предалеко од загрљаја,
још даље од новог дана.
Али, имам те још у ноћима,
на измаку дана.
Толико је година иза нас.
Толико суза и неописивог бола.
Толико је времена у тами прошло,
да светлосни зраци не допиру.
Пролазе те године,
једна за другом.
Доносе нешто ново,
ново за њих,
али не и за мене!
Борба је свакога дана,
за некога лака,
за мене тешка.
Трагам и сада за недостижним,
за речима истине и
речима утехе.
Стављам те у сваки стих,
у сваку риму,
не бих ли ти била ближе.
Не знам зашто толико боли,
јер теше те реци „ да временом проће све“,
али ова бол нејењава.
Тако у ноћи,
док град обавија хладна тама,
тада сам своја у мислима ми свраћаш.
Мисли преточим у речи,
у говор и разговор.
Разговарамо ти и ја,
јер ја то знам.
Дуги су то разговори,
Али без ођека речи.
Ћутиш,
слушас моје сулуде речи.
Слушас моја ноћна скитања,
правдања и надања,
али ти и даље ћутиш.
Ћутиш,
јер твој говор је нем,
а ја ко ја увек гласна и препуна питања!
Питања која данас после толико година
остају без одговора.
Кажу ми била су то времена зла,
али то није требало бити твоје време,
ни твоја стаза корачања!
Могао си корачати сокацима
овог нашег града.
Корачати као сви путевима садасњим!
Могли смо више заједно.
Остао си у сенци тог проклетог рата!
Дали су нам мрвице и остатке!
Величају величину речима блатњавим,
да им суза у оку не заигра.
Величају ми одраз твој,
дају ти круну небеску,
иако је за то касно.
Мој краљ предао је престол,
и понео орден небеског витеза.
Не знам колико ће се јос
чути глас моћника који ће оџвањати
у празнини овог народа!
Не знам колико ће ноћи у разговору протећи!
Не знам колико ће ме стварност опомињати
да си ти само фикција мог одрастања.
Не знам...
Мозда то и не сазнам.
Али, једно знам да свет који ми имамо далеко је од овог пакла којим корачам.
Нема коментара:
Постави коментар