Душан Ћирић: Гроф од Неста

Давно већ прошло је
од кад време се не рачуна,
у дворцу грофа од Неста
сат откуцава прошлост,
смрачила се сумња
да живима ту више нема места,
тишина сада појава је честа.

И нико више ни не говори,
када гроф главу обори
празнином речи су сачињене,
године тугом су зачињене,
а намештај у његовом дворцу
од мрака начињен је,
некада раскошни дворац
путује у бездан.

Тромост се уселила
грофовим ногама
које притиснуте годинама плача
већ и заборавише ходати,
тек тишину прекине
понеки туђи корак,
то Диор је,
грофов верни слуга, одани.

Баш као и све у том дворцу,
и он је остарео
док гледа у ту утвару
у инвалидским колицима,
у шта се то његов гроф претворио.

Мучи се Диор,туга га изједа
забога, увек се старао
да грофу буде по вољи,
остарело новим претварао,
за службу свог грофа изгарао,
али сада нема лека,
од када грофице више нема
и њеног прекрасног смеха.

Лоша судба је нека
притиснула грофа,
исцртала му боре,
на његовом бледом лицу
ћутње се море,
ђаволи се броје,
од када грофице нема,
гроф са дворцем тоне,
а у ваздуху плеше још једна смрт!

Једнога дана
слуга подиже зачуђено очи
када саслуша грофово хтење,
да зидови се офарбају у црно
без поговора,наређење.
Диор, верни слуга
избезумљено слуша старчеве речи
немоћан да ишта учини
да то грофово лудило спречи,
инвалидска колица криве се
под теретом тешких речи.

На прозорима завучена
непробојна завеса,
тама светлост прикрива,
туга се круном окитила,
смрт од живота се сакрила,
у црно офарбаној соби
положен је и стари клавир
на којем и веселе песме
звуче ко тужне,
мелодије су ружне,
док гроф од Неста
погнут у колицима их једе,
уз ритам ђавољих мелодија
клима главом ,
сузе дирају образе бледе,
сузе што мртвилом вреде,
топе се,топе његову ногу
на којој се сливају,
а оне ружне,мрачне мелодије
и даље, и даље непрекидно свирају...

Када најмрачнији тон
прегази грoфа ко ђон ципеле,
он препусти се тами
у којој беживотне утваре
беоше скитале,
али авај,
црнило се сад светлошћу обоји,
светлуцав зрак грофову собу попуни,
а гроф бесно заурла,глас повиси

“Диоре,
ко прозоре моје отвори,
завесу помери?”

Али клавир у соби ишчезну,
а ни мрачних завеса више нема,
само лепо тело на кревету,
то грофица он Неста је,
грофова жена,
тек пробуђена, снена,
а дотерана, ко грофа да чекаше,
за његов долазак спремна.

Погледа га кроз вео,
онај исти вео с њиховог венчања,
гроф протрља очи,
“Боже, да ли сања?“
Грофица пружи му руку,
линија реалности постаде све тања,
он осети њен топао додир,
“будан је, ипак не сања.”

Беживотно грофово тело
Диор сутрадан пронађе,
дворац остаде занавек празан,
о да ли ико икада дознаће
за славног грофа од Неста,
и његове неславне недаће.
једно је сигурно,
у време досаде,
гаврани на небу,
о њему причаће...

БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ

      Душан Ћирић је рођен 1991.године у Нишу . Рано пронашао себе у писању, али активно писањем почиње да се бави 2014.године,у којој осваја 3.место на међународном фестивалу позије и кратких прича младих ''МихајлоКовач''(проза); 3.место на међународном фестивалу поезије и кратких прича младих ''Дуско Трифуновиц“(проза); 3. место на међународном фестивалу позије и кратких прича  младих ''Раде Томић''(проза); 2.место на међународном фестивалу позије и кратких прица младих „Жарко Аћимовић“ (проза); 3.место на међународном фестивалу поезије и кратких  прича младих   „Магда Симин“  (проза и поезија).  Добио захвалницу за допринос култури од друштва уметника „Слава“ и града Ниша.
Учествовао у  зборницима : ''Испод дуге'' и ''Све боје лета'', издавачке  куће ''Свен'' Ниш, међународне збирке песама, афоризама и кратких прича  „Голи живот у уметности“,  „Удружења балканских уметника“, „Капи слободе“ , Међународног удружења књижевника „Словословље“ и интернет- часописа „Књижевне вертикале’ „Друштва књижевника Београд“. Живи и ствара у Белој Паланци.

Tweet