Татјана Дан Ракић: Роршахова мрља, Легенда, Чачак, 2015.
Живећи као неко кога интригира свакодневица и ко писање доживљава као дубоко смислен процес, Татјана Дан Ракић свесна оне Бекетове: ''Ми смо на земљи, и нема лека за то'', упуштајући се у анализирање мрака који и у овом времену хара светом, као да је хтела да покаже да, како она зна да каже, "пише оловком заоштреном на оба краја да и онај други крај пронађе свој бели лист и остави траг", првом констатацијом овако започе свој роман првенац ''Роршахова мрља'':
''У соби је мрачно.
Календар на зиду личи на празан рам за слику.
У ту празнину би ваљало нешто записати''.
И свесна чињенице да је људско биће стваралачко и да тежи да попуни празнине, она упловљава у временске дубине: најпре испуштајући мрак, а потом као у оној старој причи уносећи светлост у кофи и прављењем прозора кроз који ће пустити светлост да уђе. И очито убеђена да у српској књижевности није написан роман који се бави феноменом перформанса као посебног вида уметничког исказа, коме је основни циљ да испровоцира и подстакне људска бића на размишљања, и у намери да буде другачија како тематиком, тако и композицијом, ова ауторка веома смислено користи свој приповедачки дар. А јака асоцијативна моћ и свест да везивање представа о једној ствари код људи изазива асоцијацију на неку другу, определиле су је да по узору на швајцарца Хермана Роршаха који је испитивао дубинске слојеве личности користећи десет картица на којима су мрље од мастила, води читаоца у девет провокативних прича од којих је свака испричана за себе, остављајући десету за читаоца. Радећи то веома спонтано и вероватно надахнута перформансима Каталин Ладик, Марине Абрамовић, Бранка Андрића, па и слем перформансима Миње Богавац, она успева да с лакоћом и на импресиван начин дијагностикује и дочара људске реакције и читаоцу предочи њихово психичко и емотивно стање, као и да умешно опажа и одваја делове од целине, да изналази сопствени склад, као и оно најдубље у човеку нашег времена. Зато и смешта радњу у њему, повезује га са давном прошлошћу и тако одгонета и вечите тајне света. И не само то, она како рече Ранко Павловић, рецензент ове књиге: ''И сама склона трагању за новим формама уметничког обликовања света, литерарно вајајући и пред читаоцем оживљавајући уметницу која на волшебан начин сама прелази у своје дело, не преза ни од тога да се, такође на посебан, рекли бисмо флуидан начин, промеће у јунакињу свог романа, па и у дело које ствара''.
Заинтригираност ауторке једномесечним перформансом девојке која данима стаји на тргу у Приједору и својим ћутањем громогласно изражава бунт према свему што није по мери људског и хуманог и тако се супротставља поимању колективног бића и апелује на индивидуалну и колективну свест, резултирала је потребом да радњу смести у овом времену и у конкретан и примерен амбијент. Отуда и Статистички Град и Девојка са Ставом као уметница и главни лик романа. Отуда и потреба да други битан лик или хиљаду других ликова чини маса људи, односно друштвено биће.
Зато и потреба да свако од њих износи своја запажања, расправља о њој као атракцији и том необичном и невиђеном чину. И сви они говоре своју истину. Свако од њих види Девојку на свој начин, свако попут Роршахових мрља замишља да Девојка чини то што чини управо из оних разлога који су њима блиски. Неко у томе види уметност, неко сиромаштво, недостатак посла, понеко своје баналне истине или сексуалне пориве, тако да се у самом граду, који има обележја стварног и препознатљивог, али и на друштвеним мрежама, шире најгрубљи и најзанимљивији коментари грађана, чиме се и читалац као део друштвеног бића уводи у причу и на неки начин бива наратор. Ово зато јер Девојка са Ставом не само што је главни лик, него је и загонетка и својеврсна Роршахова мрља коју сви покушавају да анализирају, протумаче и објасне. Да одгонетну њену намеру, чиме неосетно откривају сопствену личност, своје врлине и мане, жеље и хтења.
Укрштајући временске равни и користећи прошлост само онолико колико јој је било потребно да поткрепи суштину савременог тренутка и догађања у њему, ауторка је веома пластично осликала садашњост и ововременог човека. Оног који верује да има моћ да утиче на друштвене токове иако је, уствари, обичан, беспомоћни смртник и део радознале масе оптерећене безразложним страховима.
Не случајно, ауторки је систематски пад вредности у времену у којем живимо послужио као мотив и усмерење у поменута одгонетања која је започела питањима истине и времена, као вечитим факторима. И то не било које истине, већ оне у нама и другима и оних истина које лебде у ваздуху; и времена које често видимо или као носталгију или као опомену. Стога је и укрстила временске равни, прошлост, садашњост и будућност и зналачки померила границе између реалног и оностраног. И све то у тишини. Јер, стварање и почиње у тишини. Јер су сваки плод и сваки крај тишина. Јер је тишина и природна средина. Зато и има форму и хармонију. Зато тишином и чујемо и оно дивље у себи. Зато она понекад и пусти крик. Зато и јесте као полазиште изабрала Зид истине, "јер је Статистички Град место у коме нема лажи, јер свако говори своју истину јер се лакше памти''. Зато су се читави људски животи уплели у девет картица, а како читалац има само један живот, ауторка која је ово дело посветила својој русокосој мајци је за њега али и за себе оставила десету картицу. Зато је говорећи о уметности, дугим косама, чиопама, птицама које све раде у лету и материнству, у доброј мери и себе оголела.
Очито инспирисана кратким причама Данила Хармса и, како рекосмо, да Статистички град може бити било где на свету, она је не случајно на почетку и на крају књиге уткала ликове госпође Хобс и господина Смита, јер и они имају своје мале животе и своје истине.
Oвим делом се Татјана Дан Ракић потврђује и као добра стилисткиња и изврстан психолог, те јој је, базирајући радњу на фантастици, пошло за руком да у ово узбудљиво штиво вешто утка елементе фолклора, митологије и културне традиције свога народа, али и да се у благој мери на сатиричан, али и есејистички начин осврне на друштвене феномене, што би све заједно требало да изазове интерес читалаца и књижевне критике, јер се очито ради о оригиналном делу које представља извесну новину у савременој српској прози.
Календар на зиду личи на празан рам за слику.
У ту празнину би ваљало нешто записати''.
И свесна чињенице да је људско биће стваралачко и да тежи да попуни празнине, она упловљава у временске дубине: најпре испуштајући мрак, а потом као у оној старој причи уносећи светлост у кофи и прављењем прозора кроз који ће пустити светлост да уђе. И очито убеђена да у српској књижевности није написан роман који се бави феноменом перформанса као посебног вида уметничког исказа, коме је основни циљ да испровоцира и подстакне људска бића на размишљања, и у намери да буде другачија како тематиком, тако и композицијом, ова ауторка веома смислено користи свој приповедачки дар. А јака асоцијативна моћ и свест да везивање представа о једној ствари код људи изазива асоцијацију на неку другу, определиле су је да по узору на швајцарца Хермана Роршаха који је испитивао дубинске слојеве личности користећи десет картица на којима су мрље од мастила, води читаоца у девет провокативних прича од којих је свака испричана за себе, остављајући десету за читаоца. Радећи то веома спонтано и вероватно надахнута перформансима Каталин Ладик, Марине Абрамовић, Бранка Андрића, па и слем перформансима Миње Богавац, она успева да с лакоћом и на импресиван начин дијагностикује и дочара људске реакције и читаоцу предочи њихово психичко и емотивно стање, као и да умешно опажа и одваја делове од целине, да изналази сопствени склад, као и оно најдубље у човеку нашег времена. Зато и смешта радњу у њему, повезује га са давном прошлошћу и тако одгонета и вечите тајне света. И не само то, она како рече Ранко Павловић, рецензент ове књиге: ''И сама склона трагању за новим формама уметничког обликовања света, литерарно вајајући и пред читаоцем оживљавајући уметницу која на волшебан начин сама прелази у своје дело, не преза ни од тога да се, такође на посебан, рекли бисмо флуидан начин, промеће у јунакињу свог романа, па и у дело које ствара''.
Заинтригираност ауторке једномесечним перформансом девојке која данима стаји на тргу у Приједору и својим ћутањем громогласно изражава бунт према свему што није по мери људског и хуманог и тако се супротставља поимању колективног бића и апелује на индивидуалну и колективну свест, резултирала је потребом да радњу смести у овом времену и у конкретан и примерен амбијент. Отуда и Статистички Град и Девојка са Ставом као уметница и главни лик романа. Отуда и потреба да други битан лик или хиљаду других ликова чини маса људи, односно друштвено биће.
Зато и потреба да свако од њих износи своја запажања, расправља о њој као атракцији и том необичном и невиђеном чину. И сви они говоре своју истину. Свако од њих види Девојку на свој начин, свако попут Роршахових мрља замишља да Девојка чини то што чини управо из оних разлога који су њима блиски. Неко у томе види уметност, неко сиромаштво, недостатак посла, понеко своје баналне истине или сексуалне пориве, тако да се у самом граду, који има обележја стварног и препознатљивог, али и на друштвеним мрежама, шире најгрубљи и најзанимљивији коментари грађана, чиме се и читалац као део друштвеног бића уводи у причу и на неки начин бива наратор. Ово зато јер Девојка са Ставом не само што је главни лик, него је и загонетка и својеврсна Роршахова мрља коју сви покушавају да анализирају, протумаче и објасне. Да одгонетну њену намеру, чиме неосетно откривају сопствену личност, своје врлине и мане, жеље и хтења.
Укрштајући временске равни и користећи прошлост само онолико колико јој је било потребно да поткрепи суштину савременог тренутка и догађања у њему, ауторка је веома пластично осликала садашњост и ововременог човека. Оног који верује да има моћ да утиче на друштвене токове иако је, уствари, обичан, беспомоћни смртник и део радознале масе оптерећене безразложним страховима.
Не случајно, ауторки је систематски пад вредности у времену у којем живимо послужио као мотив и усмерење у поменута одгонетања која је започела питањима истине и времена, као вечитим факторима. И то не било које истине, већ оне у нама и другима и оних истина које лебде у ваздуху; и времена које често видимо или као носталгију или као опомену. Стога је и укрстила временске равни, прошлост, садашњост и будућност и зналачки померила границе између реалног и оностраног. И све то у тишини. Јер, стварање и почиње у тишини. Јер су сваки плод и сваки крај тишина. Јер је тишина и природна средина. Зато и има форму и хармонију. Зато тишином и чујемо и оно дивље у себи. Зато она понекад и пусти крик. Зато и јесте као полазиште изабрала Зид истине, "јер је Статистички Град место у коме нема лажи, јер свако говори своју истину јер се лакше памти''. Зато су се читави људски животи уплели у девет картица, а како читалац има само један живот, ауторка која је ово дело посветила својој русокосој мајци је за њега али и за себе оставила десету картицу. Зато је говорећи о уметности, дугим косама, чиопама, птицама које све раде у лету и материнству, у доброј мери и себе оголела.
Очито инспирисана кратким причама Данила Хармса и, како рекосмо, да Статистички град може бити било где на свету, она је не случајно на почетку и на крају књиге уткала ликове госпође Хобс и господина Смита, јер и они имају своје мале животе и своје истине.
Oвим делом се Татјана Дан Ракић потврђује и као добра стилисткиња и изврстан психолог, те јој је, базирајући радњу на фантастици, пошло за руком да у ово узбудљиво штиво вешто утка елементе фолклора, митологије и културне традиције свога народа, али и да се у благој мери на сатиричан, али и есејистички начин осврне на друштвене феномене, што би све заједно требало да изазове интерес читалаца и књижевне критике, јер се очито ради о оригиналном делу које представља извесну новину у савременој српској прози.
Нема коментара:
Постави коментар