Месец гробну светлост води
преко страшног поља славе,
пред њом ново царство ходи
и оставља две крунисане главе.
Не чује се сабаља звека,
нити тутањ коњског бата,
само смртних рањеника јека
и крици гавранових јата.
Кроз ноћ као пусте сене,
између гомила мртвих убојника,
траже две уцвиљене жене
једна девет сина, друга вереника.
Стара горда, млада уплакана
са вином залива смртне рањенике,
пита да ли знају Топлицу Милана
и где је пао међу убојнике.
Са првим зраком преплашене зоре
и последњи јаук умирућих преста,
црне сенке плину кроз горе
бежећ са тог стравичног места.
Чудесна се светлост са истока просу
и Света на Небу зажмури,
k'о капи крви се пољем осу
Господње цвеће – Косовски божури.
Нисам вам рекао да сам положио – на бојиштима,
најтежи испит из историје и србског језика...
Видовдан, 2012.
Нема коментара:
Постави коментар