у овој размеђи дана и недана
када ме у низу руше земљотреси
пливајући леђно кроз јата пирана
осјећам твој додир живи вантјелесни
што струји кроз кожу годину минута
стидљиво ко први корак тангоплесни
што с првим ђурђевком “однекуд” долута.
То “однекуд” сада свијетли ми ко нада
извучена из сна што је ближи јави
након сваког јутра након сваког пада
у крхком омоту испод којег мрави
мравињаке граде што ће на вулкане
све више да личе с пијеском који цури
у неповрат видно са све чет'ри стране
ко здерано једро што пркоси бури.
Зато ма гдје била а знам да негдје биваш
анђеле мој бијели сунце моје тмине
тржећи те нађох да у мени сниваш
пред зору кад стигнем до руба тишине
кад креснем очима а ти као мрена
заклониш ми јутро па за обданице
не видећи ништа скамењен ко стијена
кроз маглине слутим само твоје лице.
Нема коментара:
Постави коментар