свјетиљком' која нам тај пут освјетљава!"
Људи говоре да не би заћутали... Јер, ако заћуте, све им је потаман, или немају шта да кажу. А мислећима нити је све потаман а имају и шта да кажу, а и коме... И треба Људи да говоре. Јер "ћутање је знак одобравања", а свако, ко дубље мисли и осећа, не може а да не негодује на ово што влада светом и Србијом. Људи говоре, да не би ћутали, да се не би сложили, да би издвојили себе из масе која гаче великом вођи, чији је его надвисио све врхове обе Америке, згњечене Европе и Балкана и растуће и прокључале Азије. Људи говоре да кажу, а не климоглавом пресуде и себи и потоњим генерацијама. Људи говоре да би остало забелезено... Јер они изговарају и записују речи које не горе у Торонту, а духовно повезују све мислеће људе света, понајвише нас Србе и из матице и из расејања. Јер ни један народ не може без часописа и књига па ни српски. Помозимо часопису Људи говоре и његовом покретачу и уреднику др Батурану да трајно говоре. Минимална наша жртва је да се претплатимо на часопис, а припашће нам велика част ― да смо оснажили глас једином српском часопису који на два језика трајно и саборно говори људима.
Проф. Драгомир Вукосављевић, Отава
Метафизика трагизма и страдања српског и јерменског народа
у роману “Кустос Мезезија” Радомира Батурана
Роман “Кустос Мезезија” Радомира Батурана обухвата својим садржајем бројне историјске догађаје у временском распону од седмог па све до краја двадесетог вијека. Ти догађаји су везани за живот и судбину српског и јерменског народа.
Премда је ово обимно прозно дјело замишљено као једна врста романа-хронике, догађаји у њему не нижу се један за другим у узрочно-посљедичном слиједу, из године у годину, нити из вијека у вијек. Иако често преломни и чворни за судбину ова два народа, сви ти догађаји нису у основи, сами по себи, као историјска грађа, и најважнији мотив пишчевог интересовања. Та огромна и обимна, историјска фактографија, датуми, мјеста, историјске личности, почетак, ток и крај неког догађаја итд., само су темељ на коме ће писац градити своју нову, надисторијску, умјетничку визију и слику српског и јерменског трајања, борбе и трагања за слободом, правдом и истином.
У реализацији ове хомеровски преамбициозне и свеобухватне литерарно-историјске теме и идеје, Батуран је нашао, по много чему оригиналну и приповједачку форму, и композициозну структуру романа. Оне су га спасиле од западања у окошталу, стереотипну и већ препознатљиву историјску причу о нашим вјековним несрећама, побједама и поразима, патњама и искушењама…
Одмах, након три уводне “напомене”, хроничара, првог читача и приређивача, приповједачки глас писца се “повлачи” и пушта главног наратора Кустоса Антонија Мезезију, Јерменина, и његовог сарадника Богумила Копиловића, конзерватора у Земаљском музеју у Сарајеву, да они говоре. Прецизније речено, “први читач” конзерватор Богумил Копиловић, учитава и снима у магнетофонску траку хронику предака Кустоса Мезезије, хронику у којој овај врли Јерменин “покушава да похвата конце својих предака на Балкану, тражећи њихове погубљене корјене, како би сазнао истину како су и зашто у дугом вијеку живљења страдавали, пропадали и нестајали. Пратећи у хроници личности и збивања кроз историју, Кустос Мезезија препознаје трагичну линију геноцидног пропадање и нестајања Јермена и Срба у наставцима, све док коначно није, како сам каже, укинуто и “Јерменско питање” и “Српско питање”.
Но, да видимо прво, мало поближе, како су мотиви трагизма и страдања ова два народа осликани и оживотворени у надисторијској умјетничкој визији романа Радомира Батурана. И “зашто корјени зла брже букну и развијају се у човјеку од корјена добра, кад су му клице обога подједнако дате. Те, напокон, зашто је историја “која се храни људским месом и крвљу “фамозна”, препуна лажи и хипокризије, црни понор у коме кркљају сручене цивилизације, пропала царства, и крваве судбине свих нараштаја, у свим просторима и временима… А, као нигдје, те фамозности историје, њене лажи и хипокризије, њеног непрестаног кркљања и њене наказности није било као у брзопроточном босанскохерцеговачком караказану, који више ни злокотлокрпи закрпити не могу!”
Трагајући за одговором на ова тешка и болна питања, која пред себе и пред нас постављају и Кустос Мезезија и писац романа, истовремено, ми трагамо за истином о злу као вјечној димензији живота, у коме бесмисао и хаос трају и “једу народ мој, као што једу хљеб”, како каже псалмописац цар Давид. Тако, док пролазимо кроз литерарно-историјске пејзаже, овог романа, почев од оног покоља у Сиракузи 668. године па све до злочиначког НАТО бомбардовања Србије на крају двадесетог вијека (1999. године), док пратимо егзистенцијално и метафизичку драму народа и појединаца, у срцу нам трепере ријечи из Књиге Проповједника: “Што је било, то ће бити, што се чинило, то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем” 1(9).
Мотиви трагизма и страдалачког усуда српског и јерменског народа “у процијепу на коме су се сусрели интереси ватиканске курије, њених краљева и царева, с једне, и “отоманских султана” с друге стране, чини оно сабирно сочиво и призму кроз коју се преламају људске судбине. А питање људске судбине је оно чиме је књижевност одувијек била највише опчињена. Зато су мотиви трагизма, страдања, нестајања и пропадања у борби за слободу Срба и Јермена, и то увијек у борби против јачега, увијек против “силе која Бога не моли”, у центру пишчевих приповједачких преокупација. Али, не зато што их писац Батуран воли као такве, него да би им спознао суштину и смисао, да би дошао до истине о њиховим правим узроцима, не би ли о томе вјековном националном “вирусу трагизма” дао ваљан одговор. За тим одговором трагали су у својим дјелима и наши највећи писци и пјесници: Његош, Андрић, Црњански, Пекић…
Батуранова животна и људска преокупација је да се чином умјетничке креације бори против зла, да снагом своје умјетничке индивидуализације и уживљења улази у “чворишта наших историских ожиљака” и да у њима тражи корјене наше духовне расцијепљености, нерјетких заблуда и самообмана. У томе смислу, поглавље насловљено као “Која црна историја” је најексплицитније самоосвјешћујуће Батураново обраћање свим творцима и чуварима “фамозне” лажне, фалсификоване, славопобједничке, украшене, једном ријечи наказне историје. У овом кратком поглављу, као у Дантеовом паклу, згуснуте су као најцрња мора скоро све несреће, сва крвава и бесмслена черечења између Срба православаца и њихове разбраће Срба римокатолика и Срба муслимана:
“Црно нам и крштење и крштеница, и клањања и минарети, и клања и мирења…”
“Црно нам заједничка раса словенска, језик српски и понос ратнички...”
“Црно нам “братство и јединство” и братоубиство...”
Између три поглавља: “Која црна историја”, затим, “Историја је понор” и “Нас свуда убијају”, постоји мисаоно-метафизичка кореспонденција и додир. И овдје, као и код Његоша, царства завршавају у гробљу историје “Луна и крст, два страшна символа, њихово је на гробнице царство.” (Горски вијенац), каже велики Владика Раде. Али, испод крајње затамњене, обеспокојавајуће визије историје и њеног смисла и бесмисла, пробија се глас пишчеве људскости, хуманости, и пјесничке бриге за судбину човјека. Њега боли зло у људском животу, ма ко га коме чинио. Из дубине тог бола Батуран пише овај роман, препун сцена зла, не да би то зло афирмисао и овјековјечио, већ да би га, како каже конзерватор Богумил Копиловић, балзамовао и умртвио му клицу да никада више не проклија. Насупрот ругоби зла, међувјерске мржње и убијања, писац у роману афирмише љепоту у љубави између Кустоса Антонија и Арифе Хасанбеговић, беговске кћери из Автовца. Љубавне приче, а у исто вријеме и дубоке драме између Антонија и Арифе и Богумила Копиловића и његове Таје, иако са трагичним завршецима, спадају међу најлирскије, најмелодичније, и можда најузбудљивије дијелове романа “Кустос Мезезија”. У њима писац уздиже на пијадестал смисла оно што човјек у себи носи као исконску доброту, љубав и љепоту људске душе, дајући тим (духовним) вриједностима универзално, општељудско и симболично значење.
Испод дескриптивног слоја романа често се крију ошптечовјечанске и метафизичке истине и смислови, чак и онда када обрађује неке “локалне” историјске теме и мотиве, као што су приче о Петку Видару, Боју Брекићу из Мачије Јаме и Урвеника. Ови, као и многи други Батуранови ликови у роману веома су рељефни и осијенчени бојом и патином времена и мирисом средине и поднебља у којем живе, али и укупном филизофијом коју роман носи у себи. А та филозофија је, изгледа нам, у томе да се кроз вјекове и времена, кроз цијелу дугу историју мијењају околности, боја и декор друштвених система, а да сам човјек, његова суштина и природа, његова спремност да воли, али и коб да мрзи и убија, остају скоро исти. Свјестан те праисторијске коби, писац романа “Кустос Мезезија” нас на крају позива на духовно јединство, нас Словене и Србе сва три закона: православног, католичког и мухамеданског, да никада више не дигнемо руку једни на друге. Овај његов дубоко људски вапај стоји у савршеној равнотежи са оним натписом на мрамору у Радимљи код Стоца, из 1094. године, који нам поручује: “Нек ти ова рука буде знак да се замислиш над својим рукама”. И баш тај натпис, ни мало случајно, писац је узео за мото ове изузетне романескне грађевине.
На крају, моја маленкост, овој грађевини додаје и један свој мисаони облутак: нека нам садржај ове књиге, овог романа, буде подстрек да се замислимо над путом који смо изабрали да идемо, и над “свјетиљком” која нам тај пут освјетљава!
Премда је ово обимно прозно дјело замишљено као једна врста романа-хронике, догађаји у њему не нижу се један за другим у узрочно-посљедичном слиједу, из године у годину, нити из вијека у вијек. Иако често преломни и чворни за судбину ова два народа, сви ти догађаји нису у основи, сами по себи, као историјска грађа, и најважнији мотив пишчевог интересовања. Та огромна и обимна, историјска фактографија, датуми, мјеста, историјске личности, почетак, ток и крај неког догађаја итд., само су темељ на коме ће писац градити своју нову, надисторијску, умјетничку визију и слику српског и јерменског трајања, борбе и трагања за слободом, правдом и истином.
У реализацији ове хомеровски преамбициозне и свеобухватне литерарно-историјске теме и идеје, Батуран је нашао, по много чему оригиналну и приповједачку форму, и композициозну структуру романа. Оне су га спасиле од западања у окошталу, стереотипну и већ препознатљиву историјску причу о нашим вјековним несрећама, побједама и поразима, патњама и искушењама…
Одмах, након три уводне “напомене”, хроничара, првог читача и приређивача, приповједачки глас писца се “повлачи” и пушта главног наратора Кустоса Антонија Мезезију, Јерменина, и његовог сарадника Богумила Копиловића, конзерватора у Земаљском музеју у Сарајеву, да они говоре. Прецизније речено, “први читач” конзерватор Богумил Копиловић, учитава и снима у магнетофонску траку хронику предака Кустоса Мезезије, хронику у којој овај врли Јерменин “покушава да похвата конце својих предака на Балкану, тражећи њихове погубљене корјене, како би сазнао истину како су и зашто у дугом вијеку живљења страдавали, пропадали и нестајали. Пратећи у хроници личности и збивања кроз историју, Кустос Мезезија препознаје трагичну линију геноцидног пропадање и нестајања Јермена и Срба у наставцима, све док коначно није, како сам каже, укинуто и “Јерменско питање” и “Српско питање”.
Но, да видимо прво, мало поближе, како су мотиви трагизма и страдања ова два народа осликани и оживотворени у надисторијској умјетничкој визији романа Радомира Батурана. И “зашто корјени зла брже букну и развијају се у човјеку од корјена добра, кад су му клице обога подједнако дате. Те, напокон, зашто је историја “која се храни људским месом и крвљу “фамозна”, препуна лажи и хипокризије, црни понор у коме кркљају сручене цивилизације, пропала царства, и крваве судбине свих нараштаја, у свим просторима и временима… А, као нигдје, те фамозности историје, њене лажи и хипокризије, њеног непрестаног кркљања и њене наказности није било као у брзопроточном босанскохерцеговачком караказану, који више ни злокотлокрпи закрпити не могу!”
Трагајући за одговором на ова тешка и болна питања, која пред себе и пред нас постављају и Кустос Мезезија и писац романа, истовремено, ми трагамо за истином о злу као вјечној димензији живота, у коме бесмисао и хаос трају и “једу народ мој, као што једу хљеб”, како каже псалмописац цар Давид. Тако, док пролазимо кроз литерарно-историјске пејзаже, овог романа, почев од оног покоља у Сиракузи 668. године па све до злочиначког НАТО бомбардовања Србије на крају двадесетог вијека (1999. године), док пратимо егзистенцијално и метафизичку драму народа и појединаца, у срцу нам трепере ријечи из Књиге Проповједника: “Што је било, то ће бити, што се чинило, то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем” 1(9).
Мотиви трагизма и страдалачког усуда српског и јерменског народа “у процијепу на коме су се сусрели интереси ватиканске курије, њених краљева и царева, с једне, и “отоманских султана” с друге стране, чини оно сабирно сочиво и призму кроз коју се преламају људске судбине. А питање људске судбине је оно чиме је књижевност одувијек била највише опчињена. Зато су мотиви трагизма, страдања, нестајања и пропадања у борби за слободу Срба и Јермена, и то увијек у борби против јачега, увијек против “силе која Бога не моли”, у центру пишчевих приповједачких преокупација. Али, не зато што их писац Батуран воли као такве, него да би им спознао суштину и смисао, да би дошао до истине о њиховим правим узроцима, не би ли о томе вјековном националном “вирусу трагизма” дао ваљан одговор. За тим одговором трагали су у својим дјелима и наши највећи писци и пјесници: Његош, Андрић, Црњански, Пекић…
Батуранова животна и људска преокупација је да се чином умјетничке креације бори против зла, да снагом своје умјетничке индивидуализације и уживљења улази у “чворишта наших историских ожиљака” и да у њима тражи корјене наше духовне расцијепљености, нерјетких заблуда и самообмана. У томе смислу, поглавље насловљено као “Која црна историја” је најексплицитније самоосвјешћујуће Батураново обраћање свим творцима и чуварима “фамозне” лажне, фалсификоване, славопобједничке, украшене, једном ријечи наказне историје. У овом кратком поглављу, као у Дантеовом паклу, згуснуте су као најцрња мора скоро све несреће, сва крвава и бесмслена черечења између Срба православаца и њихове разбраће Срба римокатолика и Срба муслимана:
“Црно нам и крштење и крштеница, и клањања и минарети, и клања и мирења…”
“Црно нам заједничка раса словенска, језик српски и понос ратнички...”
“Црно нам “братство и јединство” и братоубиство...”
Између три поглавља: “Која црна историја”, затим, “Историја је понор” и “Нас свуда убијају”, постоји мисаоно-метафизичка кореспонденција и додир. И овдје, као и код Његоша, царства завршавају у гробљу историје “Луна и крст, два страшна символа, њихово је на гробнице царство.” (Горски вијенац), каже велики Владика Раде. Али, испод крајње затамњене, обеспокојавајуће визије историје и њеног смисла и бесмисла, пробија се глас пишчеве људскости, хуманости, и пјесничке бриге за судбину човјека. Њега боли зло у људском животу, ма ко га коме чинио. Из дубине тог бола Батуран пише овај роман, препун сцена зла, не да би то зло афирмисао и овјековјечио, већ да би га, како каже конзерватор Богумил Копиловић, балзамовао и умртвио му клицу да никада више не проклија. Насупрот ругоби зла, међувјерске мржње и убијања, писац у роману афирмише љепоту у љубави између Кустоса Антонија и Арифе Хасанбеговић, беговске кћери из Автовца. Љубавне приче, а у исто вријеме и дубоке драме између Антонија и Арифе и Богумила Копиловића и његове Таје, иако са трагичним завршецима, спадају међу најлирскије, најмелодичније, и можда најузбудљивије дијелове романа “Кустос Мезезија”. У њима писац уздиже на пијадестал смисла оно што човјек у себи носи као исконску доброту, љубав и љепоту људске душе, дајући тим (духовним) вриједностима универзално, општељудско и симболично значење.
Испод дескриптивног слоја романа често се крију ошптечовјечанске и метафизичке истине и смислови, чак и онда када обрађује неке “локалне” историјске теме и мотиве, као што су приче о Петку Видару, Боју Брекићу из Мачије Јаме и Урвеника. Ови, као и многи други Батуранови ликови у роману веома су рељефни и осијенчени бојом и патином времена и мирисом средине и поднебља у којем живе, али и укупном филизофијом коју роман носи у себи. А та филозофија је, изгледа нам, у томе да се кроз вјекове и времена, кроз цијелу дугу историју мијењају околности, боја и декор друштвених система, а да сам човјек, његова суштина и природа, његова спремност да воли, али и коб да мрзи и убија, остају скоро исти. Свјестан те праисторијске коби, писац романа “Кустос Мезезија” нас на крају позива на духовно јединство, нас Словене и Србе сва три закона: православног, католичког и мухамеданског, да никада више не дигнемо руку једни на друге. Овај његов дубоко људски вапај стоји у савршеној равнотежи са оним натписом на мрамору у Радимљи код Стоца, из 1094. године, који нам поручује: “Нек ти ова рука буде знак да се замислиш над својим рукама”. И баш тај натпис, ни мало случајно, писац је узео за мото ове изузетне романескне грађевине.
На крају, моја маленкост, овој грађевини додаје и један свој мисаони облутак: нека нам садржај ове књиге, овог романа, буде подстрек да се замислимо над путом који смо изабрали да идемо, и над “свјетиљком” која нам тај пут освјетљава!
Нема коментара:
Постави коментар