Пеко Лаличић: ВЕНАЦ ЛЕПОТЕ

Борислава Доранац

Борислава Дворанац, Пастув и срна, Графокартон, Пријепоље, 2012.

    Збирка песама ''Пастув и срна'' Бориславе Дворанац саткана је од шест лирских и мисаоних целина које, као попинском копчом спојене, чине особен венац лепоте који јасно одражава њену заокупљеност општељудским сновима и оним универзалним, спознајним и очекиваним, а сопственим, особеним и човеку намењеним судовима и вредностима. Она је и специфичан манифест ауторкине жеље да као кроз исповест и без страхова искаже своја осећања, промишљања, хтења и поетска зрења, којима би да провери себе, па нас зато песмом води путем свакодневног, бивствујућег, егзистенционалног, жељеног и свима потребног.
    Поетски пут започет књигом ''Ледени људи'', пред иконом Свете Тројеручице, ова поетеса наставља пастувским темпом и срнећим скоковима, да би и у овој књизи жаром песничке љубави проговорила о песнику самом и као кроз плач анђела или Пепељугин сан, не отварајући ране до краја, и о сизифовској мајци и крвавим силницима, упозоравајући да на глуве не треба траћити глас.
Лагано и наизглед лепршавом мишљу и из цуклуса у циклус, унутрашњом мелодијом сваке песме поетеса указује да бојама маште снива и словима жубори. И то је оно што карактерише ову стихозбирку јер је њена поетска зрелост распеванија и очито да до нас допире из јаког врела, па отуда и снаге да љуби: дечака, старицу, песника, све лепо и све човеку намењено. И да неизмерно поклања љубав њему сниваном и њему постојећем. И љуби онако како то само песник уме.
    Поред искрене мисли и уочљиве доминације мисаоног набоја, видну специфичност овом успелом поетском остварењу дају честе психолошке паузе које истичу и у први план стављају ауторкину идеју, те је тако издижу изнад оног емотивног, што песми даје вишедимензионалност а читаоцу намеће запитаност и потребу да промишља, што би требало да буде и циљ сваког књижевног дела.
Ово је, дакле, књига која тражи да пажљиво следимо ауторкина промишљања и емоције и између редова откривамо бројне поруке и интиме, па је скоро немогуће да тако не пронађемо и себе.
    Борислава Дворанац влада речју тако да јој је форма у функцији песме, која бива њена слика и њено уточиште. Она као да следи Васка Попу: пише јасним изразом и лаганим стилом, па и онако андрићевски: да речима буде тесно а мислима широко, не губи се већ вешто кормилари да би поетским титрајима проговорила о својим жељама, чежњама, успоменама, о њему, о песми и песнику, животу... и тако дала одговоре на бројна животна питања, да би песмом трајала у времену. И све то природно, неусиљено, наизглед обично, јер љуби у песмама, и не виче већ дарује крила,
јер:

ко није љубио песника
не зна шта је љубав

та тајна ти је знана
ти си кључар срца
не једног
не пет
већ свих који те упознају

и волиш песниче
љубиш истом страшћу
све

 

    Ово је стихозбирка поетесе која не само да поседује раскошни песнички талент већ и умеће да читаоца као кроз игру обаспе топлином и нежношћу којом љуби време у коме ствара и оне за које ствара а да никада до краја не открије своју приватност и у потпуности искаже себе.
    Читајући ову књигу немогуће је не уочити да свака песма зрачи особеном топлином и не схватити да је то одраз духовне лепоте поетесе која јој даје снагу да осећаје претаче у речи којима плени: јер пева из потребе, из срца, из ума и за оне који знају да снивају, да добру песму препознају и да јој се свим срцем дају. А одувек је човеков опстанак без песме био тежак, јер она подиже, снажи и напред води. Она зближава, дарује, повезује. Она чини да људи прозборе лепотом, топлином, љубављу. Да из њих живот зрачи. Да буду људи, племенитији и човеку наклоњенији.
    И на крају, немогуће је не констатовати да је ово књига поетског блеска бескрајног сјаја и трептаја особе која снажно оглашава себе, те од ње треба очекивати нове лепоте које нас неће оставити равнодушним и које ће чинити да се читалац осећа опуштеније и богатије јер схвати да је открио праве бисере и да уз такве лепоте живот има смисла.

Tweet