Из трилогије рано преминулог песника Зорана Богићевића стихове изабрала уважена Милица Лилић.
РОМЕО НАД ЈУЛИЈОМ
Из осмеха јој испадају
Сенке и прах
О,то се смрт осмехује
У живом лицу сфинге
То рука окрутна
За вечни јастук сакупља перје
Гле, са дланова
Ноћ крвари снове ужаса
Ево ме сад
О, слатка ноћи новог сусрета.
АНТОНИО И КЛЕП
I
Љубљах и прво осетих слободу.
Бесконачност ме подиже.
Оно што је у мени боље
Доби полет; ал' откуд патња?
Суза у кукавичком надању.
Пследњи пут гледала сам
Како се радујеш у борби
Вечно млад ко грчки бог.
У свему видех пораз
Ти се унапред победом кићаше
Не знајући да већ тог трена
Своје омче држасмо о врату.
II
Смрт је у век ...
Како горда
Како притворно допадљива
Потрага за лековитим кореном
На хладној светлости дана
Само бол нас чини стварним
Смрт је у век патетична
Као што јаки припадају историји
Као што остали себе виде у њој.
Филозофи у митолошким круговима
Тајанствене смрти
Мирисног цвета међу стенама
Између глине и озона
Између тамјана и мошуса
Ко дах који те напушта
Оживотворен над усијаном пустињом
Као привид слободе
Ван тамнице тела
Жеља
Која се отима контроли
И себе крунише у владара
Коначно све нестаје
Као што се пламен затвара за руком
Као што се вода затвара за бродом.
ЛУИСЕНТЕС ФРАНСИСКО ГОЈА
То није свет у кој си пошао
Надоносан да заборавиш
Здробљени камен под стопалом.
Венецијанска зелена
И напуљска жута
Зауставиће дах
Ко рука ветру осовљњено крило
Смрад ће имати лепоту тела
Смарагд кужно испарење
У овом свету све ће стати,
Изгубити ктреатање.
У тренутку заумног времена
Оно што јесте биће оно што траје.
ПОЛ ЦЕЛАН
Пробуђен јутарњом кишом
Потом Сунце
Камен
Маховина
Чекај ме иза камена
Бледа
Мирисна
Верујућа
Нагни ме ко врч
Крчаг
Песму
Хлдним гутљајима
Низ божанско грло.
СКИЦЕ
На ивици понора понестаје дах
Нисам онај који лети
Али ни онај који би да осатне
Не тугујем за светом
Који ме познаје
Тугујем за световима
Који у мени нестају
СКИЦЕ
На ивици понора понестаје дах
Нисам онај који лети
Али ни онај који би да осатне
Не тугујем за светом
Који ме познаје
Тугујем за световима
Који у мени нестају
* * *
Неустрашиви креатори прошлости
Јунаци овога доба
То смо ми
Са недвосмисленим одговорима
На крају сваке сцене
Послужују с е колачићи дивљења
и то црно вино неустрашивости
увек се с правом долива
оно што је требало бити
сада нас спасава усамљености
од нас самих
самилосни, мудри и храбри
ми јунаци свих битака
иако ћемо кроз артерију малог прста
клонути ко посечена мушкатла.
* * *
Зар те не волех кад окренух
Све против себе, и греху свом
Додадох лицемерје у стрпљењу
Б ез горчине и очаја
дивље биће
да очистим од болести
Зар те не волех, најхладнија,
Када су летели зодови
Ко последљње птице јесени
Из средишта ветровног
Пакао је довикивао.
Зар те не волех заборављеном
Страшћу којом се рађа
* * *
Сабери у своје тело
Као у циганску торбу убаци
Годину рођења, честе упале
Грла,
и љубав прву и оне потоње.
Прву смрт и другу смрт убаци
И сузе патње и сузе радости
Места где си био
И места где си требао бити.
Прву уловљену рибу
са хиљаду уста гладних
Метеор што пламтећи
За кратко време
оставља траг.
* * *
Од нестварних нити
у грубом ткању
лепа си као лепи сан
Не изглед стварно
То што дисати нећу
Па ни равнодушност
Која ће ме окруженог лепотом
Обузети
Док тргујеш мојом младошћу
И намигујеш ми
Ко да сам вечито млад.
РОМЕО НАД ЈУЛИЈОМ
Из осмеха јој испадају
Сенке и прах
О,то се смрт осмехује
У живом лицу сфинге
То рука окрутна
За вечни јастук сакупља перје
Гле, са дланова
Ноћ крвари снове ужаса
Ево ме сад
О, слатка ноћи новог сусрета.
АНТОНИО И КЛЕП
I
Љубљах и прво осетих слободу.
Бесконачност ме подиже.
Оно што је у мени боље
Доби полет; ал' откуд патња?
Суза у кукавичком надању.
Пследњи пут гледала сам
Како се радујеш у борби
Вечно млад ко грчки бог.
У свему видех пораз
Ти се унапред победом кићаше
Не знајући да већ тог трена
Своје омче држасмо о врату.
II
Смрт је у век ...
Како горда
Како притворно допадљива
Потрага за лековитим кореном
На хладној светлости дана
Само бол нас чини стварним
Смрт је у век патетична
Као што јаки припадају историји
Као што остали себе виде у њој.
Филозофи у митолошким круговима
Тајанствене смрти
Мирисног цвета међу стенама
Између глине и озона
Између тамјана и мошуса
Ко дах који те напушта
Оживотворен над усијаном пустињом
Као привид слободе
Ван тамнице тела
Жеља
Која се отима контроли
И себе крунише у владара
Коначно све нестаје
Као што се пламен затвара за руком
Као што се вода затвара за бродом.
ЛУИСЕНТЕС ФРАНСИСКО ГОЈА
То није свет у кој си пошао
Надоносан да заборавиш
Здробљени камен под стопалом.
Венецијанска зелена
И напуљска жута
Зауставиће дах
Ко рука ветру осовљњено крило
Смрад ће имати лепоту тела
Смарагд кужно испарење
У овом свету све ће стати,
Изгубити ктреатање.
У тренутку заумног времена
Оно што јесте биће оно што траје.
ПОЛ ЦЕЛАН
Пробуђен јутарњом кишом
Потом Сунце
Камен
Маховина
Чекај ме иза камена
Бледа
Мирисна
Верујућа
Нагни ме ко врч
Крчаг
Песму
Хлдним гутљајима
Низ божанско грло.
СКИЦЕ
На ивици понора понестаје дах
Нисам онај који лети
Али ни онај који би да осатне
Не тугујем за светом
Који ме познаје
Тугујем за световима
Који у мени нестају
СКИЦЕ
На ивици понора понестаје дах
Нисам онај који лети
Али ни онај који би да осатне
Не тугујем за светом
Који ме познаје
Тугујем за световима
Који у мени нестају
* * *
Неустрашиви креатори прошлости
Јунаци овога доба
То смо ми
Са недвосмисленим одговорима
На крају сваке сцене
Послужују с е колачићи дивљења
и то црно вино неустрашивости
увек се с правом долива
оно што је требало бити
сада нас спасава усамљености
од нас самих
самилосни, мудри и храбри
ми јунаци свих битака
иако ћемо кроз артерију малог прста
клонути ко посечена мушкатла.
* * *
Зар те не волех кад окренух
Све против себе, и греху свом
Додадох лицемерје у стрпљењу
Б ез горчине и очаја
дивље биће
да очистим од болести
Зар те не волех, најхладнија,
Када су летели зодови
Ко последљње птице јесени
Из средишта ветровног
Пакао је довикивао.
Зар те не волех заборављеном
Страшћу којом се рађа
* * *
Сабери у своје тело
Као у циганску торбу убаци
Годину рођења, честе упале
Грла,
и љубав прву и оне потоње.
Прву смрт и другу смрт убаци
И сузе патње и сузе радости
Места где си био
И места где си требао бити.
Прву уловљену рибу
са хиљаду уста гладних
Метеор што пламтећи
За кратко време
оставља траг.
* * *
Од нестварних нити
у грубом ткању
лепа си као лепи сан
Не изглед стварно
То што дисати нећу
Па ни равнодушност
Која ће ме окруженог лепотом
Обузети
Док тргујеш мојом младошћу
И намигујеш ми
Ко да сам вечито млад.
Поштовани уредниче,песниче, Петре Милатовићу, велико хвала за објављивање поезије Зорана Богићевића који је расипао своје богомдане таленте,као што су певање,глума,сликање и писање поезије, не стижући да их наметне јавности да би се за њега више знало. Није ни чудно, био је стоматолог, породичан човек и надасве неко ко се до краја даје другима.
ОдговориИзбришиБолест га је за картко време однела. Нисам на жалост знала за то,нисмо ми ни били пријатљи који се друже,упознала сам га преко поезије и због поезије и веома сам га поштовала.Сматрам личним дугом афирмисање његовог грандиозног опуса у три књиге, са више хиљада стихоа. Нек му је вечни покој а ово је наш мали дар њему заумном,а живом !