Петар Милатовић: Не дозволимо злоби да нас зароби (Предавање у Бечу 19. јуна 2016. године)

 

    Тема мог вечерашњег излагања је „Усправимо посрнуло, скупимо расуто, не дозволимо злоби да нас зароби“.
    А зашто?
    Зато што има превише повода свуда око нас, чак до те мере да те поводе виде и слепи!
    Прво да подсетим, пропала је свака цивилизација којој су темељи били од незнања, глупости, сујете, разврата и богоборства. У парампарчад се расула свака цивилизација у којој је фаворизовање свако посрнуће, у којој је систематски све расипано, у којој су царовали: љубомора, завост, пакост, злоба и мржња.
    Данас је дошло је време да се извињавате непоштенима што сте поштени!
    Данас хоће да вам суде они који су себи одавно пресудили. Џелат заговара мир џелата на гробу жртве. Разбијте огледала да не буду крива!, - вичу самозвани и прозвани!
    Данас су вам наметнуте непотребне дилеме.
    Одговарајући на питања: Како вас виде непријатељи? Како вас виде пријатељи?, нећете никад видети себе!

    Испричаћу вам једну причу.
    Није имао своју кућу јер је свака кућа у коју је ушао била његова. У торби је носио мрве од хлеба и зрна соли. Знао је од тога да начини царску гозбу. Зато су га поштовали силници и ојађеници. Кад се заратило сви су бежали од њега. Стао је на највисочију стену и викао свима: - Људи постите, не пијте крв и не глођите кости једни другима!
     Прогласише га неверником јер није веровао у њихову потребу да кољу вратове једни другима. Он им је касније све опростио, али њему нису опростили зато што је он њима претходно све опростио!
    Дакле, зар у овој причи не препознајемо много тога?

Детаљ са предавања 19. јуна 2016, године у Бечу

   Кад се пажљиво осврнете око себе видећете многе сујетне и болесно амбициозне без покрића.  Заглeдајте се у њихове очи и прочитаћете шта смерaју да вам ураде, не могу да се сакрију од себе
    Пажљиво погледајте оне који су несрећни кад сте ви срећни, оне којима су једине карактерне особине: љубомора, завист, пакост, злоба и мржња. Видећете како у њима Ђаво игра валцер, Ужичко коло, самбу. Веселе се у свом злу, а не примећују да им се душе распадају као паучина. На крају њих се не сећају чак ни гробари који су их покопали... Зато уживајте у срећи, својој и туђој.

Никад није касно ако је часно!

     Једном познанику, вајном пријатељу који је био највећи властити непријатељ, морао сам да кажем: - Не уверавај ме да волиш човечанство кад мрзиш ближњега свога, кад су ти најрођенији странци! Не обмањујеш ти мене него себе. Ионако ти ништа не верујем кад ти верујеш у своју лаж, у своју заблуду. Одрасти једном. Никад није касно ако је часно! Зато пожури. Претекни сат који откуцава...
   Испричаћу вам разговор двојице на ивици заједничког амбиса.
- Прича се да си врло богат. Како си то стекао? Објасни то овом народу овде.
– Ја сам најбогатији човек на свету! Имам мирну савест! То богатство сам стекао победама над својим слабостима.
    Дакле, урадите и ви то исто из одговорности према себи. Победите своје слабости. У противном историја ће вас памтити као најобичније шарлатане или зликовце!
    Пред једним спомеником сам се зачудио. Тај споменик беше обичан камен који је био најнеобичнији!
- Какав је ово камен?, питах се!
- Надгробни споменик!, - одговори ми Небо.
- Не разумем. Чији?
- Онога коме нико није толико замерао што је себичан колико су му замерали што је то од свих око њега захтевао. Он у љубави уопште није имао ривала, јер је патолошки био заљубљен у самога себе. Није онда чудо што су га жене заобилазиле у широком луку, као измет на путу. Његова карактерна особина  беше мржња. На крају га убила. Гађала га каменом у потиљак. Данас је тај камен његов надгробни споменик!
     Гледам цркве које су препуне празних људи.
    Узалуд се труде да их омрзнем јер чувам своју душу, али то не значи да их не жалим, а због многих поступака и презирем. Уморили су се копајући јаме једни другима, а уста им пуна Бога у кога се прегласно заклињу на вашару таштине!
     Веру у Бога, мир у души, љубав у срцу, наду у сутра немају они који се не радују туђим успесима. Њихови су путеви најцрње странпутице. Зато молим све такве да не буду највећи властити непријатељи!
    Помињаху га увек у најсочнијим псовкама, а сада им Бог не силази са усана. Не остављају га на миру. Не може Бог да одмори од неуморних богобораца, оних који су у његово име починили највећа злопочинства, од њих за које Бог политичка творевина. Зато се не питајте зашто се Бог попео горе. Морао је да буде што даље од оних који би му и име променили, заједно са адресом.
     Сви они заборављају да је човек трајна категорија и мерило свих вредности у свим временима!

 

*    *   *

     Ако на злурадост одговориш радошћу, омрзнуће те још више. Зато не примећуј такву нечију једину карактерну особину! Ипак, воли га као као створење по мери Бога. Ако те убеђује у супротно не веруј. Све што је створено, створено је од Бога, као дар или као казна! Злурадоме не треба већа казна!
     Остаћеш човек у нечовечном времену у оној мери у којој ти савест буде чиста. Знам да се стидиш уместо оних који се ничега не стиде. Знам да жалиш њих који су пљунули у твоју руку која их хранила и добротом од њих самих бранила. Боли те то што их твоја мирноћа излуђује и од ње беже као ђаво од крста, али никако да побегну од свог зла са којим су срасли. Стравична је патња прљаве савести. Нарочито кад радије изаберу да умру са својом заблудом него да се суоче са собом и да поразе зло које их нагриза као најјача киселина! Зато се не љути на њих који ће остати упамћени по томе што јесу, а ти ћеш бити упамћен по доброти која ће спасити свет, оној доброти која скупља расуто и усправља посрнуло!
     Они се још нису најели твоје муке. Гладни су. Ти их храниш добротом и човекољубљем и изазвао си њихов бес што ниси као они. Помири се с тим, не исправљај их, али се чувај, држи их што даље од себе али нека их твоја доброта греје онако како сунце греје све нас.
     И у Цркви се помоли Богу за спас њихових душа, али само ако си изградио Цркву у себи, јер само тако ће твоја молитва бити лековита!
    Не труди се да их одмах упознаш. Уместо тебе они ће сами све рећи о себи својим поступцима. Наслућују да си прозорљив, да им читаш намере, да си за њих недостижна категорија. Због тебе су бесни на себе, али зато што им је его једина суштина они бес усмере на тебе, јер су у теби видели све оно што им недостаје да би били склопови мисаоних, духовних и емотивних констелација по мери Бога, насупрот чињеници да су сви они по мери ђавола!
    Да би их сачувао од њих самих, сакриј твоју прозорљивост и способност да им читаш намере. У противном добићеш у њима заклете непријатеље, јер су непријатељству изузетно вични, чак до те мере да су највећи могући непријатељи самима себи. Чувај их од њих који се не чувају!
    Један је журио главом без обзира и памећу без циља. Други га упита:
- Куда журиш?
- Јурим срећу.
- Узалуд.
- Како?
- Срећу имаш!
- Где?
- У себи, сам треба знати срећу у себи препознати!

 

*    *   *

 

    Испричаћу вам стару причу о четири свеће!
    Четири свеће су гореле полако. Била је тишина и могао се чути њихов разговор.
    Прва свећа рече: “Ја сам МИР – људи ме не успевају сачувати, нема потребе да горим, мислим да ћу се угасити.“ И одмах се угасила.
     Друга свећа рекла је: “Ја сам ВЕРА – нажалост, многи људи имају површну веру и ја их не занимам, нема смисла да горим и даље.“ Тек што је то изговорила, дунуо је лагани поветарац и угасио је.
     Трећа свећа је жалосно проговорила: “Ја сам ЉУБАВ – немам више снаге, људи често заборављају на мене.“ И истог момента се угасила.
     Недуго затим у собу је ушло дете. “Шта је ово?“, упитало је дете. “Требало је да горите до краја.“ И рекавши то, почело је плакати.
     Тада се огласила четврта свећа: “Не бој се, док год ја горим, моћи ћемо да упалимо остале свеће. Ја сам НАДА…

 

*    *   *

 

   И кад будеш умро живеће твоја доброта, племенитост и лепота душе твоје
 у оној мери у којој то сада у себи имаш!
    Добротом ћеш и после своје смрти управљати поступцима људи, племенитошћу ћеш поражавати све неразумне, а лепотом душе оплемењиваћеш и орхидеју и остало цвеће у јеку цветања.
   Зато увек живи са добротом, племенитошћу и лепотом, тим тројством по мери Бога.
     Најподлије клевете ћеш најлакше поразити најпоштенијим односом према клеветницима. Гора казна им није потребна од твоје доброте! Они твоју широку душевност схватају као њихову погубност! Ипак, једног дана ће се сви клеветници суочити са собом, макар и на самртном часу. Зато не сахрањуј људе пре времена!
     Ако неко јавно пљуне у твоју пружену руку њему, обриши том руком срамоту са његовог црног образа, али да нико не види. Тада ћеш знати да се пењеш у виши део себе степеницам које је Бог направио!
    На крају, моја је порука свима следећа:
    Нека свако од нас себи каже, како је написао мудри Иво Андрић, „И никад, ама баш никад, не можеш да будеш толико зао колико ја могу да будем добар“!
    Хвала на пажњи.

 

Tweet