Немања Новчић |
поводом смрти Х. Ш.
Бели
папир срце искушава,
леног
пера миррука забушава...
С тишином уђе Демон,
бахато ме смести у наручје,
стисци бунила опет ме намуче
док зраком тумара
дана слом.
Овај
Демон
ме
потражии сваку топлину ледом обнажи.
Љуби ме дангама од отрова.
Прозори
се тад
сами
сусретнусада се отимам залуд и неспретно.
Ћутање осваја неки слатки тон.
Мене Демон
гледају ме те очи дечије...
И наједном смо заједно
ја и Демон.
Прагови
су давно огрубели,
врагови
полена заувек увели,једино сврати
Демон.
Кроз снове се као смрт прикрада,
а да л' ће га завести о немоћи балада?
Јер када год очи
отварам
чека ме он.
И
једном ће
дићи
руку када с пурпуром надође,када ме успава претпоследња ноћ.
Разиграће све хладне окове,
лажних нада сјај и жеље доконе,
да ме никад више не изда мој бол.
Овај
Демон
у
поставимог капута ће да остари,
за неке сате
рукама недохватне,
кад слети на трон.
РАЗГОВОР
СА ШОЉОМ НЕПОПИЈЕНЕ КАФЕ
из
''Сањиних лироказа''
По
површи сеновитој
с
пахуљама младог млекапада од прашине зној
из мог ока, из далека.
Дрхти
срце к'о пред звери,
чека
сво у одорама,препуштено злој химери
на њему се ствара скрама,
па
ме пита шоља хладна:
''Да
ли си ти без топлинекао што сам и ја јадна
изгубила своје чине,
остарила
за пар сати
докле
дим арому згуснејер сам хтела огрејати
дланове и меке усне?'
''Ти
мирисна друго моја,''
рекох
јој ја,''туга нам је истог соја...
Слепиле
се моје усне
од
ћутања и самоће,место да се на њих спусте
сласти које скрива воће
њеног
лица у пољубу
што
га наде не дозваше.Ни на глатком белом рубу
ове нетакнуте чаше
усне
њене не окупа
твоја
површ с млечним кремом,па делимо боли скупа
и добро се разумемо.''
НЕЗАСПАЛИ
из
''Сањиних лироказа''
Ти
месече сав од плеха,
ко
ти шаље из далекаодсјај дана кроз облачке
као очи девојачке?
Да
л'те буди и покреће
ветар
што кроз дрвећерастерује ноћне врачке –
или очи девојачке?
Куд
се склањаш подно јутра,
иза
чијег благог скута?
Куда
гориш у две тачке –
у
које очи девојачке?
Аутор у својим стиховима у правој мери меша сан и јаву, љубав и чежњу и на крајње сликовит начин осликава своје унутрашње буре.
ОдговориИзбришиАутор, попут алхемичара, у правој сразмери меша сан и јаву, љубав и чежњу и на крајње сликовит начин осликава своје унутрашње буре.
ОдговориИзбриши