 |
| Ајтен Мутлу |
ИЗГУБИСМО СЕ У НАМА САМИМА
разговарале смо
иза камина
самоћа и ја
оставиле смо гласове на стољњаку
и одшетале
плави месец је такође шетао са нама
мачка боје лешника гледа заслепљено
треперећа црвена светла
стајала је и гледала у сенке
испреплетаних духова
што падоше у воде Боскаде
као усамљени лав
протежући се неко време
човек је седео сам
жена је седела сама
били смо нас двоје
ти са мном
ја с тобом рука у руци
побегли смо из претрпане скупине самоћа
и придружили се усамљеној скупини
прво смо читали тугу једно у другом
онда смо сели на мокру траву
ти си говорио остајући тих
ја остављала тишину да говори
док су бродови у Боскада луци чекали
на људе
светла су се угасила
мачка је отишла
остављајући нас двоје на мокрој трави
на месту у времену
тебе и мене...
ТРАГОВИ ПУЖА
виђала сам то нешто пре што би вече пало
његова светлост је била плавичаста
ових дана недостаје, тешко је знати да ли је отишла
или су то биле моје очи, али то је била моја звезда,
он рече, уздишући
онда је извадио своје руке из траве коју је брижно неговао
и погледао у моје лице из даљине
пужеви, рече он, једу траву само
остављају за собом неизбрисиве, светле трагове
где год да иду
питам се како пуж лучи ту лепоту из траве
човечанство је чудно,
наставио је да врти својом главом
као да је хтео да избрише
бесмислену сенку што луташе по његовим очима без сјаја
он увек воли да чува своја искуства
у торби
као да ће имати времена да погледа уназад
њему се свиђа да гледа своју разбијену прошлост
кроз огледало младости
сломљено у његовом срцу
замишљен, ћутао је неко време
старење је могло бити лакше у прошлости,
живот је текао споро
али ових дана немогуће је имати времена да ухватиш ваздух
он чупа траву без обзира на трагове
која је ово брзина, тешко је разумети
и време никад не чека оно што је остало иза
и зурио је у трагове пужа поново
било је јасно да је заборавио да заборавља већ дуже време
ја нисам могла да разумем шта је мрмљао шапућући
као да штуцање било је песма или елегија
„искуства претворена у сећања једно по једно
нека повремено дуну као поветарац
друга тихо чекају са бодежом у својој руци
беззвездане дане старости...“
КРИСТАЛНА ПТИЦА
ја сам на обали, на обали дуге реке
што носи суво грање дрвећа
светлуцави стаклићи међу заборављеним травама, ево га моје срце
и време што заборави себе у каменом дворишту
лаж располућује глас тренутка
нож што остави своју песму у својим корицама
као лист пао са дрвета
ах, светли месец силази доле
река се удаљава као бели брод, осушена трава и ја
кристална птица пева напољу
у ноћи остављајући бесане
стани, кажем води што тече
стани, не иди
ја сам на обали, на обали мора
што на песку спира остатке шкољки
на хладној кожи шљунка
можда ја сам брод несвестан да је потонуо
стара рана прекривена маховином
ја сад не знам од које смрти је то остало
и носим леш што затвара дубине унутар мене
кристална птица је ласкава, рана крвари
стани кажем болу
стани, немој да престајеш
ја сам на обали, на обали песме шапутане празнини
моје срце, о моје срце поверава горке пољупце мојим речима
можда ја пишем црну свилу на црним црнцатим рукама беле ноћи
не знајући
врела црна и изненада покидана свила
месец силази као нежна песма
сада знам смрт је земља
близу мог гласа, бол је бескрајна и месец
о, зашто је тај месец тако далеко вечерас?
та кристална птица се тихо ломи унутар мене
стани, кажем животу
стани, чекај
МАЗУРКА
украла сам овај септембар од трговаца старудијом
од поломљених скулптура дервиша
од морског дна где су ватре тихе
од воштаног цвећа
са горућим сузама
записах овај глас у ноћи мачака
као и по ужеглим локвама
исцурелим из напуклих тегли
и нисам могла да се навикнем на завршене љубави
о, луда песмо изведена за свилу
о, ти гласу округа без заклона што се губиш у ветру
реци ми који бол може да угаси
ватру што гори у мом срцу?
хајде кишо, не стај, вози скривену слику
ни у овом граду нема тротоара
ружа коначно јеца на путу
ђубри ноћ тугом
мазурка буди луда сада
са којом убијени воле плес вртложећи
ви цигани притисните врели челик
на рану у којој линије пуцају
трубљење у свакој ноћи хијена
свако одвајање је дијалект мртвих птица
ово су сузе, узми их, о тихи болу
сипај их на хистерични пепео жутих речи
обмотај овај бол
око отисака стопала оног што пролази са осветљеним сновима
као стари ћилим
СЕЋАЊА СУ ТАКОЂЕ...
оголила сам своје гране
и разбацала звона лишћа по ветру
носила сам суву траву из давнина
рекох, ватра би требало да буде велика
у шумама изгорелог срца
ако су дани тишине камење
на прагу врата
ако они пресецају плаве улице у венама
смех њихове самоће мора да се чује
у свитање голотиње дрвећа
мора да гори као ватромети што се врте
ватра мора да буде велика
сећања су такође покривена пепелом на гробљу љубави
ИЗНЕНАДА
ако је твој сан изненада прекинут једне ноћи
и живот ти погледа у очи
кроз вриштеће очи беспомоћних људи
застани и размисли
и у том моменту кад постанеш тих
као шума што је заборавила гласове јелена
помисли на смех што још увек титра негде
оних дана док си скупљао
светлост
из мрака
црвени каранфил на твојим грудима
белешке из филозофије под твојом кошуљом
помисли на улице у којима си вриснуо шетајући
оног поподнева што беше чисто и јасно
као дрхтав лист на киши
помисли на оне пријатеље и оне пророке
за које не знаш где су сада
ако се време изненада смрзне мрачним погледом
у јадниковим тужним очима
растући као тумор у твојим очима
ако ништа и нико не може умирити
жалост у теби
помисли на живот, ту луду вештицу,
и човека, живота детета
са којим се осећаш повезан чистом љубављу,
тог мргодног другара
тај океан без дна
и насмеши се
са великим цветом у својим очима
ОДГОВОР
неоткривена рушевина
црв копа кроз земљу
хемијска туба акумулира сузе
изненадно израста трава
на дну полу урушеног зида
или празна хаљина жељна додира голог рамена
покварено возило трговца сновима
вест о смрти изненада
сцена разлаза
снимана једна за другом на истој филмској траци
зарубљено камење постављено по улицама
пустиња хода ка срцима
спаљујући зарубљено камење постављено по улицама
о зашто, зашто је
човек тако далек човеку
зар лажи не чине да речи крваре?
који грех љубави које смо убили
заборављајући
бивајући заборављени чекају?
ластавица зависна од неба
шири своја крила и пада из гнезда
увек то без маске на лицу живота
не очекуј ни један други одговор, овде је живот
жаљење и изнова жаљење
след заблуда, грешка
каква штета!
постојање то усамљеност је само
ДУХОВНИ КРУГ
била сам неко други
што дошао је из различитих територијалних вода
прикупила сам осушену траву и коров
и стаклено семење са морске обале
прејела сам се
онога што нисам била ја
моја кошуља широм откопчана светлу сунца
оно што сам очекивала било је трава и цвеће
држала сам ватру у мојим рукама
црни месец, хладна стена,
црни мраз што крије се у стаблима и пањевима
свет што је преоран ралом дана
гледаше из далека
реч се истопила
никад нисам знала
кажу да црне ноте мелодије онога што не можеш да заборавиш
се чују изненада
деструкција снова
и лавина
сасвим изненада
оставила сам кише изазване ноћним птицама иза себе
самоћу што је постајала све већа и већа на небу самоће
доба љубави дошло је до краја и снег
је одавно на мојој коси
сада, песма
је постала пријатељ напуштеног времена
твоја дуга потрага замном остала је у прошлости
у сиво обојеној одећи дана
не чекај прастаре ватрене шуме да појаве се
у мојим очима
узалуд
када је дрво које је појело своје сопствене гране
волело само себе, довољно
и када је жена која је абортирала
волела малену руку своје бебе у инкубатору?
оставила сам бројна поподнева иза себе
на брдима где чак ни ветар никада није застао
из плутајућих снова у ваздуху
жеравица је још увек у мојим рукама
у поподневу моје душе
КАМЕНО ОГЛЕДАЛО
У знојавом месу ноћи
живот, та тешка грива
баца прашину ништавила у ваздух
ка неонским светлима реклама што звоне
према сенкама иза челичних решетака
постери се крећу преко уморних булевара
смех разбија камено огледало
времена, свиленим чекићем
кристали ветра
бивају разбацани около рукама ноћи
гомила у паради игра док прилазе
као сјајне златне полуге
у залеђеним очима ноћи
сузе усамљеног коња што цвили тихо
сјаје
живот, та тешка грива
лети тамо вамо
у угашеном даху звезда
стари коњ умире
на дрхтавом снегу
стари коњ умире
коњ што једном је рођен као мала звезда
гледајући према свету стојећи међу питањима
на снегу што стење
богови и људи га не виде
они скачу у радосној осунчаности ноћи
светла, она се појављују и нестају
на дрхтавом снегу
коњ изгледа као мрља на улици
баш као перо које само што није полетело у зрак, лако и танко
обале живота бледе у даљини
пахуље одумиру на твоме лицу
гомила у паради игра док прилазе
смех
врисци
коњ
гомила ђубрета
ништа
бивају сахрањени у распадајућој ноћи срца
РАЊЕНЕ ЖИВОТИЊЕ
- I -
били смо тешке смрти на крилима брзине
само нас је страх хранио
у устима ватре остављали смо тело
газили смо кожу кроз пепео ватре
не знасмо шта долази после ноће уопште
заборависмо како смо волели
наше су љубави такође биле рањене животиње
ми смо били рањене животиње у нашим љубавима
размењивали смо себе са другима
лица нам се умножавала у нашој малобројности
били смо други што не знаше друге
били смо многи, да л' постојасмо, претпостављасмо
били смо давнашњи, уморисмо наш глас
сахранисмо наше шуме у нашим гранама
и заспасмо у корењу тишине
- II -
наше корење је такође трулило у тишини
миловасмо змије од меса без додира
изградисмо ледене замке у нашим срцима
у тами имагинарних вођења љубави
у залеђеним срцима замака
љубили смо ватру на устима тела
били смо рањене животиње у нашим пећинама
уморни стражар наше крви био је страх
страх је био тај који је чувао кућу наше крви
изгубисмо време и бејасмо заглављени у тренутку
животиња у нама гребе мермер
као папир што цепа своју реченицу
као унезверена реченица што цепа свој папир
ми кидамо чворове омче живота
ми немамо его за ношење него лаж
Са енглеског превела
Наташа Бајић
Нема коментара:
Постави коментар