БИТИ КРЕАТИВАН – ПО СВАКУ ЦЕНУ!
Ненси Свит је одлучила да буде креативна... Као да је то лако урадити. Падне ти на памет идеја као да балон удуваш, пуууф, и ето, ти си креативан. Без везе. Али, типкајући по интернету нашла је да је један од метода борбе против малодушности и депресије – креативност.
Елем, Ненси одлучи да промени живот, да га оплемени... Ништа се није дешавало посебно у њеном животу, осећала је да полако, али сигурно, почиње да је хвата криза једноличног живота, криза средњих година, да полако, али неумитно, улази у њу болест модерног доба – депресија... Крене од досаде и учмалости, тромости, губитка воље, и тако... Не осетиш, пууфф, издуваш се као балон...
И нема те. Вегетираш као биљка. Онда крећеш са лекићима, половином ''бенџоле'', па постепено повећаш, јер ти то и докторка саветује. Ни ја нисам никад без њих! Шта те брига, кокнеш један, и онда, брате, спаваш мирно...
Не можеш да мислиш, немаш воље, не можеш да спаваш. Пих! Крене то тако, лагано, неосетно и обузме те целог. Није имала разлога да буде незадовољна или, боље речено, мислила је, имала их је мали милион. Била је већ у средњим, четрдесетим годинама, сама, са мачком, у породичном стану, са мамом са којом се није слагала, радећи у неком предузећу које је одумирало, живећи у неком градићу који је нестајао... Боље речено, паланци. Млади су, у потрази за хлебом, или боље речено, крпицама и бољим стандардом, одлазили у престоницу, или у неки даљи град, у Европу. Обећану земљу. Где није важила више та диплома, каква - таква, али факултетска диплома, где си морао да переш судове, чистиш ординације и магацине, али си живео у ЕУ.
Ненси Свит је размишљала да оде негде. Где, питала се. И да ли може у овим, четрдесетим годинама, напустити посао, свој град и свој стан? Није смела, није имала храбрости. Ок, ајде да будемо креативни, мислила је.
Само шта радити, чиме се бавити? Дошла је у фазу да није више могла ни књиге да чита, ни новине... Сем понеке ''жуте штампе'', и то је било то. Све је било познато, све је било досадно и незанимљиво, или је изазивало благи ужас код ње. Шта даље радити?, питала се. Хајде да будемо креативни. Не би било лоше мало се бацити на шетњу, јер природа ти даје снагу, опија те, буди хормон среће, а и – што' јес', није лоше смакнути вишак килограма... Некако, приметила је, са годинама, салце се неумитно 'ватало тамо где не треба. На боковима, стомачић се заокруживао, хтела не хтела. Да, шетња је креативност, то је борба против депресије, крећемо с вољом и енергијом!
Први дан је обишла кварт. Други целу паланку. Дисала је тешко, грашчице зноја су избијале, било јој је мука, стезало је у грудима... Трећи дан је посетила због гушења доктора. Добила је терапију – четврт пресолола. Четврти дан је прележала и пропустила шетњу. Пети дан је изашла испред зграде и села на клупу. Шести дан се одмарала, јер није радила. У недељу је одлучила да одустане од шетње. Бацила је пресолол.
Седмог дана од дана ''Д'', када је одлучила да промени себе и све око себе, паде јој на памет да позове неку пријатељицу да изађу мало у град, тј. у живот, можда ће бити боље...
Коју пријатељицу? Није могла да се сети ни једне... Са колегама са посла се није дружила, имала је пар мушких пријатеља, али није била расположена да недељу увече проведе са њима причајући о депресији, салу и креативности. А и ко зна да ли би их жене пустиле у недељу увече... Радног дана се још можеш провући, али недељом - тешко. Провела је добра два сата размишљајући да ли да уопште изађе негде. Онда, кога да позове... И као да је чупкала листиће хоћу – нећу или извлачила шибицу, одлука паде да ДА, да изађе и позове једну другарицу из средње школе. Неудату као она. Али је увек имала по неког пријатеља и била и врло енергична.
Бити креативан, певала је, уз звуке неке музике из седамдесетих... Тешко се усуђивала на промене. Волела је да све остане исто, да се ништа не мења... И убрзо је изврнула цео ормар у потрази за шта обући? Све старо, све јој се чинило демоде... Или јој је затегло, није могла да дише. Или, провокативно. Избор паде на црне панталоне и црну мајицу. Изгледала је баш кул, мислила је, мршавије и у тренду.
Изађе на договорено место. Проведе пола сата шетајући тамо – амо, јер је ова каснила... Онда се појавила као флмска звезда, са све шеширом и хаљином са воланима... Вау! У ком веку ова живи?, питала се Ненси. Би је срам. Међутим, шта је ту је. Одоше у еминентни ресторан паланке, тј. место где излазе људи њихових година. Празно, понеки пијанац, и то је то... ''Срце, како си ми? Слатка моја, што те нема'', и бла, бла... Кренула је тирада. Променила посао, момка, у ствари има момка и пријатеља, спонзора, једном се живи, купује стан, итд, итд...
Вече се претвори у фијаско. Морала је да га залије једним пелинковцем... Удари јој у главу, али је бар могла да слуша пренемагање другарице Слатке... Неки младици упадоше бучно и навалише на пиво. Један је господин заспао за столом... Келнер је јурио муве.
Срце, јави се. Е, ајде да те упознам са пријатељем мог пријатеља, супер је тип, удовац, бла, бла... Нека, хвала. Други пут. Ајде да дођеш код мене кад се уселим, слатка, јави се... Бла, бла, бла...
У тами своје собе, кад се само сручи уморна на кревет, одлучи да неће више кукати... Никакве одлуке више неће доносити, па шта је стрефи. Мачка јој улете у кревет и она заспа.
Сутрадан је, у паузи, типкала по тексту о депресији... Без кофеина, ок, смањила сам кафе, понеки чај, какао, и то је то. Или, можда би требало да пређем на алкохол? Било би ми лепше... Бити креативан значи бавити се фотографијом, писати дневник, сликати, слушати музику, итд. Није видела неке додирне тачке између економије коју је завршила и уметности... Добро, писаће дневник, одлучи Ненси.
Први дан: Данас сам одлучила да почнем да пишем дневник, како бих себи, макар мало, улепшала дан и била креативна... Други дан: Данас се ништа, изузев оног уобичајеног, није специјално догодило... Не знам о чему да пишем... Трећи дан: Мрзи ме да пишем. Четврти: празно. Пети, и сви остали – празни.
Дефинитивно, нисам креативна. Дефинитивно, нисам ни депресивна, само сам незадовољна. Дружићу се више, упознаћу неког преко интернета, одлучи Ненси...
Склопи започет дневник са оваквом одлуком у глави и оде да спава. Без таблета за спавање. Без алкохола. Без мушкарца. Сама и мирна...
Нема коментара:
Постави коментар