смеха више немам, ни душе, ни сна
отровима ме хране змије
ветрови шибају безочно
громови опомињу
да у прах ће ме претворити.
камен ти јесам,
душе немам
да само за тебе у њој листају
нежне гране бреза
очију немам
не видим оно врело светлости
што само за тебе тињаше у мраку
срца немам
стена сам
скршених крила, обезнањена
трпим свој неспокој..
Нема коментара:
Постави коментар