У бесмислу живота
без трага остајемо,
нечујни кораци
у неповрат одлазе...
Крхотине сна
по путу сакупљамо,
узалудан је чин,
нада нас искушава...
Заустављени на раскршћу
одговор тражимо,
којом страном поћи
облаци ће рећи...
Правда је слепа и глува
за наше судбине,
само крици и вапаји
светом одјекују...
Курва се цинично смеје,
изгубљени и уплашени,
незнаним простором
бесциљно лутамо...
Калеидоскоп времена
откриће тајну,
стакленим срцем
на крају песме...
Ка светлу!
Ка светлу, усмери поглед!
Поручује глас
из плаве даљине...
МИСАО
Мисли, мисао мисаону,
али узалуд!
Мислећи не може више,
мисао бежи свом мислиоцу.
Крије се у далеким и тамним
пећинама мисли,
у обнаженим женама,
у тренуцима сладострашћа,
склања се у страну,
неби ли да ухвати сан,
и успешно избегне
уснулог мислиоца.
Он упорно тавори ноћу,
чекајући чисту и јасну
јутарњу мисао.
Али мисао га не походи,
отуђила се од свог мислиоца,
остављајући бреме
потрошених мисли,
да заварава стварност
и заборав замисли.
Мисао се нечујно искра низ степенице,
и остави мислиоца да мисли, тужну мисао.
О како си само бестидна, мисли моја!
НА ПОЛА ПУТА
Неправдом спутани
тумарамо слепо,
ни непријатељ наш
нема толику машту,
колика се то сила
спустила на наша плећа,
да и пакао поста блага реч
за наше недаће.
Правда се изгубила
у пени таласа,
љубав ишчезла
с јутарњом росом,
истина одлетела
са звездом Даницом,
док ми у магли
тражимо пут спасења.
Судбина опет дели карте
преврће наше животе,
а ми у бунилу чекамо решење:
Да ли ће доћи на време?
Питамо стрпљење,
а оно се смеје и смеје
и без одговора одлази,
остављајући нас у недоумици,
на пола пута.
КРЕТАЊЕ
Не може победа
да ме крунише,
ни ти пораз
да ме унизи,
јер кретање је моја
смисао животна.
Ткиво што циклус
ствара и руши,
изнова гради
и мисао носи.
Издржати своје време
подвиг је већи
него историја,
а слобода душе
животни је избор.
Зато устани и крени,
крећи се стално
без обзира на све.
Љубав је божанска,
а самоћа људска,
упути поглед у даљину изазова
јер тамо ћеш пронаћи себе
и одговор судбине.
ЗА ТЕБЕ
Одлазим!
Последњи динар просјаку остављам,
у спомен наше љубави, црнокоса.
Дунав,
чувар наших тајних ноћи,
црном мору хрли,
док наше сене улицама београдским некуд јуре,
у свитање, градским аутобусом број 18-ест.
Пламен што ветар дозива овог пролећа,
љубав твоја, зеленоока, враћа чар изгубљених година.
Лелек наших страдања, налази мир у сазвежђу нежних загрљаја,
лепонога утехо мојих година.
Појави се у сјајном плашту жудње,
онако како најбоље знаш, дражесна жено!
А онда, нека буде како хоће?...
Срца нека свирају оду љубави...
Горди своју племениту душу, да нежност изнедри...
Нек' победи твоја јужњачка снага,
пошаст данашњу...
Да чиста и велика крилата љубав
сагу своју казује, оном ко још може чути...
А ми, краљице моја драга,
живећемо од успомена,
од искри, што ће нас ноћу будити,
и подсећати да је вредело љубити...
Моја устрептала Венеро.
Братислав Тодоровић (Лесковац, 1972) песник, приповедач, романсијер. Објавио збирке поезије: „Рапсодија младости“ (1995), „Карта живота“ (2006),"Калеидоскоп времена" (2015), збирку приповедака „Сан бесане ноћи“ (1999/2007), збирку прича „Убиство смисла“ (2004), и романе: „У сенци времена“ (2002), „Љубав у Лисабону“ (2012). Објављивао је и многим часописима, заступљен у лексиконима и антологијама. Члан је Удружења писаца Лесковац, као и неколико Књижевних клубова у Лесковцу и Београду. Живи у Земуну.
Песме су из нове књиге "Калеидоскоп времена" 2015. године.
Браво земљаче! Колего по перу! Огроман поздрав из Лесковца
ОдговориИзбриши