Стварно моја
Навикао сам да пред спавање лежимо окренути једно према другом, гледамо се, ретко кад причамо. Ставила би своју руку испод мог образа и нежно ме палцем чешкала по слепоочници. Длан јој је био тако нежан и мек, увек миришљав.
Нисам ни био свестан колико прија ова и много других, наизглед ситница. Као пољубац кад кренем и кад се вратим...
На страну сви проблеми и свађе којих је било, као и у сваком браку, тек сад, кад је више нема, знам да сам имао жену која ме је волела и била стварно моја.
Умрла је и у том тренутку нисам био свестан шта њена смрт значи за мене. Тих пар месеци борбе за живот, био сам сконцентрисан на њу, на то да јој помогнем, олакшам колико могу, на тужну чињеницу да ће тако млада напустити овај свет.
Кад је све било готово, сетио сам се како сам на сахранама и сам умео да кажем, оно што су многи мени рекли сада: «Била је дивна жена и тако млада...
Живот иде даље, мораш да будеш јак...» и схватио колико те речи, углавном, немају везе са истином...
Не знамо ми шта је неко некоме. Не знамо ни шта је нама неко, док је ту. Тек по празнини која остане за неким, схватимо колико је он био део нас.
Легнем на њену половину кревета, ставим десну руку испод левог образа, чешкам се палцем по слепоочници и осетим да је ту. Дође пред спавање. Да ми олакша бар ноћ.
Дан за памћење
Био је диван мајски дан. Све је било тако лепо уклопљено - небо, време, сунце, звуци, расположење пролазника. Осећала сам се као на снимању неког филма. Била сам обучена и нашминкана за представу, имала сам плаву перику.
Кренула сам на пробу раније него обично, да бих се прошетала и имала довољно времена да свратим негде на кафу. Отишла сам до баште ресторана поред ког често пролазим, али никад нисам ушла унутра.
Дан је био такав да је било скоро немогуће не бити срећан. Бар је мени тако изгледало. Била сам тако пуна живота, неке позитивне енергије, вриштало ми се од среће и неког унутрашњег узбуђења.
Волела сам цео свет. И цео свет је био мој. Ваздух је мирисао на љубав и срећу.
Конобар ми је донео кафу, разменили смо пар речи и оставио ме је да уживам. После неког времена, чула сам мушки глас, али се нисам обзирала на то штa говори. Мислила дам да се не обраћа мени, а и нисам желела да ми нешто квари уживање.
- Девојко плаве косе, окрените се!
- Хахаха!
- Зашто се смејете?
- Обично кажу"плавушо!"
- А, плавуша је нешто друго.
Сунце ми је ишло у очи и нисам га добро видела. Заклонила сам очи и видела крупног, црног мушкарца, лепих црта лица. Седео је у углу баште, три стола даље.
- Да ли бисте поделили са мном лепоту овог јутра?
- Из ког века сте?
- Из ког века је потребно да човек буде да бисте попили кафу са њим?
- Изволите - показала сам руком на столицу.
- Одавде је бољи поглед.
- На шта?
- На живот и свет - рекао је уз осмех.
Села сам поред њега и рекла:
- У праву сте.
Сатима смо седели и пили кафу. Људи, звуци, мириси… све се тако лепо измешало око нас.
Нисам отишла на пробу. Нисам се јавила ни мојима, ни у позориште. Нисам понела мобилни и није ми било битно.Тај дан сам поклонила себи.
Имала сам дивног саговорника. Изгледала сам као неко други, осећала се опуштено, као неко други. Знала сам да га више никад нећу видети, а и ако се будемо видели, претпоставила сам да ме неће препознати. Рекао је да воли позориште, али да последњих година није ишао. Прећутала сам да имам мужа и децу. Нисам рекла ни да сам позоришна глумица.
Причали смо о свему, животу, музици, љубави, филмовима, уметности… У већини животно битних ствари ставови су нам се поклапали, слушали смо исту музику, волели море, брзу вожњу, романтичне шетње, повремена бекства од свих и свега. Такоје све било лепо, јасно, бистро. Као небо изнад нас.
У једном тренутку је био сасвим природно да се пољубимо. Дивно, као и тај дан. Необавезно, а ипак дубоко… Не знам ни како да објасним. На тренутак сам пожелела нешто више, али жеља је трајала само трен. Ипак је он постојао само за тај измишљени дан, кад су моји полудели од бриге због мене, а ја сам уживала.
Коначно, приморала сам се да кренем кући. Желела сам да га поново видим, на истом месту и у истој причи, али сам знала да ништа не би било исто.
Тражио ми је број телефона. Нисам му дала, али сам узела његов. Устала сам, пољубила га у образ и рекла :
- Немој да устајеш, не треба да ме пратиш, одох сама.
- Јавићеш се? Било би ми драго.
Климнула сам главом и кренула. Враћала сам се у реалност. Све је било као сан и да није требало да се правдам код куће и на послу, тог дана бих се и сећала као сна.
Размишљала сам шта да кажем мужу. Док нисмо имали децу, схватао је моју потребу да нестанем на пар сати. Од тада никада то нисам урадила.
Кад сам се довољно одмакла, окренула сам се и занемела. Конобар му је помагао да седне у инвалидска колица. Боже. Хтела сам да се вратим и схватила у тренутку да не треба. Није хтео да знам. Осетила сам како ми се сузе сливају низ лице.
***
Дошла сам кући и грозничаво почела да пишем. Написала сам причу по којој је урађен позоришни комад, који је доживео велики успех. Надала сам се да ће се јавити. Није.
Зато сам и написала ову причу за новине. Надам се да ће је прочитати и да ће се јавити. Ја сам његов број бацила пре него што сам се окренула. Волела бих да успех поделим са њим.
Нисам ово написала због новца или славе, већ због онога што сам тог дана доживела и научила.
Надам се да ће ми поверовати.
Зато сам и написала ову причу за новине. Надам се да ће је прочитати и да ће се јавити. Ја сам његов број бацила пре него што сам се окренула. Волела бих да успех поделим са њим.
Нисам ово написала због новца или славе, већ због онога што сам тог дана доживела и научила.
Надам се да ће ми поверовати.
КОБНИ РОЂЕНДАН
За то, што сад од “негде”гледам своје тело како плута и плави прамен који се још није поквасио, као и за већину ствари у животу које су ме снашле, сам сама крива. Да, баш сам лепа била. Знам да ће то исто рећи кад ме буду извукли из воде. Шта ће комплименти тада вредети?
Ове, за мене кобне вечери смо славили рођендан мог мужа. Велико, весело друштво. Млади конобар. Син газде локала. Мушки WC. На брзину. Ух! Нисам могла да одолим. Ватромет.
Мој муж ничим није показао да зна. Ничим, осим ударцем у главу кад смо прелазили мост.
Подршка
Годинама нисам размишљала о томе ко ми је од људи са којима се виђам или дружим, прави пријатељ. Просто смо ту, некако, сви за све, кад затреба. Обично кад некоме треба да се причува дете, да се одвезе код лекара, да се позајме столице за славу, кола, мањи новац... Виђали смо се често, излазили заједно, планирали заједничке годишње одморе...
Сви у мом окружењу су знали да сликам за своју душу. Не знам колико сам слика поклонила пријатељима и познаницима. Није ме вређало што су ме звали „мазало“... То је био мој хоби, мој вентил, моје уживање... Део мене.
Случајно познанство је довело дотле да сам послала неке радове на конкурс. Била сам непријатно изненађена покушајима људи око мене да ме одврате од учествовања на конкурсу. Није ми било јасно зашто то раде. Чак сам мислила да су у праву, да моје слике нису довољно добре, да су сви конкурси намештени... Замало да одустанем од слања слика. Нисам се надала ничему. Баш ничему. Чак ми је и било криво што сам се тих пар дана посветила нечему што волим толико, да су сви око мене „трпели“... То ме је подстакло на размишљање о људима, о пријатељству, искрености, зависти, љубомори, злоби... Тада сам у својој глави и срцу, почела да филтрирам људе... Једна по једна особа су нестајале са замишљене листе пријатеља... Нисам ни слутила да ме највеће разочарење чека управо међу мојим најближим и најдражим.
Прво сам чула куму када је рекла „ ено је брља по платну, као и обично“... Она, која је кад је била без пара, продала три слике које сам јој поклонила. Она која има бар још десет мојих слика на зидовима.
Направила сам се да је нисам чула, јер нисам знала шта да јој кажем.
Онда су ме две комшинице питале кад ће резултати конкурса. Рекла сам да ће бити за неки дан и отишле су смејући се „Пикасу из комшилука“... А знам сигурно да Пикаса знају само по имену...
Чудно сам се осећала. Усамљено.
Дан пре него што су били објављени резултати конкурса, син ми је рекао, онако да ме орасположи:
- Немој мама да се секираш, ставићемо слику у моју собу. Питао ме је тата и рекао сам да може.
- Шта те је тата питао?
- Па, то... Да ли може да окачи твоју кад ти је врате, док те не прође... Пошто је тешко помирити се са неуспехом.
- Шта док ме не прође??? Неуспехом?
- Па, не знам, питај га.
Једва сам дочекала вече да разговарам са мужем. После краћег усиљеног разговора, рекао је:
- Ма, хајде, знаш да ту нема пара. Мислим од тога нема пара. Никад ти се неће исплатити ни оно то си уложила у атеље, ни у материјал, ни време које си потрошила. Нема везе, не браним ти ја да се играш.
„Играш! Играш! Играш!??“ Одзвањало је. Остала сам без текста. Као закуцана за под. Празнина око мене. Туга. Питање „Ко је овај човек? Ко су сви они?“
„Не браним ти ја“??? Ооо, Божеееее.... каква заблуда.......
Толико ме је све то погодило и испунило нечим тешким, грозним да ни сутра кад сам сазнала да је моја слика проглашена најбољом и да сам осим новчане награде, добила и право да следеће године излажем у једној од најпознатијих галерија у граду нисам могла да дођем себи.
Могла сам да се радујем, могла сам да будем срећна. Нисам имала са ким. Сазнање да сам сама ме је поразило. Добра сам била колегиница, комшиница, домаћица, жена... Чим сам искочила, уствари покушала да искочим из тог миљеа, нисам више била добра. Нисам се снашла... Посећујем психијатра. Сликам.
Изложба се ближи. Имам своје слике и људе који разумеју и воле уметност. Знам ко сам и где ми је место.
Сама сам и не залуђујем се више пријатељством, љубављу, солидарношћу, искреношћу, моралом... Не верујем више ни у шта на чему је био заснован цео мој дотадашњи живот. Доктор каже да грешим што сам отишла у другу крајност. Нека грешим. Моја је грешка. Имам право на њу!
Новца имам довољно да себи могу да приуштим све што пожелим,а ја сам скромна. Волим да путујем... а имам и новца да дајем прилоге свим хуманитарним акцијама.
Изгубила сам веру у људе, али нисам престала да будем човек...
Нема коментара:
Постави коментар