Ана Витић: “Сан испод крoшње”

Није била жена овог времена,
није била свакидашња.
Блистала је чудном светлошћу,
обасјана својом тамом.
Није волела оно чему се сви диве,
већ је градила сопствени култ.
Корачала је у ноћној тишини овог града,
јер није волела јачину дневног звука.
Живела је неку своју стварност,
далеко од свих људи,
од овог града,
од обичних снова.
Тежила је ка бескрајној сфери
без страха и предрасуда.
Скривала се,
та мала плава девојчица у крошњама дрвећа.

Скривала се од свих,
па и од себе саме.
Скривала је једно време...
Једноставно,
мала плава девојчица скривена од погледа људских.
Желела је тај мали свет за себе,
да га сакрије под крошњу  од сваког немира.
Маштала је,
али уплела се у ову ограниченост.
У суровост овог света,
где је њена машта остала накрњена.
Сплетена од  танких нити,
сачињена од нежне тканине,
осећала је бол овог света.
Бежала је ,
али није успела.
Саплела се о снове своје.
Сада хода неким улицама пустих градова,
трагајући за крошњама остарелог багрема,
али узалуд...
Одзвањају звона оближњих храмова.
Одзвањају времена једног сна.
Одзвања бука за опроштај.
Одзвања пропаст њеног идеала.
Одзвања корак њен по плочницима...
Одлази једна мала плава девојчица испод крошње багрема..
Одазвање све у духу њеног  сећања.

Tweet