 |
| Снови са сунчања |
Момчило Мома Бјековић је рођен у Сарајеву 18. Октобра 1977. године. Прве сликарске успехе прави у својој шестој години када његов цртеж представља децу Босне и Херцеговине за време олимпијаде у Сарајеву 1984 године. Сада се сећа да је био разочаран тим радом када га је тек нацртао.“
Тај рад је био неко другачији од радова друге деце и то ме је издвајало, а ја сам желео да се осећам што више делом екипе. Ипак, прихватили су мој рад, па сам се тако осетио прихваћеним од стране других и чак некако посебним” присећа се уметник.
Академију уметности завршио у је Бања Луци 2005. године, а сада живи и ради у Београду. Члан је Удружења ликовних уметника Србије од 2011. год. Имао је пет самосталних и више колективних изложби. Задњих неколико година запоставио је излагање радова, посвећујући се само стваралачком процесу. Сада планира да активно излаже, јер га у тим пословима подржава будућа супруга, “не мора све сам” како каже.
“Новац у Србији није довољан мотив јер га нема, па се смисао проналази у реакцији публике, у похвалама и критикама” каже Мома.
Већина слика су уља на платну, а један мањи део су колажи. Пред тим сликама се може говорити о сликаревом дијагностиковању депресивног оптимизма на платну с циљем да депресија у потпуности буде превладана. Реч је о симболичком комбиновању црних тонова и јарких боја. Слике су започете црном, која ће симболички да нагриза радост јарких боја које следе. Како процес сликања одмиче црна готово нестаје у јарким бојама, које су послужиле као метафоре за спектакл, срећу, љубав, добар осећај. На крају црна делује само као опомена, а не као рак рана. Решење сликареве загонетке је у одговору на питање како остати срећан поред многих трагедија које прате историју човечанства као и људске животе.
Наратив није усредсређен да приказује једно, већ мноштво. Може се рећи да ове слике приказују “Све од порођаја до рата”, приказују животиње, чаробњаке, уличне свираче, нашминкане мушкарце и заводљиве девојке. Слике су визуелно јасне, али тражењем значења ових слика може се с правом нагласити питање ”Шта је сликар заправо хтео да каже?”. Тема је пред посматрачем, али упитно постављена, сликар не тврди да је управу кад о нечем говори у својим делима!
Ове слике су добар савезник у настојању да нам буде боље, боље у духовном поимању бољитка. Ове слике кад их посматрамо у дужем периоду постају храна духу и души. Разигране, веселих боја, смелих сликарских решења, негирају истраумирани став иако понекад наговештавају трагизам. Неко це реци да то разочарава, а неко да охрабрује.
Од почетка, како у ранијим радовима тако и данас, је приметна тежња ка фигури. Приказане делимично, или у целини, фронтално, или на било који други могући начин оне задржавају мир. Чак и када неки елементи динамички делују снажно, постоје елементи који целину умирују, тако да се покрет осећа само као спољни, а не унутрашњи садржај слике.
Аутор на пут кроз свет уметности креће дивећи се Ђакометију. Добро упознајући те радове, креће даље и не либи се да се временом заинтересује и за неке по много чему другачије сликарске идеје и техничка решења. То је сада мешавина у којој се јасно види дивљење многим сликарима претходницима, али и аутентичан печат сликара који се искрено диви бићу уметности које се увек изнова рађа и ствара.
Тај рад је био неко другачији од радова друге деце и то ме је издвајало, а ја сам желео да се осећам што више делом екипе. Ипак, прихватили су мој рад, па сам се тако осетио прихваћеним од стране других и чак некако посебним” присећа се уметник.
Академију уметности завршио у је Бања Луци 2005. године, а сада живи и ради у Београду. Члан је Удружења ликовних уметника Србије од 2011. год. Имао је пет самосталних и више колективних изложби. Задњих неколико година запоставио је излагање радова, посвећујући се само стваралачком процесу. Сада планира да активно излаже, јер га у тим пословима подржава будућа супруга, “не мора све сам” како каже.
 |
| Улични прасак |
“Новац у Србији није довољан мотив јер га нема, па се смисао проналази у реакцији публике, у похвалама и критикама” каже Мома.
Већина слика су уља на платну, а један мањи део су колажи. Пред тим сликама се може говорити о сликаревом дијагностиковању депресивног оптимизма на платну с циљем да депресија у потпуности буде превладана. Реч је о симболичком комбиновању црних тонова и јарких боја. Слике су започете црном, која ће симболички да нагриза радост јарких боја које следе. Како процес сликања одмиче црна готово нестаје у јарким бојама, које су послужиле као метафоре за спектакл, срећу, љубав, добар осећај. На крају црна делује само као опомена, а не као рак рана. Решење сликареве загонетке је у одговору на питање како остати срећан поред многих трагедија које прате историју човечанства као и људске животе.
 |
| Мрачне приче |
Ове слике су добар савезник у настојању да нам буде боље, боље у духовном поимању бољитка. Ове слике кад их посматрамо у дужем периоду постају храна духу и души. Разигране, веселих боја, смелих сликарских решења, негирају истраумирани став иако понекад наговештавају трагизам. Неко це реци да то разочарава, а неко да охрабрује.
Од почетка, како у ранијим радовима тако и данас, је приметна тежња ка фигури. Приказане делимично, или у целини, фронтално, или на било који други могући начин оне задржавају мир. Чак и када неки елементи динамички делују снажно, постоје елементи који целину умирују, тако да се покрет осећа само као спољни, а не унутрашњи садржај слике.
Аутор на пут кроз свет уметности креће дивећи се Ђакометију. Добро упознајући те радове, креће даље и не либи се да се временом заинтересује и за неке по много чему другачије сликарске идеје и техничка решења. То је сада мешавина у којој се јасно види дивљење многим сликарима претходницима, али и аутентичан печат сликара који се искрено диви бићу уметности које се увек изнова рађа и ствара.
Нема коментара:
Постави коментар