 |
| + Слободан Ракитић (1940 - 2013) |
ПЛОВИДБА
Галија наша где ће стати,
сред каква тајна пристаништа,
зар не очекује нас нигде ништа
иза тог мора што се злати?
Над нама пустош, галебови,
прозирна пена вечне плавети,
ал свакога нам трена прети
та сенка што за нама плови.
Однекуд, с обале, мирис папрати,
однекуд, нам морем, песма дечија,
и сваког часа нестварнија
бива та сенка што нас прати.
Таласа хучних чисто иње,
и пену морску, и прах небеса,
и сен авети с руку стресам
и трептим, ко дрво сред пустиње.
И не знам ко је нестварнији,
та сенка, ил ми – на палуби?
Осећам како те стално губим -
на води да л оста траг ичији?
Ни време да се једном стиша!
Слутим с далеке висоравни
заборављени мирис давни,
нежну маховину, светли лишај.
Одасвуд коб: то талас вапи!
Где бејах, Господе, пре рођења?
Док овде ми се и облик мења,
ја бивам кап у једној капи.
Галија наша где ће стати,
сред каква тајна пристаништа,
зар не очекује нас нигде ништа
иза тог мора што се злати?
сред каква тајна пристаништа,
зар не очекује нас нигде ништа
иза тог мора што се злати?
Над нама пустош, галебови,
прозирна пена вечне плавети,
ал свакога нам трена прети
та сенка што за нама плови.
Однекуд, с обале, мирис папрати,
однекуд, нам морем, песма дечија,
и сваког часа нестварнија
бива та сенка што нас прати.
Таласа хучних чисто иње,
и пену морску, и прах небеса,
и сен авети с руку стресам
и трептим, ко дрво сред пустиње.
И не знам ко је нестварнији,
та сенка, ил ми – на палуби?
Осећам како те стално губим -
на води да л оста траг ичији?
Ни време да се једном стиша!
Слутим с далеке висоравни
заборављени мирис давни,
нежну маховину, светли лишај.
Одасвуд коб: то талас вапи!
Где бејах, Господе, пре рођења?
Док овде ми се и облик мења,
ја бивам кап у једној капи.
Галија наша где ће стати,
сред каква тајна пристаништа,
зар не очекује нас нигде ништа
иза тог мора што се злати?
ПОХВАЛА ЉУБАВИ
Нечујна ме киша вазда плави,
обрисе света дух ми обавије.
У моме сну биће ти најчистије,
у твом гласу шуми бескрај плави.
обрисе света дух ми обавије.
У моме сну биће ти најчистије,
у твом гласу шуми бескрај плави.
Да л те видех у сну ил на јави,
и чега нема зар ни било није?
У мојој смрти биће ти најстварније,
у свему бди поглед ти трептави.
и чега нема зар ни било није?
У мојој смрти биће ти најстварније,
у свему бди поглед ти трептави.
Док певам и тражим да л ишта постоји
изван те речи што ме с тобом споји
када у магли засјаш нехотице?
изван те речи што ме с тобом споји
када у магли засјаш нехотице?
Постадох стабло на рубу понора,
да слушам вале невидљивог мора
и занет гледам твоје благо лице.
да слушам вале невидљивог мора
и занет гледам твоје благо лице.
ОЗАРЕЊА
Одједном, кад се тајна врата
отворе и кроз магле млечне
просину из тмине очи ти вечне,
огласе се небеска јата.
отворе и кроз магле млечне
просину из тмине очи ти вечне,
огласе се небеска јата.
Ал сјај си што се стално гаси,
и док пјан посрћем, мутног ума
застанем негде, сред пуста друма
и слутим твоје златне власи.
и док пјан посрћем, мутног ума
застанем негде, сред пуста друма
и слутим твоје златне власи.
И засјаш, ал чим се покренем
да ти додирнем лик од пене,
нестанеш, и сан ме свлада.
да ти додирнем лик од пене,
нестанеш, и сан ме свлада.
Кад се у ноћи опет пренем,
видим над собом твоје зене
и благе руке, ко некада!
видим над собом твоје зене
и благе руке, ко некада!
ЈУТАРЊИ ГОСТ
( По Катулу )
Буди ме шушањ са терасе.
Кроз отворена врата
Гласови разни допиру споља.
Један врапчић
Међу мушкатлама скакуће;
Скупља мрвице хлеба
Што их увече остављам
За свог крилатог госта
Које са њим делим.
Стоји, рано на прагу,
Мало искошене главице
Загледан у мене,
И као да ми каже:
„Добро јутро,пријатељу!“
Дал' си ми га ти послала,
Да ли је из твог крила
Долетео мени,
Као Лезбијин врабац из њеног крила
Јадном Катулу ?
Једино живо биће у мојој соби
У светло недељно јутро,
Скакуће ли,скакуће
Као моје срце, кад на тебе помислим.
(2000)
О, ТИ ТРЕПТАВА, НЕЖНА ИВО
О,ти трептава, нежна иво,
ти анђеле милога лица,
ти слово светло, милостиво,
ти, сну мој, испод трепавица,
ти анђеле милога лица,
ти слово светло, милостиво,
ти, сну мој, испод трепавица,
ти увек блага, тајанствена,
заносни певу с оскоруше,
и кад те има и кад те нема,
ти држиш кључе моје душе.
ДУША И СПРУД
Коме да зборим: мук је свуда,
куда да кренем: мркну пути?
Обала спрам обале слути
и моју душу насред спруда.
Шта снује празни облик суда,
Шта извор у ком вода ћути?
Шта над реком позни минути?
Куда са међе, будан куда?
Не затрепти ни врх топoлe
кад заноси је тајни скoлe.
Али са међе ко нам збори?
Кад приклоних се твоме лику,
видех да у истом облику
и моја душа ко твоја гори.
СВЕТИ АРХАНЂЕЛИ, КОД ПРИЗРЕНА
Боље да остадосте под земљом, дубоко,
за неко часније поколење. Овако,
слушам осињак где беху пчеле и царево око.
Јер, време је опет наопако.
Још само име вам оста ко испражњено лице.
Сви су анђели слепи, и слепо је поколење.
И ниједан плод не дочека зрење.
Уместо сокола - орао изнад Бистрице.
Кратка је слава света! Црни биво дремље
крај реке, испод невидљивог звоника.
Као последњи залогај, узех шаку земље.
крај реке, испод невидљивог звоника.
Као последњи залогај, узех шаку земље.
Боље да сте остали скривени, у дубини.
То што сад видим, сасвим је друга слика.
Осванух, на своме гробу, у туђини.
То што сад видим, сасвим је друга слика.
Осванух, на своме гробу, у туђини.
1985.
НЕ СМЕМ ДА ЗАВРШИМ ПЕСМУ ОВУ
Облак не пропушта кишу,
облак не пропушта зраке сунчеве,
свет се не мења, рекла си.
Ал, погледај, још једном,
моје очи запаљене,
јесам ли то пред тобом,
јеси ли ти то преда мном?
Гледам свет
који се не мења, рекла си.
који се не мења, рекла си.
Гледам плод невидљиви
и мислим на корен.
Гледам стабла, северна и јужна,
и мислим на земљу
која ми се све више
осипа под ногама.
и мислим на корен.
Гледам стабла, северна и јужна,
и мислим на земљу
која ми се све више
осипа под ногама.
Гледам прах на столу
и прах у књизи
и прах на мојим прстима.
и прах у књизи
и прах на мојим прстима.
Гледам слова како се расипају
из редова.
из редова.
Не смем да завршим
песму о јутру,
не смем да завршим
песму о заласку сунца,
јер ће се тог тренутка, бојим се,
завршити и живот мој,
а ти ћеш бити далеко.
песму о јутру,
не смем да завршим
песму о заласку сунца,
јер ће се тог тренутка, бојим се,
завршити и живот мој,
а ти ћеш бити далеко.
РАСУТА СЛОВА
Мирује грана: лист да смири,
мирује вода: да дубља буде.
И ноћ и дан исто нам нуде,
свуд жице, споне и оквири.
Над тобом сенка ми нагнута
као над реком дуга жедна.
Око нас поља непрегледна
и слова, слова разасута.
као над реком дуга жедна.
Око нас поља непрегледна
и слова, слова разасута.
Како да појмим све те знаке,
троструко сунце кроз облаке
и књигу што се сама листа!
троструко сунце кроз облаке
и књигу што се сама листа!
Дубином патње век се мери,
душо, свој облик одабери,
ал буди ми, о буди - иста!
душо, свој облик одабери,
ал буди ми, о буди - иста!
1980.
ОКРЕЋЕМ ЛИЦЕ СВОЈЕ ТЕБИ, ГОСПОДЕ
Окрећем лице своје
теби, Господе.
Гледам
како корачаш по води,
преко брегова,
изнад шума борових
узлећеш.
Гледам
како се њишу кровови кућа наших
у облацима, високо,
расута гробља преко утрине.
Кроз шупље дечије кости,
као кроз двојнице,
ко то кога дозива:
мати дете своје
ил дете матер своју?
Црни хлебови
за браћу изгнану;
труло воће у котарицама
и на гранама;
црно млеко у зделама
и просо у ћуповима.
Црни лептири
из чаура излећу,
црне пчеле из кошница.
Ал лептири то нису,
ни пчеле то нису.
Над угашеним огњиштима
крваве вериге.
А пили смо рајску воду
и вино огњено;
златну пшеницу
и раж сејали.
Осмехивао нам се млади анђео
свакога јутра
над Метохијом.
Сада ни имена својих
да се сетимо.
Гледам
црног бивола на извору,
кентаура у пољу,
чауша на прагу кућном.
Зар си заборавио децу своју,
Господе?
Ком царству
да се приклонимо?
теби, Господе.
Гледам
како корачаш по води,
преко брегова,
изнад шума борових
узлећеш.
Гледам
како се њишу кровови кућа наших
у облацима, високо,
расута гробља преко утрине.
Кроз шупље дечије кости,
као кроз двојнице,
ко то кога дозива:
мати дете своје
ил дете матер своју?
Црни хлебови
за браћу изгнану;
труло воће у котарицама
и на гранама;
црно млеко у зделама
и просо у ћуповима.
Црни лептири
из чаура излећу,
црне пчеле из кошница.
Ал лептири то нису,
ни пчеле то нису.
Над угашеним огњиштима
крваве вериге.
А пили смо рајску воду
и вино огњено;
златну пшеницу
и раж сејали.
Осмехивао нам се млади анђео
свакога јутра
над Метохијом.
Сада ни имена својих
да се сетимо.
Гледам
црног бивола на извору,
кентаура у пољу,
чауша на прагу кућном.
Зар си заборавио децу своју,
Господе?
Ком царству
да се приклонимо?
Слободан Ракитић (Власово крај Рашке, 30. септембар 1940 — Београд, 1. јануар 2013) био је песник, есејиста, политичар, представник поетске метафизике.
Дипломирао је на Филолошком факултегу у Београду. Уређивао је књижевне часописе Савременик и Рашка. Био је члан прве редакције која је покренула лист Књижевна реч (1972). Од 1973. године запослен је на Коларчевом народном универзитету, као уредник катедре за књижевност и језик.
Слободан Ракитић је био опозиционар тадашњој власти. Посланик на листи Српског покрета обнове у првој вишестраначкој скупштини Србије (1991—1992), народни посланик у Савезној скупштини СР Југославије (1993—1994), председник Удружења књижевника Србије од 1994. до краја 2004. године. Био је председник и оснивач Саборне народне странке.
Ракитић је мисаони лирски песник, са изразитим осећањем за историју, културу и традиционалне вредности. Његова поезија, лирскоинтимистичка, елегична, рефлексивна и религиозна, настоји песнички да одговори на вечна питања живота и смрти, положаја појединца и историјског, колективног страдања. Ракитићев песнички говор изразито је метафизички, племенит - претежно неосимболистички. Његове песме тематско-мотивски и обликовно кореспондирају са старом богослужбеном књижевношћу. (М. К.)
Преминуо је у Београду после кратке и тешке болести 1. јануара 2013. Сахрањен је 4. јануара 2013. у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Преминуо је у Београду после кратке и тешке болести 1. јануара 2013. Сахрањен је 4. јануара 2013. у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Добио је књижевне награде Милан Ракић, Исидора Секулић, Бранко Миљковић, Петар Кочић, Јован Дучић, Лаза Костић и Златни крст кнеза Лазара. Књига Тапије у пламену награђена је Октобарском наградом Београда за 1990. годину и наградом Раде Драинац 1991. Песме су му превођене на више језика.
Објавио је књиге песама:
Објавио је књиге песама:
Светлости рукопис (1967),
Рашки напеви (1968),
Свет нам није дом (1970, друго допуњено издање 1979),
Земља на језику (1973),
Песме о дрвету и о плоду (1978),
Жудња за југом (1981),
Потомак (1982),
Основна земља (1988), допуњено издање 1989. и 1990),
Тапије у пламену (1990, друго издање 1991).
Душа и спруд (1994),
Изабране песме (1998);
књиге есеја: Од Итаке до привиђења (1985), Облици и значења (1994); зборник: Поезија романтизма југословенских народа (1978) и Изабрана дела у пет књига(1994).
Рашки напеви (1968),
Свет нам није дом (1970, друго допуњено издање 1979),
Земља на језику (1973),
Песме о дрвету и о плоду (1978),
Жудња за југом (1981),
Потомак (1982),
Основна земља (1988), допуњено издање 1989. и 1990),
Тапије у пламену (1990, друго издање 1991).
Душа и спруд (1994),
Изабране песме (1998);
књиге есеја: Од Итаке до привиђења (1985), Облици и значења (1994); зборник: Поезија романтизма југословенских народа (1978) и Изабрана дела у пет књига(1994).
Припремила Милица Лилић
Нема коментара:
Постави коментар