Ослањајући се на демократију, нисмо ни осетили колико је
та грана танка, да нам нису људи и њихове коже, с једне стране, и блистави
сатиричари и њихови афоризми, с друге стране. То су два сензора друштва који
истински осећају померање границе разума код оних који под плаштом демократије
уништавају плодове људске стварности.
Пеко Лаличић, је сензор балканског кова који користећи
максималне могућности разума и оруђе литературе, ствара прегршт малих огледала
реалности, које је вешто укомпоновао у својој најновијој књизи Празни људи и
тако нам даривао огледала реалности у којима се може огледати његова критичка
опсервација друштва. А сходно томе, вртан читалац ће уочити и плодове рада
наших изабраника, који су померили свет среће мало даље од границе разума. Зато
је демократија она наша натурена стварност где два добра не могу заједно, али
два лоша – итекако.
Зло никада не долази само.
Зато је сиромаштво дошло са демократијом.
Међу корице ове књиге стале су велике ствари, велики
догађаји, велики људи... у зависности од тога како су ушли у свет Пека
Лаличића, и како су одрадили свој део посла у људском друштву.
Празни људи као да допуњавају његов рад у претходним
књигама афоризама (,,Вртоглавице ума’’ и ,,Крива огледала’’), а као да их и
надограђују. Евидентан је успон у његовом стваралачком раду на пољу сатире.
Његов духовни опсег обухвата све перјанице зла и неразума у друштву у којем
живи. Обрађује их на њему својствен хуморно-сатирични начин, и не да читаоцу
времена да доноси своје закључке. Одговори на мутне ситуације су кристално
јасни. Пеко Лаличић негује врло рискантну чистоћу мисли и поенте које нуди. Ако
се раније сматрало да је афоризам огледало у којем се огледа друштво, сада
можете и додати да је афоризам и огледало душе аутора. У његовим афоризмима можете
препознати човека духовно јаке конституције и поткованости знањем (мастер
менаџмента, политиколог, управни правник, геометар) и хтењем да дише у
слободном простору, који заслужују сви чланови његовог друштва.
Ми немамо ноћне море.
Море нас дању.
Лаличић се не мири са стањем, иако сатиричар и сатира и
не могу да промене власт, властодршце, сатрапе, криминалце, каријеристе,
преваранте свих сорти... Али зато немилосрдно указује на потребу за бољим
сутра, самоосвешћењем, прогресом идеја. Он се никада не мири са стварима, иако
понекад и резигнирано схвата позицију у којој се налазимо. Јер неко нам је
одавно набио на нос: Народ увек добије онакву власт какву заслужује! Ако
стварно народ има власт какву заслужује, зар је могуће да смо ни најгори народ?
Макар и да је Лаличићу јасно зашто је дошло до овога сада, данашњег. Јер...
Не бисмо оволико забраздили
да немамо онолико волова.
Афоризми Лаличића дају наду, подстрек, освешћују, буде,
описмењавају лаковерне. И у сваком од њих проналазимо мали грумен злата, злата
вредан. Као да аутор хоће да оправда
своје постојање у граду злата –
Мајданпеку. Грумен злата у књизи Празни људи не морате
тражити и не требате просејавати. Има га на сваком
кораку, на свакој страници. Народу не треба много објашњавати емпиријски или
неком другом научном методом, него
само радом и радом. Јер Пеко Лаличић ради српски...
Рад је створио човека,
а инат Србина.
Захваљујући најпознатијем српском бренду – инату, Србија
је постала светски призната велесила у сатиричном афоризму. И зато је још теже
када на увид јавности дате свој рукопис сатиричних творевина, нијансираних
широком лепезом тематског интересовања. Али Пеко не би био Лаличић када не би
луцкасто и загонетно закључио свој рад...
Само једнога се бојим.
Но, и мени ће доћи крај.
Познајући афористичарски опус Пека Лаличића и
анализирајући његове најновије афоризме које објављује Србијом и широм Балкана,
недвојбено морам закључити да аутор има још пуно тога да дâ балканској сатири.
На нашу, а рачунам и на његову радост. Зато, нека он за себе мисли онако како
мисли. А ми мислимо да морамо заједно корачати кроз ово кризно време, које је
благодет за сатирични афоризам. С тим се слаже и Пеко, кад каже:
У време кризе сви имају мање онога што им треба.
Сатиричари – више него им треба.
Васил
Толевски
Скопље, Македонија
20. 01.
2014.
ЛАЛИЧИЋЕВ АФОРИСТИЧКИ УВИД
(Пеко Лаличић: ,,Пуцање тишине’’)
Догурали смо далеко,
никако да се вратимо себи.
П. Лаличић
Филозофија афоризма је свеобухватна анализа стања једног
времена, једног друштва и појединца. Околности чине ствари онаквим какве оне
јесу, а афористичари покушавају да их негде зауставе у паду, врате на прави
ток, да се понечем насмеју и онда када је све то немогуће и када смешно није,
када ни молитвене тираде немају значај позитивних илузија.
Поставља се питање има ли афоризам права и снаге да се
врати толико далеко до праузрока стања када су се сви негде заокружили у неким
неприродним и бездушним границама у којима ни сами нису срећни али и без
савести кривице. Ипак, афоризам не одустаје. За њега има ,,посла’’ и од њега
се, у времену критичном, очекује доста тога, бар да заустави даље сиромашење
духом, да не би постали Празни људи¹,као своју нову књигу назва афористичар
Пеко Лаличић.
За празнога се каже да му је слама у глави. Лаличић се
обраћа нама, а МИ, ми смо свет. Он се обраћа свечовеку коме тоне планетарни
брод чији се капетани, из овог или оног ,,комитета 300’’ или 28, или 1999,
углавном не виде. ,,Док (...) брод тоне’’, капетану испада слама из главе’’. У
нашем случају, када смо грешку поновили, а чинили смо то много пута у историји,
само смо потврдили да ,,Зло никада не долази само. Зато је сиромаштво дошло са демократијом’’. Дакле, демократија ,,празне сламе’’ за
руку води беду духа. Онај малецни постотак профитерске демократије и Богу је
сувишак. Он има следећи циљ: да од Бога преузме и световну власт. Онда можете
просудити докле је догурао овај свет у коме смо и као народ страдали упркос
корену, а када је Бог стварао свет он није стварао нације (можда ће их већ
ноћас настати неколико) већ је створио људске расе, приподобио природи и дао им
светлост.
Измишљајући нову виртуелну светлост, човек је створио
националне и анационалне мрклине, нестало је људске топлоте и почела се
стварати мржња, ратови, преверавања... И, увек је крива мајка! Њена крв и језик
њен. Родитељка је божија мајка човека! Треба водити рачуна о том греху а грех
је давно напустио уста и сад је у фази ортодоксног чињења. То су, заправо,
,,празни људи’’ или ,,промашени људи’’ за које Лаличић каже да су ,,стално на
површини’’. Отуда у свету доста духовног муља, зато ови афоризми нимало нису
смешни јер, код нас, земљана ,,је веселије него икад, задње рупе на свирали су
нам постале прве виолине’’. И ко због тога може бити срећан? Нико! А онда се
питамо откуд афористика? Она је божији револт, можда и задња стрпљива опомена
човеку који мисли да све може и зна, може да преправља законе божије, законе
природне, законе крви, законе језика, законе ветра, законе воде, законе расе.
Питамо се шта је данас остало од изворног човека? Ако
није ништа, а није, има ли наде да се роди нови човек, нови људи, земљани, или
ћемо наставити будаласто да мрвимо људско биће. Неће нас изненадити ницање, на
пример тиранске (они који живе у Тирани) Минхенске (они који живе у Минхену),
Осло нације, Њујорк нације, Авијано нације... Онда би највећи демократски изум
човека данас имао олимпијско ратни смисао. И наравно када неко од њих изгуби
окривиће зна се кога, за све им је крив ђаво који ,,ни лук јео ни лук мирис’о’’, али ,,демократија’’ мора бити у
праву.
,,Ђаво не би био
тако црн да Хаг не верује да је Србин’’. Замена улога показује страх од зла и
лажи, од несклоности да се живи у покорности и љубави.
Можда је Лаличић отишао далеко када је записао:
,,Веровање да нас пут у ЕУ води у феудализам, неки озбиљно доводе у питање’’.
Збиља нисам експерт за демократски феудализам, али се и код нас појавише неки
експерти чију је улогу само афористика у стању да објасни јер, коначно схватам
да је за све крив афоризам, он има једно око више са нормалном диоптријом, па
Лаличић каже да је,,афоризам заблесуљак у оштроумној глави’’ или овако: Родно
место афоризма је глава чисте савести, отуда су и афористичари постали реткост.
Мада и са њима неки покушавају да направе овај или онај ,,круг’’, они се огласе
са слободног простора. Али и то има цену, Лаличић каже: Одрекао сам се свега
лепог. Раскинуо сам с прошлошћу. Толико о прошлости, о праузроку њеном.
Ми се, нажалост, у прошлости разилазимо, некмоли у
садашњости или будућности. Толико каснимо да се увек кајемо, губимо се у
кораку. Лаличић то овако види: Никако да ме стигну они који су ми одмакли.
Одмицање је овде хегелијанска илузија која укида саму себе. Лаличић је на
малопређашње размишљање додао запис о фактичком: Народ је одавно пропиштао, али
се пиштаљке не чују. Коначно, насиље искључује доношење било каквог решења јер,
узрок стоји са стране и после сваког сукоба он се враћа само на своје место.
Сваки друштвени проблем је заједнички и свако онај ко се од њега одмиче
преузима део енергије проблема на себе. Ово није Лаличићев афористични привид,
ово је његов увид у ствари какве јесу јер, оне надилазе противречности створене
од илузија. Најрационалнија делатност људског духа јесте уживљавање у проблем
како би здравом критиком нашли решење које није на штету другог. Зато
афористичка критика, а афоризам има у себи критичке елементе, ,,није само
негирање могућих или већ остварених вредности, или невредности - и не само
естетских - већ је она непрестана глад и жудња човекова да анализом,
размишљањем о појавама (...) отвара друге низове питања³.
Међу њима је и саркастична констатација одумирања живља
нашег језичког подручја које сад деле филолошки неспретно, али сваки простор
занемаром ,,спретан’’ остаје пуст, догађај је чути плач детета: Највећи број
наших села су еколошка, немају ни живе душе. Један од узрока који је довео до
овог стања јесте онај помињани занемар друштвеног и личног живота. Није ли Вук
Караџић записао аманетну сентенцу ,,Ако свак учини онолико колико може, овај
народ неће пропасти’’. Једно је сигурно: нисмо разумели Вукову поруку, ми све
изопачимо. Очекујемо стално да нам боље дође одозго: од свевишњег или од
власти. А млади као да су окренули ћурак наопако: Њих не занима ништа, а тога
има само у кафићима.
Лаличић је као афористичар, попут Вил Дуранта, показао да
је ,,разум несавршено биће’’ и да ми често у његовом коришћењу идемо испод
нивоа судбине и природе, прихватајући све на први слух и поглед, без
размишљања: Наш просечан човек има своје мишљење док не добије друго. Губљење
сопственог идентитета, или попуштање пред глобалним апсурдом, а ту смо, дакако,
подељени баш због забацивања искуства преко леђа, а ништа није почело од нас,
ми не постајемо зависни, ми постајемо небитни себи. Тако смо осиромашили земљу,
и младе довели у позицију да се врте у круг јер игла компаса који показује пут
није нигде другде него ту, међу нама: Наша власт не приватизује предузећа, Она
продаје државу. Само мудри вожди не руши куће, они граде нове куће.
Много је тама свеколике егзистенције наше, афоризмом отворио Пеко Лаличић. Овај писац је
свестан стопљености човека са стваралаштвом, да стваралаштво гради позитиван
однос са психом, са искуством и моралом. То је битно да би човек разумео ток
живота ,,да се не греје џабе’’. Исповедност: Кад ми је хладно ја паднем у
ватру, уствари провоцира на размишљање
пре падања у ватру јер, то су ирационална психичка стања која стварно
стање само погоршавају. Зато до прочишћења душе, појединачне свести, али и до
решења, не може се обичном ватром и мотком. Против кога? - питамо се. Ко је тај
у нама, ко то све мења? - то никако да се запитамо. То је питање свих питања и,
очито, одговора нема, јер су на површини ,,празни људи’’, а време је велике
воде, великог потопа духа нашег свеколиког.
И бајке су све испричане, схватио је Лаличић па каже: Кад
сам престао да слушам бајке, почео сам да пишем афоризме. Лаличић покушава да
идеју стварности приподоби човековој потреби. Можда је афоризам у томе само један духовни
перформанс. Уосталом, човек за тај чин потроши сав умни живот, а шта је живот
уопште?
Грацијан је сматрао да је ,,живот човеков рат против свих
зала’’. И опет смо на почетку човек наспрам човека, наоружавајте их говором као
што је то вокација учинила са овим писцем.
У Пожеги,
22. јануара 2014.
Нема коментара:
Постави коментар