Недовољно лепе све су ове речи.
Прострујаше билом изненадне вести.
Сунђер који брише најмрачније слутње.
Неуко ћу сада певати о срећи.
Пролећу никада не упамтих сјаја.
А лето је моје изабрано време.
Јесен ми је златом богатила жеље.
Зима хладноћом ледила кораке.
У сусрет пролећу, мисли срећи стреме!
А ја још не умем да се радујем.
Сузе ме гуше, кажу радоснице.
Боже хвала ти, понављам стално.
Стрепња још скрива ненадану срећу.
Протекле бриге боје сетом лице.
Знам да ће ме осмех уверити његов.
И шаљиве речи о игри судбине.
Потврда се крије у његовом оку.
У топлини сунца са његовог лица.
С нестрпњењем чекам, да ми сине!
Нема коментара:
Постави коментар