петак, 5. децембар 2014.

Снежана Марко-Мусинов: Заголицана башта маште

Врело чело

Кад престане шанса
да ти се оно што у огледалу видиш свиди
не гради високе вештачке хриди
иза којих нико неће моћи да те види
већ усправно дигни изборано чело
колико год било од узбуђења врело
и њиме напред храбро крени,
цветај, не вени.


Боје мисли

Што у очима
може да се прочита
ма колико дугачка
ни једна реченица не покрива,


ни једна књига не садржи,
ни једна песма не поје,
толико у дубину сежу
те неописиве боје.



Bon vivan(t)

По фризури пожељно дугој
жаргонски готиван,
по мајици летњој, лудој,
bon vivan(t),
да ли је за мене
још увек имало заинтересован?


Поистовећивање

Нетремице га посматрајући испод ока,
себе саму љубављу грејући
реч није проговорила,
а осећала се тако чила;
кроз мисли су јој пролазиле разне слике:
Кларе, јунакиње романа Хајди, Ане Франк,
Неле Хенриха Сјенкјевича, Хемингвејеве Пилар,
Мадам Бовари, Наташе Ростове, Татјане Ларине,
Коштане Борине, Хестер Прин Хоторнове...
Непрегледан низ од невиних детињих лица до злих преступница.


Могла се намах наћи у лику једне,
а недуго потом у кожи друге,
тако различите,
попут глумице што прима у себе
на неко време
и добро и зло својих многоимених јунакиња
с којима се никад неће поистоветити до краја.


И многа породична,
пријатељска и познаничка лица су,
хтели ми то или не, у нашим животима сапатничка.


Заголицана башта маште

Голицала сам машту да ми отвори своју башту,
брзо ме је послушала
и у богатство врта свог пустила
схвативши да се нисам да јој мрсим конце намерачила.


Мирисом сам натопљена,
тело од милине благо подрхтава,
око затечено од толике лепоте,
продрманих укуса, доброте.

Није лако баратати са толиком сагом,
понудити телу да се бори
са маштарском час сушом
час прекомерном влагом.


Очарана, ума бистрог,
дишем ваздух једног по једног састојка чистог
пазећи да не узнемирим  маштину благотворну башту
у чију дубину само широкогруди успеју да зађу.

Могу у себи легенде да оживим,
и новим љубавима се усред баште мирим
кад успем да заголицам машту
да ми широм отвори своју сунцем обасјану башту.



Љубав – врхунска поетика


Љубав је
поетска
врхунска уметност,
изражај,
печат одабира,
сунце у највећем
сјају,
душа у замишљеном
рају,
све,
све што двоје
једно другом
искрено пруже,
кажу, дају.


Зашто?

Разумевање кад не налазиш на другој страни
и кад није исто оно чиме се ти и чиме се он бави,
љубав, питам се,
зашто је само на једној страни?

Како до споја у трену дође,
а онда временом све лепо и добро у неповрат прође
и смести се у твоје окружење неко ново, различито време
које намах љубавном странпутицом крене?

Не вреди чувати оно чега уистину нема,
и олуја даје знаке кад се спрема па тако и поклеклу љубав низ воду пусти,
можда је нађе неко коме очајнички насушно треба
да у свом животу успостави реда.

Зашто се свима љубавна олуја деси,
испаштају ли се тако неки стари греси
док се по киши и у мраку дозивамо: „Где си?”
„Крај мене још си?”

Зашто се родих кад мушко чељаде било је у плану?
Зашто ми тако тешку нарав судбина удену?
Зашто ме немир прати свуда?
Зашто ме боли и ова груда док у срцу дешавају се невиђена чуда?



Не одмичи се,
      приђи ближе,
          радост стиже

У моме крају
једно по једно
воћна дрвећа процветавају,
а плод за плодом
нове врсте стиже,
не одричи се,
приђи ближе.

Добићеш благо
које већ сам мирис даје,
боја једна за другом
кратко или дуже траје,
а кад се укуси
у устима топе
то су песме најлепше ноте.

Створи навику
да не испушташ прилику
да засадиш воћку,
да се с њом дуго дружиш
док негу јој за живот потребну пружиш
јер ће ти вишеструко вратити,
здравље не можеш платити!


Воћна корпа

Пореклом из воћарског краја,
овоземаљског сањаног раја,
укусом воћа одгојена,
љубављу за њега задојена
као што младост буди радост
у њој мириси воћа утемељени
у детињој су њеној сени
вечно посејани.


Лепше руменило
но на девојачком лицу вештачки нанесено
са јабукових плодова привлачи,
на којима се по која оса слетањем јуначи,
а ништа мање није бајно
зрело крушкино жутило
што иза чокота винове лозе пуних чучи,
убери, мало се помучи.


Кад на јесен крене завршна берба грожђа
биће шале, смеха и песме
јер се уз рад на отвореном
душа лакше отвара
и пријатељство с природом и људима трајно ствара
па живот оплемељен и воћем бива,
продужава му се век кад се стално конзумира
и поглед на свет човек бољи има.


Кад кроз призму обиља воћа на трпези око ужива
и потврда његовог значаја у исхрани је светска
убраја се ту и гутљај црна вина реска
док је унос само једна рецка.



Нема коментара:

Постави коментар