 |
| Фјорела Ђованели |
Перон 21 „Аушвиц”
Одредиште. . . Аушвиц
Чујем долази воз,
кораци, толики кораци, урлају туђи гласови,
пртим сиве траке као решетку да не побегнем.
Ко је данас у дворишту да се игра?
Само гвоздени шлемови и митраљеске ватре.
Где су моја мама и мој тата, зашто се не враћају к мени?
Хладно ми је, грозно хладно, у овом паклу што пржи сваки животни дах.
кораци, толики кораци, урлају туђи гласови,
пртим сиве траке као решетку да не побегнем.
Ко је данас у дворишту да се игра?
Само гвоздени шлемови и митраљеске ватре.
Где су моја мама и мој тата, зашто се не враћају к мени?
Хладно ми је, грозно хладно, у овом паклу што пржи сваки животни дах.
Не видим више ни плаветнило ни сунце,
небо је пепељастосиво – тако, тако се бојим –
небо је пепељастосиво – тако, тако се бојим –
Вече је као свако друго,
чекам маму да ми запева лепо.
Шта ли ће бити иза оних врата? Можда Рај?
Али ја сам овде сâм – сâм – све самљи
у овим ноћима, у овим данима
у којима и тихи снег представља шум у души.
Хладно је, мрзне, моје руке, моје ноге,
лед је у мени.
Колико дана је прошло?
Не могу више ни да бројим.
Хтео бих да још јурим по ветру као пролеће.
чекам маму да ми запева лепо.
Шта ли ће бити иза оних врата? Можда Рај?
Али ја сам овде сâм – сâм – све самљи
у овим ноћима, у овим данима
у којима и тихи снег представља шум у души.
Хладно је, мрзне, моје руке, моје ноге,
лед је у мени.
Колико дана је прошло?
Не могу више ни да бројим.
Хтео бих да још јурим по ветру као пролеће.
Хтео бих да сунце обрише моје сузе
и да мој бол опрљи ове линије сиве.
и да мој бол опрљи ове линије сиве.
Сада се тако живи
Посадила сам босиљак у убрану враниловку
(али чему ће служити ти мириси
ако не будем имала новца да купим парадајз и намирнице ни по сниженој цени).
(али чему ће служити ти мириси
ако не будем имала новца да купим парадајз и намирнице ни по сниженој цени).
Са зида пада пуж, разбија тишину ноћи
која се полако диже да бди над мојом сетом.
У фрижидеру мало хране, тек да се преживи.
Сто увек уредно постављен
(срећом још имам прибор који донесох као невеста),
али је посуђе на столу сваки дан полупразно!
Живи се са горчином и достојанством дугог рада
и с надом у боље сутра.
Није да смо сведени на беду, али
узели су нам све и ставили нас пред зид – осуђене.
Нада стално понавља да провиђење
никад не напушта своју децу! Тја!
Можда је само то разлог што не полудимо.
Сутра је слава Заштитника моје земље,
а у џепу имам само неколико новчића.
Мислила сам да купим четврт пилета за себе,
али како касније да поведем унучад на тезге
а да не могу да им купим ђаконије?
Њихов осмех вреди више од мог живота. . . пиле може да причека.
Отпале су руже
Рањене оштрим илузијама
(за праведну ствар)
када си више волео мучење
него нови сјај
(за праведну ствар)
када си више волео мучење
него нови сјај
(неизговорљиво небо).
Иреално време – без тебе
у узлету разлика
на циљу сигуран да нећеш изгубити
разум унутар бескраја
Иреално време – без тебе
у узлету разлика
на циљу сигуран да нећеш изгубити
разум унутар бескраја
. . . отпале су и руже
трње је увек ту.
трње је увек ту.
Сантал
Не ћутећи
питам своје срце за те,
знаш да никад не бих могла глуматати,
импровизовати буре или преваре
још у порицаном времену
у овим рукама које понављају
не грмећи ниједно име.
питам своје срце за те,
знаш да никад не бих могла глуматати,
импровизовати буре или преваре
још у порицаном времену
у овим рукама које понављају
не грмећи ниједно име.
Под овом јаловом светлошћу
пишем песме и не бежим
од било какве лудости, хране вечности
или од бескрајне среће.
пишем песме и не бежим
од било какве лудости, хране вечности
или од бескрајне среће.
Шта је љубав? Шта је бол? Шта разочарење?
Сантал!
не заборави наш рандеву.
Сантал!
не заборави наш рандеву.
Сантал,
ти си ме заборавила
као стару играчку,
као игру лепих статуица.
Опет си победила.
Али колико пута си изгубила
на овој невероватној клацкалици живота
у илузији. Само ти, Сантал,
само ти. . . никад ме не нађеш.
ти си ме заборавила
као стару играчку,
као игру лепих статуица.
Опет си победила.
Али колико пута си изгубила
на овој невероватној клацкалици живота
у илузији. Само ти, Сантал,
само ти. . . никад ме не нађеш.
Јаук руке која те дотиче
У предвечерје пуцкетају
уличице носталгије
носе сенке лампионима
који оживљавају ноћ
уличице носталгије
носе сенке лампионима
који оживљавају ноћ
У овом малом селу
ни мачке ти нису друштво
ни стара уживања у свежем ваздуху
што дође и замакне иза фонтане
ни мачке ти нису друштво
ни стара уживања у свежем ваздуху
што дође и замакне иза фонтане
У мрак утонули брежуљци
у непрестаном пењању
та зелена недра брнистре
одана у спуштању и уздизању
из времена које измиче
у непрестаном пењању
та зелена недра брнистре
одана у спуштању и уздизању
из времена које измиче
и из непромењеног доба између несмотрених
тренутака лудости и невине радости
које упорно објашњава часно држање
сјајних очију дуж главног пута
тренутака лудости и невине радости
које упорно објашњава часно држање
сјајних очију дуж главног пута
Подсећаху на колајне које се стављају у часу
који се поклапа с јутром и враћа у уличице
и. . . тај јаук руке која те дотиче.
који се поклапа с јутром и враћа у уличице
и. . . тај јаук руке која те дотиче.
Никад нећемо бити
Чинило се да нас познаје
јер смо се уосталом препознали
у апстрактној линији која дели огромност од бескраја.
јер смо се уосталом препознали
у апстрактној линији која дели огромност од бескраја.
Беше то потресно бескрајно
ћутање – између руку раширених
да прихвате драгоценост мира у земљи непознатој
без источног греха који повезује чланке и запешћа
ланаца без имена.
ћутање – између руку раширених
да прихвате драгоценост мира у земљи непознатој
без источног греха који повезује чланке и запешћа
ланаца без имена.
Одјек наших далеких корака
држаће у животу нашу смрт супротстављених ритмова
у бдењима на пучини
и у лутању од звезде до звезде.
држаће у животу нашу смрт супротстављених ритмова
у бдењима на пучини
и у лутању од звезде до звезде.
Али нећу бити ја нећеш бити ти
сигурно нећемо бити ми судије
тим сужњевима ако не будемо признали
своје грехове.
сигурно нећемо бити ми судије
тим сужњевима ако не будемо признали
своје грехове.
Лутам улицама
Између старих кровова дижу се гајтани неба.
Стаза тишине пада између сувих зидова
повијајући зимзелене траве.
Понекад заборав овај
изгуби се одједном и свуд наоколо
рубови брежуљака испуне се јеком
повијајући зимзелене траве.
Понекад заборав овај
изгуби се одједном и свуд наоколо
рубови брежуљака испуне се јеком
Лутам улицама сама
ништа више се не осмехује широко.
Од нас некадашње деце колико ли је капи крви
од колена згуљених у игри
и колико суза у овим улицама?
ништа више се не осмехује широко.
Од нас некадашње деце колико ли је капи крви
од колена згуљених у игри
и колико суза у овим улицама?
Сада твоје заводљиве очи
дубоке као море
живот су апсолутног флегматика
дубоке као море
живот су апсолутног флегматика
Колико самилости призива ова згужвана душа
у настојању да ублажи овај потмули просјачки бол
у нади да ћемо се поново видети
у тужној бризи која ме увек прати
на прагу сваког дана
у настојању да ублажи овај потмули просјачки бол
у нади да ћемо се поново видети
у тужној бризи која ме увек прати
на прагу сваког дана
(моме брату)
За тебе малени цвете
Топим се од размишљања
о белој хаљини и оним машницама. . .
(моја бојажљива рука дотиче их између успомена)
о белој хаљини и оним машницама. . .
(моја бојажљива рука дотиче их између успомена)
Ова неизмерна љубав
без предаха, без краја
где нада не губи
разум
без предаха, без краја
где нада не губи
разум
Сећање на те данима наноси бол
и у овим стиховима оно је у срце закуцано.
Мој бол не вришти више – већ
непрестано цвили између душе и даха
и у овим стиховима оно је у срце закуцано.
Мој бол не вришти више – већ
непрестано цвили између душе и даха
За Тебе малени цвете отргнут од живота
(кћери Емануели)
Превео са италијанског
Лазар Мацура
Нема коментара:
Постави коментар