Јутрос рече мати:
– Воће морам брати!
– Јесен нам донела
и поврћа зрела.
И посла се лати
моја вредна мати...
Смеши се из шпајза
образ парадајза.
Девојачког лица
свака је флашица.
Све у ред полегле
с румен-цвеклом тегле.
Вире к’о ђачићи
клинци краставчићи.
Укрстиле оштре роге
папричице витороге.
Сијалица златом сија
по слаткоме од кајсија.
Баш ме мами модра шљива
по медноме сафту плива.
Остава је право место
где боравим крадом често.
Не плашим се слатке таме –
нервира ме вика маме!
(Из ауторске збирке „Пикали смо лопте крпењаче“, Градска библиотека Рума –
ОШ „Вељко Дугошевић“, Рума, 2007.)
ДЕТЛИЋ МОГ ДЕТИЊСТВА
Сањам опет детињства бостане
и печених кукуруза дане,
сок румених, зрелих лубеница,
сласт дињица мусавога лица.
Чим зажути небеска тепсија
и заруди у башти кајсија,
пентр’о сам се уз дрво зелено
и тражио злато сакривено.
С врха грања дохватао гнезда,
пун радости јездио до звезда,
од ринглова цурили ми слинци –
баш бејасмо раздрагани клинци!
А тек славља кад сазру дудови,
кô мед слатки мургасти плодови!
Шарали смо индијанска лица,
китили се перјем јаребица,
кићанкама вешто маскирали
да нас не би, тобож’, препознали
у јуришу против каубоја!...
О, дивног ли правог мушког боја!
Купасмо се у мутним барама,
белоушким плашили змијама
и ругасмо крекетавом жапцу
што се шуња барскоме комарцу.
На потоку градили смо бране
као Тесла – „праве“ електране:
вртио се точак ку’рзовине,
маштали смо – струја ће да сине!
О, како је та наивност слатка!
Зашто ли је свака срећа кратка!?
Драги су ми детињства плодови,
ал’ нижу се живота годови...
Још би срце к’о маче да скаче,
још би нога лопте крпењаче!...
Но сат куца, као детлић кује,
за детињством вапај ми не чује...
Из сећања дозивам шљивике,
чупкам нежно цурице за кике,
а оне се и не буне нешто,
вриском, дреком омамљују вешто
као да ми бољку моју знају –
Аморову стрелу припремају
да ме такну љупко, изненада,
а ја, срећан – што ми срце страда!
Још и данас волим слатке дане
од кајсија и шљива вајане...
Зашто нисам клинац, шврћа мали!?
Ех, другари у магли нестали!...
А тако бих вол’о да се врати
детлић среће што ми дане крати,
па детињству до неба да викнем:
– Нећу да се од тебе одвикнем!
ИМА ЛИ РЕДА НА ПЛАНЕТИ
(песма у песми)
Од запада кугла ватре лети
живот пали на плавој Планети.
Зашто брату брат рођени прети –
зар је то ред на братској Планети!?
Ко се коме ратном игром свети!?
Без крста су људи разапети!
Гаврани зла нека су проклети!
Има л’ реда на црној Планети?
Кад се мајмун дочепа памети
слободу ће човек да осети!
Биће реда на лудој Планети –
атомска ће јека све разнети!
Птица среће ако на длан слети
захвали јој, римом песму сплети.
Баш смо стадо на „светој“ планети,
може л’ овца да се вуку свети!?
Од запада кугла ватре лети –
зашто брату брат рођени прети!?
Ко се коме ратном игром свети –
гаврани зла нека су проклети!
Кад се мајмун дочепа памети
биће реда на лудој Планети!
Птица среће ако на длан слети...
Баш смо стадо на „светој“ Планети!
(Из књиге: „Паника граматика“ – Плакета СИМА ЦУЦИЋ 2010)
ЂАЧКИ БУКЕТ
(својим ученицима)
Живота свеска била би тања
без неговања букета знања.
Најмелодичнији, звонки речници,
то сте ви – драги моји ученици.
У стиху вам дарујем вољу
да реч градите лепшу, бољу.
Нека премудре младе главе
везу реченице лелујаве.
Учио сам вас да ткате речи
јер душа тако дечја се лечи.
Некад вас муче тачке, запете,
до луке среће без њих не можете.
А још не знате живота река
где вас брзаком судбине чека.
Беше мед нама шала и свађа
ал’ све то носи живота лађа.
Ех, примичу се растанка часи
а песма ова тугу ми гаси!...
Ђачићи мили, срећни ми били
и жеље најдраже остварили.
Радосна срца поклањам риме,
нек вас сећају на моје име!
Што Бранко рече: најлеше доба
траје „од колевке па до гроба.“
Мени то доба живот је цели,
клинци га многи са мном провели.
Стихови нек се заувек сплету
у ове књиге ђачком букету.
(Из збирке „Паника граматика“)
Нема коментара:
Постави коментар