МОЋ ЖЕНЕ И МОЋ ПЕСМЕ
Један од најплоднијих наших књижевника у свету Петар Милатовић недавно је објавио своју најновију књигу под именом „Онебесимо снохватице“, (Прометеј, Нови Сад, 2016), изузетне лепоте која побуђује оправдано интересовање читалачке публике.
Осврт на књигу дала је магистар Милица Јефтимијевић Лилић, која каже: „Правословни родослов, Јеванђеље зла, Науми и зауми Петруса из сорабског утеруса, Реторика астралика, Слово о ријечима... наслови су који, као особени знаци на духовном лицу књижевника Петра Милатовића Острошког, дијагностикују издвојеност и службу идеји немирења са доминацијом идеологије над слободом појединца, свест о национу и пореклу, службу речима. Такво опредеаљење увек, и данас, подразумева жртву, борбу, тежи пут ка афирмацији и дубоку утемељеност у вери и традицији. Стога би се стихови бунтовног Душка Трифуновић а: Ја сам истурена жртвована мртва стража / која има право да пуца на све стране! - могли потпуно односити на Милатовића Острошког због свега о чему нас информише његова биографија, а то, потом, показује и целокупна његова активност и васколико књижевно дело.
И он „пуца“ на све стране, нарочито на „најве}ег југословенског сина“ који је својом комунистичком идеологијом, показала је то савремена историја, кумовао свим потоњим злима межу народима некадашње заједничке југословенске државе, губљењу српског идентитета, разбијању утицаја вере на формирањем националне самосвести и слично.
Ни данас многи тога нису свесни, а пошто тај култ и даље живи, поезија и ту има важну улогу. Сетимо се Гојка Ђога и његовог страдања због покушаја демистификације те величине.
С нажно изражено осећање зла, које се умножило и умрежило у све поре живота, покреће Милатовићеву побуну и рађа јетке сатиричне песме пуне жаока, гротескних слика и опомена. Насупрот томе је његова поезија која афирмише српство као стожер постојања и опстајања и духовност која у узвишеном види смисао вредан живљења.
Поезија, у временима која личне интересе стављају испред свега, све више постаје оно место збора и сабора где се (бар) могу постављати питања од суштинског значаја за опстанак нације и човека који држи до себе.
Поезија је, такође, и место где се износе сасвим супротни ставови од тога, где се лично и национално потире у корист наднационалног, глобалног или како се то некада звало - космополитског, и свако је ту на своме јер она ниöе из најдубqег човековог бића и неминовно га одражава у написаном. Иако је то домен приватног те и заузимање за крупне циљеве остаје изван главних друштвених токова и зависи од моћи уметника да се наметне (често су ту баш они који служе супротним интересима, а које Милатовићева реч оштро шиба ), на друштвеном трону су данас друга правила и циљеви јер морамо, пошто – пото бити део света, ма колико се то понекад косило са елементарним традицијским нормама и нашим интересима.
Избор из полувековног стваралачког опуса Петра Милатови}а Острошког, под насловом Онебесимо снохватице, обухвата најновија остварења, потом избор из претходног периода и ране стваралачке фазе, тако да се може назрети развојни пут и идејни раст његове поетике која је комплексна и утемељена у националном, православном (Правословни родослов), митолошком, политичком и поетолошком (Слово о ријечима). Реч је оно што песника стално опседа и тера га да трага за њеним одјецима из старине (Науми и зауми Петруса из сорабског утеруса), за њеним неухватљивим значењима и нужношћу да јој се прилагоди. Да упути и покаже правац за спознају свог бића, сопствених корена, да наслути историјски развој, почело, оно што се предуго прећуткује а сведочи о другачијој српској историји тако сурово прекинутој, (као и савременој црногорској), не само вишевековним ропством под отоманском империјом, већ и утапањем у заједничку југословенску заједницу што је резултирало губљењем националног и персоналног идентитета, а само корак од тога је потпуни нестанак са историјске сцене.
У Васкрсу живих песник још 1990. најављујуе оно што данас живимо, потпуно одсуство иницијативе и борбе за промену: Ако су деобе/препознатљиви знаци / и сеобе/ наши кораци /у јуче/ кроз мождане обруче/између којих/ свако за сваким јауче/ поуздано је веровање/ камена без имена/ да предстоји/ оно што је било/ оно што нас чека/... кад смо собом/ препунили/ ово доба блештаво и гњило...!
То доба данас живимо уз срамне ријалити програме који показују колики је цивилизацијски пад, колико су простаклук и бестидност избили у први план. И док се озбиљан свет бори да унапреди дух, велика светска менажерија здушно убија и последњи дамар националне самосвести код робова из којих извлачи све што јој је потребно. Стога Милатовић Острошки о прошлости с разлогом пева као о бољем времену, с чиме ће се свакако многи сложити упркос укупном технолошком напретку: Било је то оно време ума / далеко од лудих страсти, и црних зулума/ оно време светлоносно/ кад су стопала / велика и мала /преко сваке тапије / у вечност корачала....! (Камено почијевало).
И на крају, а могло је бити и на почетку, Петар Милатовић Острошки, у целини песниковања, испева оду жени, њеној лепоти под чијим надахнужем исписује поезију снажног еротског али и спиритуалног набоја, проистеклу из моћи коју она има над њим. Његове песме показују снагу егзалтације лепотом коју даје прави мушко - женски спој, онај енергетски прилив који се из плотског трансформише у духовност и даје песме високих естетских домета те се жена и песма стапају у ономе што је суштинска бит самог аутора.
У сваком случају, Онебесимо снохватице Петра Милатовића Острошког, доноси поезију која баш у оваквим временима треба да нас призове себи, да се запитамо шта чинимо и зашто нам је живот дат ако не досегнемо космички смисао свог рођења. Петар Милатовић Острошки, то сигурно јесте, поезија коју је понудио недвосмилена је потврда“.
За љубитеље лепе писане речи у Аустралији који желе да набаве књиге Острошког треба да се јаве на следеће адресе:
Петар Милатовић Острошки
Schrifsteller und Journalist
Wehlistrasse 32-38/4/7
1200 Wien
Austria, Europe
или на Е-маил: skic@chello.at
Пре више од две деценије Петар Милатовић Острошки је боравио у Аустралији, где је
оставио изванредан утисак код љубитеља књижевности.
Јоца Гајесков
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Петар Милатовиђ, рођен је 2. новембра 1949. године у Велети, код Слапа на Зети, у Црној Гори. Школовао се у: Слапу, Фрутку, Даниловграду, Подгорици и Београду.
Живи у Бечу од 29. новембра 1983. године на основу Конвенције УН о заштити људских права.
Заступљен је у „Биографском лексикону српских писаца у расејању 1914 - 2014“, у „Антологији савременог стваралаштва за децу српских писаца у расејању“, као и у бројним зборницима и алманасима у земљи на српском и у иностранству на немачком језику.
Добитник је: прве награде радио Подгорице у октобру 1962. године за поезију; друге награде на такмичењу младих песника 1969. године у Подгорици; прве награде на Првом Краљевском књижевном конкурсу 1992. године у Београду; прве награде на књижевном конкурсу „Гласа Срба“ 1993. године у Бечу; прве награде за књижевност Српске народне одбране у Европи 2004. године; Крст Светог Лазара Јерусалимског 2011. године; Високог интернационалног признања за животно дело Академије Иво Андрић у Београду 2013. године.
Члан је УК ЦГ, УКС и аустријског удружења писаца. Уређивао је Глас Срба, Српске видике, Истину, а сада уређује Словословље, часопис за књижевност, културу и уметност. Имао је своју штампарију у Бе~у у периоду од 1985. до 2005. године у којој је штампао листове и часописе на српском језику, као и дела многих српских великана. Објавиио је 40 књига на српском и немачком језику а у штампи су две нове: На бранику истине, интервјуи и отворена писма, издавач „Граматик“, Београд: и Око ока, роман, издавач „Прометеј“, Нови Сад.
Нема коментара:
Постави коментар