четвртак, 21. август 2014.

Немања Новчић: Неизабране стазе

Немања Новчић
ДЕМОН

поводом смрти Х. Ш.

Бели папир срце искушава,
леног пера мир
рука забушава...

С тишином уђе Демон,
бахато ме смести у наручје,
стисци бунила опет ме намуче
док зраком тумара
дана слом.


Овај Демон
ме потражи
и сваку топлину ледом обнажи.
Љуби ме дангама од отрова.


Прозори се тад
сами сусретну
сада се отимам залуд и неспретно.
Ћутање осваја неки слатки тон.



Мене Демон
ни не чује,
гледају ме те очи дечије...
И наједном смо заједно
ја и Демон.

Прагови су давно огрубели,
врагови полена заувек увели,
једино сврати
Демон.
Кроз снове се као смрт прикрада,
а да л' ће га завести о немоћи балада?
Јер када год очи
отварам
чека ме он.

И једном ће
дићи руку када с пурпуром надође,
када ме успава претпоследња ноћ.

Разиграће све хладне окове,
лажних нада сјај и жеље доконе,
да ме никад више не изда мој бол.

Овај Демон
у постави
мог капута ће да остари,
за неке сате
рукама недохватне,
кад слети на трон.


РАЗГОВОР СА ШОЉОМ НЕПОПИЈЕНЕ КАФЕ

из ''Сањиних лироказа''

По површи сеновитој
с пахуљама младог млека
пада од прашине зној
из мог ока, из далека.

Дрхти срце к'о пред звери,
чека сво у одорама,
препуштено злој химери
на њему се ствара скрама,

па ме пита шоља хладна:
''Да ли си ти без топлине
као што сам и ја јадна
изгубила своје чине,

остарила за пар сати
докле дим арому згусне
јер сам хтела огрејати
дланове и меке усне?'

''Ти мирисна друго моја,''
рекох јој ја,
''туга нам је истог соја...

Слепиле се моје усне
од ћутања и самоће,
место да се на њих спусте
сласти које скрива воће

њеног лица у пољубу
што га наде не дозваше.
Ни на глатком белом рубу
ове нетакнуте чаше

усне њене не окупа
твоја површ с млечним кремом,
па делимо боли скупа
и добро се разумемо.''


НЕЗАСПАЛИ

из ''Сањиних лироказа''

Ти месече сав од плеха,
ко ти шаље из далека
одсјај дана кроз облачке
као очи девојачке?

Да л'те буди и покреће
ветар што кроз дрвеће
растерује ноћне врачке –
или очи девојачке?

Куд се склањаш подно јутра,
иза чијег благог скута?

Куда гориш у две тачке –
у које очи девојачке?



2 коментара:

  1. Аутор у својим стиховима у правој мери меша сан и јаву, љубав и чежњу и на крајње сликовит начин осликава своје унутрашње буре.

    ОдговориИзбриши
  2. Аутор, попут алхемичара, у правој сразмери меша сан и јаву, љубав и чежњу и на крајње сликовит начин осликава своје унутрашње буре.

    ОдговориИзбриши