Миладин Берић: Маска

Свако бар једном навуче маску
која је у ствари лице које има
онај који није одолио праску
луђачких таласа које носи плима
ту гдје се упаре све црне свјетлине
у клупко тишине и гдје крик галеба
остави свој печат прије но што мине
отргнут од снова у љепоту неба
има слатко море има ноћна варка
која делту срца са задршком млачи
кад у мутном оку преврне се барка
са чијег се прамца помрачење зрачи.

Ноћ добија боју као рана дуга
која двије ријеке сузама премости
и свјетлуца бразда као иза плуга
и мјесечев ехо са металне кости

ту гдје гори божур из божјег пупољка
претворен у капи што ка нама губе
своју тињалицу и гдје богомољка
након задњег чина оштри лажне зубе
има пристаниште с лађом испод воде
чије тешко сидро по пучини плута
гдје зри трн са ружом што отровом боде
прије но што понор росиште прогута.

Са воштаним лицем под свјетлом уштапа
за уморан корак што пријети да стане
удаљен од мира што ко роса капа
ритер на бедему посљедње одбране
ту гдје се под маском разблажене сузе
спајају са копљем што мртвилом пржи
на стражи је пјесник без иједне музе
са пушком од зове извађене сржи
ту још има дрво од чије се смоле
успорено плива по олујном небу
скини маску све су одигране роле
у пустињи душе загријане зебу.

Tweet