 |
| Новица Ђорђевић Косов |
НА ИВИЦИ ШУМЕ
Сомови и Штуке, хладно ј' кажу време
Месождера свуда – зуби месо глођу
Сада више нема никакве дилеме
Домановић негде, тражи новог вођу.
На ивици шуме где река кривуда
И завија живот као какво псето
Невидљива сенка чека глас лабуда
Да оснажи ново – исплакано лето.
Можда једног дана када снови прођу
И истина падне чежњива и трајна
На та вечна зјала што нас дуго глођу
Застанем на врата, она завичајна.
И звоњавом наших, манастирских звона
Најавим свануће неких нових дана
А без улизица, жбирова, полтрона
И без боли ваше и без наших рана.
Да усправим наду и подигнем вољу
Са вером у свето и све што нас спаја
Да будућност ону, светлију и бољу
Поставим на груди, мога, завичаја.
МЕЂА
Нерешено стање, око међе међа
Измеђ, ту корача неки нови век
Свака ј' друга стопа преко наших леђа
И никако болу, да пронађеш лек.
А сад видиш, боли и кад боли боли
И у болу таквом тешко ј' наћи лек
И поново, рана почива на соли
Са њом опет иде, неки нови век.
Измеђ ствари ствари, а у ствари ништа
Ништа што би могло да поправи ствар
Газим туђе стопе, нигде ми огњишта
А ето ме дођох, нити стар, нит' млад.
Измеђ' душе душа а у души стега
И свемоћна сила, која над њом бди
Свак' у себе гледа не видевши њега
И на крају схватиш, добри су и зли.
Око међе међа и у души међа
За нама корача неки нови век
Обамрло доба здрави разум вређа
Ал' никако болу, да пронађеш, лек.
ЗАДЊИ ДАНИ
Камо среће да за претка није касно
Да се крене, из даљине да нам дође
Да с' изроди опет семе, првокласно
Да нестане, ово што нам душу глође.
Да се врате сви векопви који беху
Да у њима потражимо прво слово
Да нам врати веру, наду и утеху
Да оживи наше име – Србиново.
Да из срца плам небесне ватре с' вине
Да се прене, нови човек да се роди
На вратима наше старе отаџбине
А у миру роде, живо у слободи.
Пет векова, да не буде никад више
Никад више међ робове Срб да буде
У слободи Србље да нам увек дише
И да с' опет човек броји међу људе.
Камо среће да за претка није касно
Из даљине нама, себи да се врати
Да изроди семе ново, првокласно
Да б' видео, како народ Српски пати.
Да б'видео и робове и гробове
И крстаче оборене, изгажене
Да б' видео и џукеле и снобове
И пакости, века овог успомене.
Да б' видео и поклане и прогнане
Децу нашу, а потомке рода свога
Како броје ове своје – задње дане
Не верујућ' ни у свеце ни у Бога.
Да б' видео децу нашу проказану
А унуке, праунуке – покољења
Што лутају светом овим ноћу, дању
А без вида, обележја и знамења.
О, мој роде – пријатељу, о мој брате
Да б' видео људе што на њега личе
Како овде у бунилу себе блате
Против себе још причају разне приче.
Да б' видео оно што се видет може
У овоме немогућем, људском веку
Како браћа међу собом ваде ноже
А још увек старе ране, болно, пеку.
ПЕСМА БЕЗ БОЛА
Вапај
Ја бих песму. Без бола, ако може?
Да у њој не буде људске коже
И да не лаје време, нит пас
И не бих песму, где с' људи гложе
Где ј' као вапај – помози Боже
А ниодкуда, разума глас.
О, ја бих песму, ону без бола
У којој цвета, радује с' школа
И љубави се пролама крик
Песму без буке и без праха
Тамо где ј' младост, узима маха
Од среће блиста свак' људски лик.
Нека се спусте тољаге густе
На оне тамо – пределе пусте
Нек овде данас, завлада мир
Овде где и ја за собом касам
Рођен сам ваљда, само да гласам
Баш к'о и многи, што ј' неки хир.
Ил' клетва нека, жива човека
Што ево стоји, још увек чека
На судбу своју, на први век
О, каж'те – каж'те има ли лека
Да братска опет потече река
Да човек више, не буде – прек.
Воља је нечија – опрости Боже
Да десе нам се испод коже
К'о неки жмарац, као црв
О, да ли, да ли и то се може
Да стану људи, да се обоже
Да младост тече, а не крв.
Нема коментара:
Постави коментар