Од Твоје близине све у мени пева,
од осмеха Твога у мени небо лети,
од љубави твоје све грми, све сева,
цели свемир звезда на очи ми слети...
Зато, нека звоне сва небеска звона
од љубави наше нек венчају се птице,
у наручју твоме, смирена, без бола,
дочекаћу наше дуге несанице.
Док певам и горим ватром светог бола
у сузи ко светлост, камене се речи
проговараш сунцем, док игра киша гола
под кишобраном, јесен, нас ће душо, срести.
Испружи ми руку, валцер нека свира
убацићемо новчић у шешир свирачу
наша Љубав слави, арију свемира
запалићемо тугу кроз ту свету ватру.
Прихватићу плес суђен за нас двоје
наздравићу теби, киши и свирачу
на груди ће ми пасти, драге усне твоје
јесен ће нас скрити у нашем сокаку.
Није лако волети људе
Није лако волети људе
Они те мрзе ако си птица,
Ал' ти их воли и када те куде
Не памти мржњу њихових лица
Био ти само путник један
По себи они кроје ти меру,
Ако си богат или си бедан
По штрику твоме прљав веш стеру
Опрости им срећо,али се чувај
Они кроз тебе интерес љубе,
Запале ватру,па вичу дувај
Затим се из огња твога изгубе
Ипак ти лети у висине
Са земље те неће стићи до неба,
Буди миљеник месечине
твоја звезда некоме треба.
И пиши за њих опросте Богу
И лети сретан у висине,
За тобом им погледи остати могу
Кад постанеш ситан због висине.
Шта год да чиниш,шта год да радиш
Увек ће неко хтети да гинеш,
Све је, лако,баш све, кад схватиш
Да су на дну своје празнине.
И за то веруј и добро чини
Благослов бацај сваком ко куне,
Твоји су летови на месечини
Ти људе воли,нека се буне
Ниси без везе у души песник
А њему сви редом, редовно суде
Био ти светац ил' највећи гресник
Није лако волети људе.
Нема коментара:
Постави коментар