озебла тамо иза границе живота,
јер је датума овог пре више зима,
душа малена, кћери Твога сина,
тами смртној се потчинила?
( 17. фебруара 2012.)
Тек што је проходала,
Олују преживела,
тату јој Олуја из живота одувала,
незаштићена оста , сама у сузама…
Ти си је љубављу својом бранила,
љубав заспалу свога сина
годинама си надомештала,
исцелитељка њеном болу била.
Видиш ли душо, најнежнија болна,
љубав у нама да још тиња,
да нас је поробила егзистенција,
да гуши нас световна фреквенција?
Видиш ли да на окупу нисмо,
на језовиту годишњицу?
Плаче ли због тог душа мила,
или и тамо све разумеш
и свима си нам опростила?
Праштај Ти мила, поправићу се,
спасењу своме посветићу се,
ближњима нашим придружићу се.
Нема коментара:
Постави коментар